METAPHYSICA

U susret delu – Temelji devetnaestog veka, drugi deo


HILJADUDVESTOTA GODINA

Ako se upitamo otkad imamo prve sigurne pokazatelje da nastaje nešto novo, novi oblik sveta umesto stare ruševine i haosa, moramo priznati da se oni mnogo gde nalaze već u 12. veku (u severnoj Italiji već u 11.), brzo se množe u 13. – slavnom veku, kako ga zove Fiske, dostižu slavni rani procvat u društvenim i industrijskim središtima 14. i 15. veka, u umetnosti u 15. i 16, u nauci u 16. i 17, a u filozofiji u 17. i 18. veku. To kretanje ne se odvija pravolinijski; u državi i crkvi, temeljni principi međusobno su sukobljeni, a u drugim sferama života postoji premalo svesti da ljudi svaki čas ne zalaze sa pravog puta; ali najvažnije pitanje koje sebi moramo postaviti je to da li se sukobljavaju samo interesi, ili i ideali, koje sugeriše određena individualnost, lebde pred očima ljudi; te ideale mi imamo od otprilike 13. veka, ali još ih nismo postigli – oni lebde pred nama u daljini, zbog čega osećamo da nam umnogome nedostaje moralna ravnoteža i estetska harmonija starih, ali su oni istovremeno i osnova naše nade u ono bolje. Kada pogledamo unazad, zaista imamo pravo na velike nade. A ponavljam, kada pokušamo da odredimo kada se prvi put jasno vidi svetlucanje tih zraka nade, nalazimo da je to vreme oko 1200. godine. U Italiji je pokret osnivanja gradova započeo u 11. veku, pokret koji je ciljao istovremeno na unapređenje trgovine i industrije i na davanje dalekosežnih prava na slobodu čitavim klasama stanovništva, koje je do tada stenjalo pod dvostrukim jarmom crkve i države; u 12. veku se to jačanje jezgra evropske populacije tako raširilo i ojačalo da su početkom 13. veka mogli da se formiraju moćna Hanza i Rajnski Savez Gradova. O tom kretanju Ranke piše (Weltgeschichte, IV. 238): „To je sjajan, energičan razvoj, koji je tako započet… gradovi čine svetsku moć, utirući put građanskoj slobodi i formiranju moćnih država.” I pre konačnog formiranja Hanze, u Engleskoj je 1215. godine proglašena Magna karta, svečana objava nepovredivosti velikog principa lične slobode i lične sigurnosti. „Čovek se može osuditi samo u skladu sa zakonima zemlje. Pravo i pravda ne mogu se kupiti niti uskratiti.” U nekim zemljama Evrope ta prva garancija ljudskog dostojanstva nije ni do danas postala zakon, ali od tog 15. juna 1215. godine iz nje je postepeno izrastao opšti zakon savesti, i ko god radi protiv njega zločinac je, makar nosio i krunu. Mogu da pomenem još jednu važnu tačku u kojoj se tevtonska civilizacija pokazala suštinski drugačijom od svih ostalih: tokom 13. veka su ropstvo i trgovina robljem nestali iz evropskih država (sa izuzetkom Španije). U 13. veku, novac je počeo da zamenjuje prirodne proizvode u kupoprodaji; skoro tačno 1200-te godine vidimo u Evropi prvu manufakturu papira – nesumnjivo najznačajnije industrijsko dostignuće do pronalaska lokomotive. Bilo bi, međutim, pogrešno smatrati napredak trgovine i buđenje nagona za slobodom jedinim pokazateljima novog doba. Možda je veliki pokret evropske misli, čiji je najsnažniji predstavnik bio Franjo Asiški (r. 1182), faktor još dubljeg i trajnijeg uticaja; u njemu se očituje jedan zaista demokratski princip; vera i život ljudi kakav je Franjo dovode u pitanje tiraniju kako crkve tako i države, i zadaje smrtni udarac despotiznu novca. „Taj pokret”, piše jedan od autoriteta* za Franju Asiškog, „daje ljudima prvi nagoveštaj opšte slobode misli.“  Istovremeno se u zapadnoj Evropi opasno ističe jedan otvoreno antikatolički pokret, albigenški. Tad su i u drugoj sferi evropskog života preduzeti neki jednako važni koraci: nakon što je Pjer Abelar (u. 1142) nesvesno branio indoevropsku koncepciju religije protiv semitske, naročito naglašavajući simbolički karakter svojih verskih ideja, dva ordodoksna učenjaka, Toma Akvinski i Duns Skot, izneli su u 13. veku stav koji je bilo isto tako opasan za crkvenu dogmu, priznajući obojica (mada su inače bili protivnici) pravo na postojanje filozofije drugačije od religije. I dok je tu počelo da se ispoljava teorijsko razmišljanje, drugi učenjaci, među kojima se naročito ističu Albertus Magnus (r. 1193) i Rodžer Bekon (r. 1214), postavili su temelje moderne prirodne nauke, skrećući pažnju ljudi sa logičkih sporova na matematiku, fiziku, astronomiju i hemiju. Kantor (Vorlesungen über Geschichte der