METAPHYSICA

U susret delu Parsifal – Volframa fon Ešenbaha


POVEST O LOENGRINU

Želite li da čujete još nešto? Mnogo, mnogo vremena posle opisanih događaja u ovoj knjizi, živela je u jednoj zemlji plemenita i čedna žena. Po rođenju i poreklu bila je otmena koliko i moćna. Vodila je neporočan život jer joj je bilo strano svako zemaljsko zadovoljstvo. Oko nje su se vrzmali plemići, krunisane glave i mnogobrojni kneževi, ali se ona tako ponizno predala Bogu da je odbijala sve prosce. Mnogi od njenih landgrafova bili su zbog toga neveseli. Zašto okleva da se uda i tako zadobije dostojnog vladara? Ipak, ma koliko se ljutili na nju, ma koliko joj postajali neprijatelji bez ikakvog razloga, ona je svoju sudbinu položila u božje ruke. I tako, kad je bio dan prijema na dvoru, vladarka je pozvala  sve plemiće iz zemlje, kao i mnogobrojne poslanike iz stranih zemalja da je posete. Tom prilikom se svečano zaklela da se neće venčati ni sa jednim čovekom osim onim kog joj Bog odredi. Samo u tom slučaju će ga rado prihvatiti i visoko ceniti njegovu ljubav.

Bila je to kneginja od Brabanta. Nedugo posle toga Bog joj je poslao odabranog viteza iz Munzalvešea. Doveo ga je jedan labud, pristavši uz obalu Antverpena. U ovom vitezu kneginja je našla izvrsnog supruga. Njeno ponašanje je bilo bez mane, a njega su svi, koji su ga bliže poznavali, cenili kao hrabrog i naočitog viteza. On je imao fino obrazovanje, besprekorno vaspitanje i ponašanje, a, osim toga, bio je prijatan, širokogrud i bez slabosti u karakteru. Pošto ga je kneginja dočekala sa svim počastima, on joj se, pred prisutnim podanicima, obratio:

„Kneginjo, ako prihvatim dužnost da budem gospodar ove zemlje, znajte da ću se istovremeno odreći jedne isto tako uzvišene službe. Ali vas pre toga molim samo jedno: nikada me ne pitajte ko sam! Dokle god mi ne budete postavili takvo pitanje, ostaću kod vas. Ako me, pak, budete upitali za ime, moraću da vas napustim. Ako moje upozorenje bude odneo vetar, napustiću ću vas po Božjoj volji!“

Kneginja mu je dala svoju žensku reč da će duboko u srcu poštovati njegovu želju i da će činiti sve što on zahteva od nje dokle god je Bog bude držao pri jasnoj svesti. Nažalost, zbog njene prevelike ljubavi, ona ovo obećanje neće ispuniti.

Sledeće noći kneginja mu se podala i on je postao knez od Brabanta. Na svadbenoj svečanosti, koja se slavila sa velikom pompom, mnogi plemići su iz njegove ruke primili  pristojan feudalni posed. Novoustoličeni knez nije bio samo pravedni sudija, već je izvršio i mnoga slavna dela, pri čemu je svojom junačkom snagom uvek odnosio pobedu. Kneževski par je, potom, dobio i dva ljupka deteta.

U Brabantu još uvek živi puno ljudi koji će vam ispričati o tome kako je kneginja dočekala viteza, koliko je on ostao u kneževini, kao i to kako se, pošto ga je njeno pitanje oteralo iz zemlje, oprostio i otišao. Istina je da se vitez nerado oprostio od svojih podanika, ali se, posle tajanstvenog pitanja, pojavio njegov saputnik, labud, sa malim ukrašenim čunom, i odveo ga odatle. Kneževini je kao poklon ostavio mač, rog i jedan prsten, a zatim je Loengrin otišao. Kao što ste mogli da vidite iz priče, bio je to Parsifalov sin. Putovao je on tako vodom i kopnom dok nije ponovo došao pod zaštitu Grala.

Zašto je plemenita žena izgubila svog otmenog, jedinstvenog dragog? Pa, čuli ste. Kad je prispeo kod nje, on joj je zabranio da ga upita za ime i poreklo. Loengrin se poneo drugačije od Ereka, koji je doduše pretio, ali nikada nije ostvario svoju pretnju.

Ako majstor Kretjen de Troj nije ispričao priču o Gralu onako kako se ona zaista odigrala, onda Kjot, koji nam je ovo izložio iz svog izvora, s pravom može da se ljuti. Provansalac, dakle, na kraju svoje priče kaže kako je Herceloidin sin, po predodređenju, postao kralj Grala dok je Amfortas taj tron zasluženo izgubio. Autentična priča sa pravim krajem je, dakle, iz Provanse došla u Nemačku i ja, Volfram fon Ešenbah, završavam tamo gde to čini i provansalski majstor. Bez vrludanja na svoju ruku ispričao sam vam priču o jednom otmenom rodu i o Parsifalovoj deci, čiji životni put sam pratio do zenita njihove životne sreće. Onaj koji na kraju svog života može da kaže da je sačuvao dušu za Boga, ne izgubivši je grehom, i koji je, osim toga,  dostojanstvenim ponašanjem sačuvao blagonaklonost ljudi, taj se nije mučio uzalud. Plemenite i pametne žene će me po završetku ovog dela malko više ceniti, uz izvesnu blagonaklonost, a dama za koju sam ovo napisao mogla bi da mi podari bar prijateljske reči zahvalnosti.