METAPHYSICA

U susret delu Reinkarnacija, krug nužnosti, Menlija P. Hola


Svrha ovog dela je podsticanje proučavanja učenja o reinkaranaciji, najuspešnijeg načina predstavljanja rešenja misterija života.

Već uveliko postoji značajna količina literature na ovu temu, i srodne knjige će i ubuduće biti pisane, međutim, do sada je širenje ove literature bilo ograničeno, tako da je javnost mahom neinformisana o ovom veoma važnom filozofskom učenju.

Po meni, zakoni reinkarnacije i karme su jedino rešenje svevremenog problema ljudske nedovršenosti. Prema rečima slavnog stručnjaka orijentalistike: Jedino se saznanjem stalnog ponovnog rađanja jedne te iste osobe kroz životne cikluse može objasniti misteriozni problem Dobra i Zla, kako bi se čovek mogao pomiriti sa strašnom i očiglednim životnom nepravdom. Ništa sem te uverenosti ne može umiriti naš revoltirani osećaj za pravdu. Stoga, kada čovek, koji nije u skladu sa uzvišenom doktrinom koja ga okružuje, posmatra neusaglašenost rođenja i sreće, intelekta i mogućnosti; kada vidi kako se čast pridaje budalama i raspikućama, koje sreća zasipa blagodetima od samog rođenja, dok istovremeno njihovi najbliži, sa svojim intelektom i plemenitim vrlinama, koji mnogo više zaslužuju u svakom pogledu, venu neispunjeni i bez saosećanja.

Kada čovek vidi sve ovo i kada se o to ogluši, bespomoćan da ublaži nezasluženu patnju, kad mu u ušima zvoni i srce ga tišti od bolnih jauka koji ga okružuju, samo blagosloveno saznanje o karmi ga sprečava da kune život i ljude, kao i njihovog navodnog stvoritelja.

Reinkarnicija je ni manje ni više nego zakon evolucije primenjen na razvoj svesti pojedinca. Sav rast i razvoj svedoče napredovanju te nevidljive božanske sile koja i jeste sam uzrok celokupnog fizičkog rasta i razvoja. Sve u univerzumu raste kroz iskustvo postojanja. Zašto bi čovek ostao u neznanju o sopstvenom učešću u ovom večnom rastu? Zašto da bude sputan dogmama straha i sumnje? Reč je o pogrešnom razmišljanju usred božanski stvorenog sveta.

Kao što se može i očekivati od svakog opštepoznatog uverenja, reinkarnacija se predstavljala na različite načine u kontekstu duhovnosti i racionalnih moći njenih tumača.

Za očekivati je da bi koncept jednog Eskima trebalo da bude manje filozofski nastrojen i sa manje detalja od velikih istočnjačkih mudraca. U suštini oni su usaglašeni, s tim što svako od njih tumači ovaj zakon u skladu sa sopstvenim iskustvom stečenim u svom okruženju.

U skladu sa svojim nesigurnim životnim okolnostima, Eskim se surovo oslobađa ostarelih i slabih. Shodno tome, običaj je da se za one u poodmaklim godinama traži odgovarajaća porodica u kojoj bi se ponovo rodili. Birajući novopečene mladence, Eskim im se obraća sa pitanjem da li bi mu dopustili da on bude njihovo prvo dete. Ukoliko je u pitanju dobra i poštena osoba, oni bi se verovatno složili. 

Starac bi tada napustio svoje prebivalište i izvršio samoubistvo, uveren da će se njegova duša nastaniti u izabranoj porodici. Za naš savremen i praktičan um, Druidi drevne Britanije i Galije potvrdili su još snažnije svoja uverenja. U Britanskom muzeju postoje računi i druga dokumenta Druida koji svedoče o tome da nije bilo neuobičajeno da se novac pozajmljuje pod pretpostavkom da će biti vraćen u budućem životu. Dr. Le Plonžon je pronašao dokaz o verovanju u inkarnaciju među plemenima Maja i Kiči indijanaca centralne Amerike. 

Nova istraživanja mi omogućavaju da u ovo izdanje uključim istraživanje na temu verovanja u reinkarnaciju kod američkih Indijanaca. Ovo je prvi put da se verovanje američkih Indijanaca uključuje u bilo koju knjigu koja se bavi pitanjem ponovnog života. Nadamo se da će ubuduće biti moguće istražiti kultove Centralne Afrike među kojima takođe postoje niti ovog učenja.