Mathematik, 2 Aufl. II. 3) kaže da je u 13. veku počela „nova era u istoriji matematičke nauke”; u tom pogledu naročito je bio značajan rad Leonarda od Pize, koji je prvi uveo indijske (lažno nazvane arapskim) numeričke znake, a Jordanus Sakso, iz porodice grofa Eberštajna, koji nas je uveo u veštinu algebarskog računanja (koju su takođe prvobitno izumeli hindusi). Prvo seciranje ljudskog tela – koje je naravno bilo prvi korak ka naučnoj medicini – obavljeno je krajem 13. veka, posle intervala od 1600 godina, a obavio ga je Mondino de Luzi, iz severne Italije. I Dante, takođe dete 13. veka, zaslužuje ovde pomen – i to vrlo naročit pomen. „Nel mezzo del cammin di nostra vita“ prvi je stih njegove velike poeme, i on sam, prvi umetnički genije svetskog značaja u novoj tevtonskoj epohi kulture, tipična je figura na toj prekretnici istorije, u tački na kojoj je ona ostavila za sobom „polovinu svog puta” i, nakon što je vratolomno jurila nizbrdo vekovima, počela da se penje strmom, teškom stazom suprotne padine. Mnoga od Danteovih osećanja u Božanskoj komediji i njegovom Traktatu o monarhiji izgledaju nam kao čežnjiv pogled čoveka velikog iskustva iz društvenog i političkog haosa koji ga okružuje ka skladno uređenom svetu – a takav pogled bio je moguć kao siguran znak da je taj pokret već počeo; genijevo oko je zrak svetlosti koji pokazuje put drugima.** Ali dugo pre Dantea – ovo se ne sme prevideti – jedna poetska kreativna moć manifestovala se u srcu najčistijeg tevtonskog života, na severu, što po sebi dovoljno dokazuje kako nam je malo bilo potrebno klasično oživljenje da stvaramo neuporediva umetnička remek-dela; godine 1200, Kretjen de Troa, Hartman fon Aue, Volfram fon Ešenbah, Valter fon der Fogenvelde, Gotfrid fon Strazburg pisali su svoje poeme, a pominjem samo neka od najčuvenijih imena, jer, kako Gotfrid kaže, „slavuja ima mnogo više.“ Sve do tog vremena još nije došlo do spornog odvajanja poezije  i muzike (poteklog iz obožavanja mrtve književnosti); pesnik je bio istovremeno i pevač; kada bi smislio „reč”, smislio bi za nju istovremeno i određeni „ton” i određenu „melodiju”. Tako vidimo da se i muzika, najoriginalnija umetnost te nove kulture, razvija baš u trenutku kad je osobena individualnost te kulture počela da se ispoljava u savršeno novoj formi, kao polifona harmonijska umetnost. Prvi majstor note u bavljenju kontrapunktom je pesnik i dramatičar Adam de la Hale (r. 1240). S njim – pa tako i sa jednim istinski tevtonskim kreatorom reči i zvuka – počinje razvoj muzike u striktnom smislu, tako da muzički autoritet Žever može da napiše: „Désormais l’on peut  considérer ce treizième siècle, si décrié jadis, comme le siècle initiateur de tout l’art moderne.“ (Od sada, ovaj trinaesti vek, tako osuđivan u prošlosti, možemo smatrati početnim vekom sve moderne umetnosti. ) U 13. veku su svoje talente otkrili i oni nadahnuti umetnici Nikolo Pizano, Čimabue i Đoto, i njima dugujemo, pre svega, ne samo „renesansu” plastičnih i grafičkih umetnosti, već pre svega rođenje jedne sasvim nove umetnosti, umetnosti modernog slikarstva. U 13. veku primat stiče i gotička arhitektura („tevtonski stil”, kako ga je Rumor s pravom želeo da nazove), pa i skoro sva remek-dela crkvene arhitekture, čijoj se neuporedivoj lepoti danas divimo ali je ne možemo i oponašati, nastaju u tom jednom veku. U međuvremenu (malo pre 1200-te godine), u Bolonji je osnovan prvi čisto svetovni univerzitet, na kojem su se učili samo pravo, filozofija i medicina.*** Vidimo na koliko se načina oko godine 1200. počeo očitovati jedan novi život. Nekoliko imena ne bi dokazalo ništa, ali činjenica da taj pokret obuhvata sve zemlje i klase društva, da i najprotivurečnije pojave ukazuju nazad ka jednom sličnom uzroku i napred ka jednom zajedničkom cilju, dokazuje da tu imamo posla ne sa slučajnom i individualnom stvari, već sa jednim velikim, opštim procesom koji sazreva sa nesvesnom neminovnošću u samom srcu društava. A ono osobeno „opadanje u istorijskom smislu i istorijskom razumevanju oko sredine 13. veka”, na koje su sad razni učenjaci sa čuđenjem skrenuli pažnju,† treba, mislim, takođe shvatiti u vezi s tim – pod vođstvom tevtonskih naroda, ljudi su tek počeli novi život; takoreći su skrenuli za jedan ugao u svom toku, i čak i najskorija prošlost im je sasvim nestala iz vida; otada oni pripadaju budućnosti.

Veoma iznenađuje što je baš u tom trenutku, kad se evropski svet podizao iz haosa, počelo i otkrivanje ostalog dela sveta, bez čega naša cvetajuća tevtonska kultura nikad ne bi mogla da razvije svoju sopstvenu osobenu moć širenja: u drugoj polovini 13. veka Marko Polo je vršio istraživačke ekspedicije, i time udario temelje našeg još uvek nepotpunog znanja o površini planete. Time se dobila, pre svega, i po strani od širenja horizonta, sposobnost za širenje, ali ona znači samo nešto relativno. Najvažnije je to da postoji nada da će evropski autoritet u jednom doglednom vremenskom roku obuhvatiti zemlju, i tako više neće biti izložen, kao bivše civilizacije, pljačkaškim upadima neočekivanih i neobuzdanih varvarskih sila.

Toliko o razlozima što sam izabrao 13. vek kao liniju razdvajanja.

To da ipak ima nečeg veštačkog u takvom izboru priznao sam na samom početku, što sad i ponavljam; naročito ne treba misliti da ja pripisujem neki naročit sudbonosni značaj 1200-toj godini; kvasac prvih dvanaest vekova hrišćanske ere naravno nije nestao; on i dalje zbunjuje hiljade i hiljade umova, ali s druge strane možemo i reći da je novi skladni svet počeo da sviće u umovima pojedinaca dugo pre 1200-te godine. Ispravnost ili pogrešnost takve jedne šeme otkriva samo njena upotreba. Kao što Gete kaže: „Sve zavisi od temeljne istine, čiji se razvoj ne otkriva tako lako u spekulaciji kao u praksi: to je probni kamen onoga što je intelekt priznao.”

*Thode, Franz von Assisi, p. 4.