U našoj obradi ove teme pomalo smo se udaljili od presedana koji su ustanovili drugi pisci.

Kao prvo, nismo uključili književne i poetske primere reinkarnacije. To je zato što nemamo potvrdu da poetski i maštoviti prikazi odražavaju trezveno mišljenje autora. Isto tako, nismo uključili ni ogromnu količinu donekle neispitanih materijala koji imaju sumnjive implikacije.

Takođe smo izostavili sećanja osoba koje su prilikom svojih putovanja odjednom osetile kao da su na tom mestu već bile.

I najzad, ograničili smo citate na one autoritete čija mišljenja imaju težinu koja proizilazi iz sholastičkih dostignuća na polju raznih načina promišljanja. Postoji obilje navedenog materijala koje može biti podjednako autentično, ali ako proizlazi iz nepoznatih izvora, ima malu vrednost za gotovo neoborivi materijalizam savremenog doba.

Svakako nismo iscrpeli sve potencijalne izvore informacija. Objaviti iskaze svih autoriteta i mislioca na ovu temu uzelo bi hiljade strana. Stoga smo sabrali samo one koje ukazuju na opšti trend.

Očigledno je da niko ne može da bude prinuđen da prihvati verovanje samo zato što je to verovanje uzvišeno. Čovek ga prihvata samo onda kada je i sam uzvišen. Učenje o reinkarnaciji nosi sa sobom gotovo metafizički snažno uverenje. Kada je normalnom, zdravom umu ponuđeno odgovarajuće razumevanje značenja ovog zakona,  pojavi se i razumevanje za ekstrasenzorno i neuobičajeno.

To je tako pogotovo kao da se um iznenada priseti nečega što je već spoznao tokom mnogih prethodnih vremenskih ciklusa. Kao što je Platon rekao: „Učenje je sećanje“.

Ono što je unutar čoveka, kada prepozna istinu, ne može da je porekne ili ignoriše, već, prema rečima Plotina, dozvoljava joj da „teče s radošću u zagrljaj realnosti“.

Diskutovao sam sa mnogo ljudi na temu reinkarnacije i često sam mogao da primetim iznenadni bljesak prihvatanja. Za njih, otkrivanje ovog zakona predstavlja kraj traženja i početak postajanja.

 

DEFINICIJA TERMINA

 

Reči su nosioci ideja i ako se ne razumeju kako treba, nastaje nesporazum. Engleski jezik je nezreo zato što ni zapadna civilizacija još nije sazrela. Taj jezik je bogat terminologijom namenjenom komercijalnom i industrijskom sektoru, ali mu u velikoj meri nedostaje precizna filozofska terminologija.

Sanskrit je verovatno najidealniji filozofski jezik. Upravo je sanskritska reč „samsara“ prevedena kao „inkarnacija“. Doslovno, inkarnacija znači „otelotvorenje“, ili, još tačnije „telom zaogrnuto“; povratak iz smrti u život u drugom fizičkom telu. Istočnjacima reč „samsara“ znači baš ovo, i više od toga. To je reč-simbol cele jedne ideje: progresivno ponovno rađanje ega, ličnog, ili „satve“ u zavisnosti od filozofskog pravca. Zakon reinkarnacije, onako kako je Buda to predstavio, zasniva se na učenju da sva živa bića i predmeti moraju proći kroz bezbrojna otelotvorenja sve dok iskustveno ne uklonile sve svoje nepravilnosti. Reč „ponovno rođenje“ onako kako se ona koristi u zapadnjačkim školama metafizike tehnički znači isto što i reinkranacija, s tim što joj nedostaje kolorit i zaokruženost tog termina. Zakon ponovnog rađanja jeste zakon reinkarnacije i, praktično govoreći, ova dva termina mogu se smatrati istim.