**Ovde ne mislim na detalje njegovih dokaza, obojenih kakvi jesu sholastikom, već na, između ostalog, njegove poglede na međusobne odnose ljudi (Monarchia, I. pogl. 3. i 4.) ili na savet država, od kojih, kaže on, svaka zadržava sopstvenu individualnost i sopstveno zakonodavstvo, dok je car, kao „mirotvorac” i sudija u pitanjima koja su „opšta i pripadaju svima”, karika jedinstva (I. pogl. 14.). U drugim stvarima sam Dante, kao prava „srednja” figura, dozvoljava da na njega uveliko utiču ideje njegovog vremena, i boravi u poetskim Utopijama. O ovome se više govori u pogl. VII., a naročito u uvodu pogl. VIII. ove knjige.

***Teološki fakultet osnovan je tek krajem 14. veka (Savinji).

†V. Döllinger, Das Kaisertum Karls des Grossen (Akad. Vorträge III. 156).

PODELA NA DVA TOMA

Zbog tako određene prekretnice naše istorije, ova knjiga, koja obrađuje period do godine 1800-te, prirodno se deli na dva dela: jedan deo bavi se periodom pre 1200-te godine, a drugi periodom posle nje.

U prvom delu – počecima – govorio sam o zaostavštini starog sveta, pa o naslednicima, i najzad o borbi naslednika za svoje nasleđe. A pošto je sve novo povezano sa nečim što već postoji, sa nečim starijim, prvo osnovno pitanje je: „Koji sastavni delovi našeg intelektualnog kapitala su nasleđeni?“ Drugo, ne manje važno pitanje je: „Ko smo mi?“ Mada nas odgovaranje na ta pitanja  može vratiti u daleku prošlost, pažnja uvek ostaje usmerena na sadašnjost, jer u celoj konstrukciji svakog poglavlja, kao i u svakom detalju rasprave, najvažniji obzir je razmatranje 19. veka. Zaostavština starog sveta još uvek je važan – često sasvim neadekvatno svaren – deo i samog najmlađeg sveta; naslednici sa svojim različitim prirodama suprotstavljeni su jedan drugome danas kao što su to bili i pre hiljadu godina; ta borba je isto tako ljuta, isto tako konfuzna kao i uvek; istraživati prošlost dakle znači istovremeno ispitivati preobilni materijal sadašnjosti. Ali neka niko ne smatra moje beleške o helenskoj umetnosti i filozofiji, o rimskoj istoriji i rimskom zakonu, o Hristovom učenju, ili, pak, o tevtonskim narodima i Jevrejima, itd, nezavisnim akademskim raspravama, na koja će primenjivati odgovarajući standard. Nisam prilazio tim temama kao učeni autoritet, već kao dete današnjice, koje želi da razume sadašnji živi svet, i formirao sam svoje sudove ne sa stanovišta neke aristofanske natprirodne objektivnosti, već sa stanovišta jednog svesnog Tevtona, koga Gete nije uzalud upozorio:

Was euch nicht angehört,

Müsset ihr meiden;

Was euch das Inn’re stört,

Dürft ihr nicht leiden!*

U očima Božjim svi su ljudi, zapravo i sva stvorenja, možda jednaki, ali božanski zakon individue je taj da ona održava i brani svoju individualnost. Ja sam formirao svoju predstavu o tevtonizmu u isto tako velikim razmerama, a to u ovom slučaju znači „što velikodušnije”, i nisam držao stranu nikakvom partikularizmu. S druge strane, žestoko sam napadao sve što je netevtonsko, ali – nadam se – nigde na neviteški način. 

Možda treba objasniti zašto je poglavlje o ulasku Jevreja u zapadnu istoriju tako dugačko. Za temu ove knjige, takva opširnost ne bi bila neophodna, ali istaknut položaj Jevreja u 19. veku, kao i veliki značaj za istoriju našeg vremena filo – i antisemitskih struja i sporova, učinio je odgovor na pitanje „Ko je Jevrejin?” apsolutno neophodnim. Nigde nisam mogao da nađem jasan i iscrpan odgovor na to pitanje, pa sam morao da ga potražim i dam sam. Suštinska stvar ovde je pitanje religije; zato sam se njom pozabavio dosta opširno, ne samo u petom, već u trećem i sedmom poglavlju. Jer ubeđen sam da se „Jevrejsko pitanje” uvek tretira sasvim površno; Jevrejin nije neprijatelj tevtonske civilizacije i kulture; Herder je možda u pravu što kaže da nam je Jevrejin uvek stranac, pa tako i mi njemu, i to je sigurno na štetu našeg kulturnog rada; ipak, ja mislim da smo mi skloni da potcenimo svoje sopstvene moći u tom pogledu, a da, s druge strane, preuveličavamo važnost jevrejskog uticaja. Ruku pod ruku s tim ide i sasvim smešna i odbojna sklonost da se Jevrejin učini opštim žrtvenim jarcem za sve poroke našeg vremena. U stvarnosti, „jevrejska opasnost” leži mnogo dublje; Jevrejin nije odgovoran za nju;  mi smo je sami izazvali i moramo je sami i savladati. Nema duša koje tako teže religiji kao su slovenske, keltske i tevtonske; njihova istorija to dokazuje; zbog nedostataka istinske religije, cela naša tevtonska kultura smrtno je bolesna (kao što pokazujem u devetom poglavlju), što će je i uništiti ako ne stigne pravovremena pomoć. Zapušili smo izvor koji je izbijao u našim sopstvenim srcima i učinili se zavisnim od oskudne, bljutave vode koju pustinjski beduini izvlače iz svojih bunara. Nijedan narod na svetu nije tako prosjački siromašan u religiji kao Semiti i njihova polubraća Jevreji; a mi, koji smo bili izabrani da razvijemo najdublju i najuzvišeniju versku ideju sveta kao svetlost, život i vitalnu silu cele naše kulture, čvrsto smo sopstvenim rukama vezali vene života i ćopamo okolo kao hromi jevrejski robovi za Jehovinim kovčegom saveza! Otuda moj iscrpan tretman jevrejskog pitanja; cilj mi je bio da nađem širok i jak temelj za tako važan sud.

Drugom delu – postepenom dizanju jednog novog sveta, u ovim „Temeljima” posvećeno je samo jedno poglavlje, „od godine 1200-te do godine 1800-te”. Tu sam se našao u sferi prilično poznatoj i laicima, i bilo je sasvim izlišno kopirati istorije politike i kulture koje su svima nadohvat ruke. Zato sam se ograničio da uobličim i jasnije prikažem nego što se to obično radi taj preobilni materijal za koji sam mogao da pretpostavim da je poznat – kao materijal; tu sam opet imao u vidu, naravno, samo 19. vek, temu svog dela. To poglavlje je na graničnoj liniji dva dela, onog sad objavljenog, i onog što će da usledi; tu se podrobno govori o mnogim stvarima na koje se u prethodnim poglavljima moglo samo aludirati, na primer o fundamentalnom značaju tevtonizma za naš novi svet, i o vrednosti naših ideja napretka i degeneracije za razumevanje istorije. S druge strane, kratke skica razvoja u raznim sferama života brzo nas dovodi u 19. vek, a tabelarni prikaz znanja, civilizacije i kulture, te njihovih raznih elemenata, ukazuje na poređenje koji se pravi u dodatku, i daje priliku za mnogu poučnu paralelu; čim vidimo Tevtonca u njegovoj punoj snazi, kao da ga ništa nije ruiniralo, kako juri ka jednom neograničenom cilju, vidimo i njegova ograničenja; a to je vrlo važno, jer od ovih poslednjih karakteristika zavisi njegova individualnost.  