Definicija grčke reči „metempsihoza“ je „prelaženje duše u trenutku smrti u drugo telo, bilo životinjsko ili ljudsko“. S tim u vezi, da preciziramo tu definiciju. Platoničari izričito tvrde da se prilikom reinkarnacije duhovni entitet rđave osobe može nadviti nad životinjom, ali se nikada neće i nastaniti u životinjskom telu. U svom delu Platonic Philosophers’ Creed Tomas Tejlor, jedan od najuvaženijih modernih platoničara, kaže: „I ja verujem da će se ljudska duša prilikom napuštanja ovog života, ako nije pročišćena, nastaniti u druga, zemaljska tela, kao i da, ako pređe u ljudsko telo, postaje duša tog tela; međutim, ukoliko pređe u neljudsko telo, ne postaje njegova duša, već je povezana sa njim na isti način kao što su i natprirodna bića povezana sa dobrostivim delanjima čovečanstva; stoga razumno nikada ne postane duša nerazumnog“.

U ovom delu pratićemo mišljenje najučenijih Grka i smatrati metempsihozu sinonimom za reinkarnaciju; kao proces napretka a ne povratka unazad, zadržavajući termin „transmigracija“ kao definiciju nerazvijenijih mišljenja inferiornijih ljudi.

Termin „transmigracija“ isto tako znači i „sukcesivna otelotvorenja“. Koristićemo ga ograničavajući se na oživljavanje nižih i životinjskih tela, kao što je to slučaj kod verovanja naroda manje učenih azijatskih zemalja.

Na primer, vlada opšte verovanje među mnogim hindu narodima u Varanasiju da će se osoba koja umre na suprotnoj strani reke od one na kojoj se nalaze hramovi i stepenište koje vodi do reke, ponovo roditi kao magarac. Uzimajući ovo u obzir, veoma je upečatljivo to što se radžina palata nalazi na pogešnoj strani reke! 

Palimgeneza se povremeno koristi kao sinonim za reinkarnaciju. Tačnije, međutim, ta reč znači oživljavanje, regeneraciju, vaskrsenje ili obnovu. U alhemiji, palimgeneza je povratak tela iz pepela u prvobitno stanje. Eksperimenti su sprovođeni u zatvorenim uslovima. Paracelzus i jezuitski sveštenik, otac Atansius Kirher, izvodili su ovaj eksperiment. Tako bi ovaj izraz trebalo da podrazumeva vaskrsavanje ili obnavljanje stare telesne forme sa ciljem da se omogući novom entitetu da se u njemu nastani. 

Prapostojanje je verovanje da duh postoji pre nego što se „spusti“ u telo rađanjem. Ovo verovanje su branili mnogo eminentni autoriteti i u njemu leži odgovornost za mnoge pogrešne izjave u knjigama na temu reinkarnacije. Iako prapostojanje može imati veze sa reinkarnacijom, ovo svakako nije pravilo. Jednostavan primer prikazan je u biblijskoj izjavi: „Pre Avrama, ja jesam“. Iako ova tvrdnja može ukazati na veru u prapostojanje, ne mora da znači da ukazuje na reinkarnaciju. Određene grupacije veruju da možemo ponovo živeti, i da smo živeli ranije, ali ne na Zemlji. Čak je postojalo mišljenje da duše putuju sa planete na planetu. Ova verovanja ne treba brkati sa učenjem o reinkarnaciji.

Besmrtnost jednostavno znači neumiranje duha. Sa pojmom besmrtnosti se slaže veći deo čovečanstva, ali kako ovaj termin ne zahteva pojam ponovnog fizičkog rađanja, verovanje u besmrtnost nije isto što i verovanje u reinkarnaciju.

Božanski deo čoveka je opšte poznat pod imenom „duh“/ stalno prisutno biće; ono što pokreće telo i funkcioniše kroz telo, ali ima tu sposobnost da postoji i nezavisno od tela. U nekim sistemima ova duhovna stalnoprisutnost se zove „lično“ za razliku od tela u kome obitava, koje se navodi kao „bezlično“. U budističkoj filozofiji lično se naziva satva koja se povremeno nastanjuje u drugim telima u životnom ciklusu. U naprednijim filozofskim pravcima, svojstveno, satva, duh, smatraju se bezličnim.

Oni podstiču manifestaciju ličnosti u fenomenološkom svetu, ali se nikako ne smeju pogrešno smatrati samim ličnostima. Ličnost kao takva se retko ponovo rađa. Stoga ni Platon ni Napoleon više neće ponovo živeti, ali će se duh Platona ili Napoleona ponovo pojaviti u novim ličnostima i nastaviti da se razvija kroz njih.