S obzirom na neke predrasude, verovatno bi trebalo da objasnim zašto sam u tom poglavlju državu i crkvu tretirao kao sekundarne pojave – ili, bolje reći, ne kao najvažnije. Država i crkva formiraju od sada, takoreći, samo kostur: crkva je unutrašnja koštana struktura u kojoj se, kao i obično, sa starošću ispoljava sve jača sklonost ka hroničnoj ankilozi; država se razvija sve više u periferni koštani oklop, tako poznat u zoologiji, takozvani dermatoskelet; njegova struktura postaje sve masivnija, širi se preko „mekih delova”, dok najzad u 19. veku ne naraste do zaista megaloterskih dimenzija, odvoji se od istinskog toka života, i, ako tako mogu da kažem, „okošta” ogroman postotak delotvornih snaga čovečanstva kao vojne i građanske službenike.  Ovo nije kritika; životinje bez kostiju i beskičmenjaci nisu nikad imali veliku ulogu; drugo, daleko od toga da u ovoj knjizi želim da morališem. Želim samo da objasnim zašto u drugom delu nisam osećao obavezu da stavljam poseban naglasak na dalji razvoj crkve i države. Impuls njihovom razvoju dat je već u 13. veku, kad je nacionalizam savladao imperijalizam, pa je imperijalizam planirao kako da se opet domogne toga što je izgubio; ništa suštinski novo nije dodato kasnije; čak su počeli vrlo jako i često da se osećaju pokreti protiv svih silnih kršenja individualne slobode od strane crkve i države. Država i crkva služe odsada, kao što sam rekao, kao skelet – kome se nekad slomi ruka ili noga, ali ipak čvrst skelet – pa ipak relativno malo sudeluju u postepenom dizanju novog sveta; od sada one pre prate nego što vode. S druge strane, u svim evropskim zemljama, u najrazličtijim sferama slobodne ljudske aktivnosti, javlja se oko godine 1200-te, pa nadalje jedan zaista obnoviteljski pokret. Crkveni raskol i bunt protiv državnih uredbi zapravo su umnogome samo mehanička strana tog pokreta; oni izbijaju iz duboko osećane potrebe, koju doživljavaju novoprobuđene snage, da stvore prostor za sebe. Kreativni element, striktno govoreći, mora da se traži drugde – već sam ukazao gde, kada sam objasnio svoj izbor godine 1200-te kao prekretnice – u napretku tehnike i industrije, u zasnivanju trgovine velikih razmera na sasvim tevtonskoj osnovi besprekornog poštenja, u usponu poslovnih gradova, u otkrivanju zemlje (kako to možemo smelo da kažemo), u proučavanju prirode, koje počinje nesigurno, ali uskoro širi svoj horizint preko celog kosmosa, u odjeku najvećih dubina ljudske misli, od Rodžera Bekona do Kanta, u uzletu duha ka nebu, od Dantea do Betovena – u svemu tome možemo prepoznati uspon jednog novog sveta.

*Što nije vaše,

toga se klonite,

čega se duše vam plaše,

ono progonite!

Gete, Faust, drugi deo, 434 strana, Hor anđela, stihovi 12103-12106, prevod Branimir Živojinović, izdanje CID, Podgorica, 2001.

NASTAVAK

S ovim proučavanjem postepenog uspona jednog novog sveta, oko 1200-te do 1800-te godine, „Temelji” se primiču kraju. Detaljan plan „Devetnaestog veka” je preda mnom. U njemu pažljivo  izbegavam svako veštačko teoretisanje i sve pokušaje da nađem neposrednu vezu između dva dela. Sasvim je dovoljno to što je uvodno objašnjenje prvih osamnaest vekova već dato, i mada neće biti potrebno često se i izričito pozivati na njega, taj uvod će se pokazati neophodnim; dodatak će onda biti posvećen povlačenju paralela i izračunavanju uporednih vrednosti. Ovde ću se ograničiti na razmatranje jednog po jednog najvažnijih fenomena tog veka; glavnih crta političke, verske i društvene organizacije, toka razvoja tehničkih veština, napretka prirodnih i društvenih nauka, i, najzad, istorije ljudskog uma kao misleće i kreativne moći; svuda će se, naravno, naglašavati samo glavne struje i spominjati samo najviša dostignuća.  