Reč „ego“ povremeno se koristi da bi se pravila razlika između duha (satve) ljudskih bića i duha nižih ili viših bića. Ego znači „ja“ ili „samosvojno“ i verovatno se odnosi samo na bića koja su svesna, to jest imaju saznanje o sebi. Duh, entitet neljudskih bića se naziva monad, što oni koji se bave reinkaranacijom prepoznaju kao kolektivni entitet raznih vrsta, bezlično „ja“.

Ličnost je reč koja se odnosi na um, emocije, čula i formu. Lične odlike su oni objektivno postojeći elementi ljudske složene prirode po kojima se ljudi prepoznaju i koji drugima deluju razumno, a time postaju stvarni onim neobaveštenim. Za većinu ljudi, reinkranacija označava ponovo otelotvoranje njihove ličnosti. Ovde leži ključ zabune u delu Razotkrivena Izida, gde madam Blavacka insistira na tome da se ličnosti ne rađaju ponovo, osim pod nekim neuobičajenim okolnostima. Ličnost je najnestabilnija odlika čoveka i podložna je promenama tokom života i potpunom nestanku u trenutku smrti.

U budizmu, bodisatva, ili uzvišeno Ja, ono je u kome su nepravilnosti boravka u materijalnom svetu prestale ili izumrle. Pomoću realizacije i meditacije bodisatva dostiže tačku oslobađanja. Može da bira da li će da napreduje sve do nirvane, koja predstavlja kraj lične egzistencije, ili da ostane u ulozi učitelja i vodiča onim manje ostvarenim. Bodistva tako mora napraviti takozvani „važan izbor“: izbor bitisanja ili nebitisanja. 

Buda predstavlja savršeno oblikovanu dušu (satvu) koja je sa svojom karmom završila; tačnije, tri životna oblika ličnog iskustva – misao, osećanje i delanje su ugašeni. Bodisatva može da ostane još neko vreme u ulozi učitelja a nakon završetka i te odgovornosti, može izabrati da postane Buda. Budastvo je poslednji život na ovoj planeti; Buda ne umire. Buda samo prelazi u nirvanu. Njegova priroda se raspršuje kroz vreme i prostor i tada zauvek prestaje da postoji kao biće. 

Misterija ljudskog rasta i razvoja jeste krug života i smrti. To je ciklus jednog po jednog otelotvorenja koje seže od početka ličnog iskustva pa do poslednjeg – utapnja u nirvanu, to jest završetka postojanja u materijalnom svetu. Buda se često prikazuje kako okreće točak sa osam osovina. Ovo je točak postojanja za koji se ljudi pridržavaju usled neznanja, a iz koga bivaju izbavljeni jedino kroz proces prosvetljenja.

Uspomena na prošle živote: i prema istočnjačkim i prema zapadnim učenjima sećanje na prošle živote se budi nakon inicijacije u Misterije. Ovo sećanje je sačuvano u trajnom „ja“ i može se sa njim doći u kontakt kada se niži nivoi ličnosti uzdignu ka jedinstvu ili u kontaktu sa samim sobom.

Karma je svojevrsno otplaćivanje duga i odnosi se na primenu zakona uzroka i posledice moralnih kvaliteta života kod svih bića ponaosob. Rođenje je uslovljeno zakonima karme. Reinkarnacija je neophodna usled nagomilavanja dobrih i rđavih dela iz prethodnih životnih iskustava. Ponovno rođenje mora postojati dokle god postoji karma. Hrist je rekao: „šta poseješ to ćeš požnjeti“. Ovo je zakon te kompenzacije. Budina izjava istog zakona ne dozvoljava indirektnost niti beg: „Posledica sledi uzrok kao što točak zaprežnih kola sledi kopita vola“. Ponovno rođenje nudi veru i iskupljenje, pružajući time svim bićima priliku da prožive novi život u kome će savladati i transformisati lične nedostatke. 

S obzirom na to da je karma kompenzacija, darma predstavlja način, konkretne korake iz kojih se izvode karmičke konsekvence. Darma jednog čoveka jeste život koji je zaslužio u prošlosti kao i njegov filozofski stav spram sopstvenih nesavršenosti. Time darma omogućava ne samo kaznu već i elemenat napretka i rasta u svakoj inkarnaciji.