Razmatranju toga prethodi uvodno poglavlje o „Novim silama” koje su se ispoljile u ovom veku, i dale mu njegovu karakterističnu fizionomiju, ali koje se ne bi mogle tretirati adekvatno u granicama nekog od opštih poglavlja. Štampa je, na primer, istovremeno i politička i društvena sila prvog reda; svoj čudesni razvoj u 19. veku ona duguje prvenstveno industriji i umetnosti. Ne govorim toliko o proizvodnji novina brzom mašinom, itd., koliko o telegrafiji, koja ih snabdeva vestima, i železnici, koja svuda raznosi štampane stvari. Štampa je najmoćniji saveznik kapitalizma; na umetnost, filozofiju i nauku ona ne može imati jasno odlučnog uticaja, ali čak i tu ona može da ubrzava ili usporava, i tako ima velikog formativnog uticaja na ovo doba. To je sila nepoznata prethodnim vekovima. Na isti način, tehnički razvoj, pronalazak i usavršavanje železnice i parobroda, kao i električnog telegrafa, imali su nemalog uticaja na sve sfere ljudske delatnosti, i napravili veliku promenu na licu naše zemlje i u uslovima života na njoj; sasvim direktan je njihov uticaj na strategiju, pa tako i na politiku, kao i na trgovinu i industriju, a indirektno je pod tim uticajem i nauka, pa čak i umetnost: astronomi svih zemalja mogu da se relativno lako prebace u Nort Kejp  ili ostrva Fodži kako bi pratili potpuno pomračenje sunca, a nemačke festivalske igre u Bajrojtu su krajem veka, zahvaljujuči železnici i parobrodu, postale živo središte dramatske umetnosti za celi svet. Među te sile ubrajam i emancipaciju Jevreja. Kao svaka moć koja je tek odbacila svoje okove, poput štampe i brzog prevoza, taj nagli upad Jevreja u život evropskih rasa, koje oblikuju istoriju sveta, sigurno nije sa sobom doneo samo dobro; najzad, takozvana klasična renesansa bila je prosto ponovno rađanje ideja, a jevrejska renesansa je vaskrsenje jednog Lazara odavno smatranog mrtvim, koji unosi u tevtonski svet običaje i načine mišljenja istočnjaka, i koji istovremeno kao da na taj način prima novi životni impuls, poput vinskog parazita koji je, nakon što je u Americi živeo skromnim životom bezazlene bubice, bio unesen u Evropu i odjednom postao svetski čuven po velikom uticaju. Imamo, ipak, razloga da se nadamo i verujemo da su nam Jevreji, kao i Amerikanci, doneli ne samo novog parazita već i novu lozu. Sigurno je da su oni ostavili naročitog traga na naše vreme i da će „novi svet” koji se diže morati mnogo da se potrudi da asimilira taj fragment „starog sveta”. Ima i drugih „novih sila”, o kojima će se morati govoriti na odgovarajućim mestima. Nastanak moderne hemije je, na primer, početna tačka jedne nove prirodne nauke; a usavršavanje novog umetničkog jezika od strane Betovena nesumnjivo je jedno od najplodnijih dostignuća u sferi umetnosti sve od Homerovih dana; ono je dalo čoveku nov organ govora, odnosno jednu novu moć.

Dodatku je cilj, kao što sam rekao, da omogući poređenje između „Temelja” i knjige koja treba da usledi. To poređenje ću izvesti tačku po tačku u više poglavlja, koristeći šemu prvog dela; za taj metod će se, mislim, naći da dovodi do mnogih sugestivnih otkrića i zanimljvih razlikovanja. Pored toga, on sjajno utire put za pomalo smeo ali neophodan pogled na budućnost, bez kojeg naša koncepcija ne bi stekla potpunu plastičnost; samo se tako možemo nadati da ćemo sagledati 19. vek „iz ptičje perspektive” i tako moći da o njemu sudimo sasvim objektivno; to će biti kraj mog zadatka.

Takav je dakle krajnje jednostavan i neveštački plan nastavka. To je plan koji možda neću doživeti da sprovedem, ali sam ipak dužan da ga ovde spomenem, jer je u nemaloj meri uticao na oblik ove knjige.

(Sledi treći deo)