Mišle, francuski istoričar, pišući 1864. s naročitim osvrtom na Ramajanu, rekao je: „Ko god je suviše mnogo preživeo i želeo neka popije iz ove duboke čaše jedan dobar gutljaj života i mladosti… Sve je tesno na Zapadu – Grčka je mala i ja se gušim; Judeja je suva i meni nestaje daha. Dajte mi da se okrenem ka uzvišenoj Aziji i dubokom Istoku. Tamo leži moja velika poema, prostrana kao Indijski okean, blagoslovena, pozlaćena suncem, knjiga božanske harmonije gde nema nesklada. vedar mir tamo vlada, a usred sukoba neizmerna blagost, bezgranično bratstvo koje se širi nad svim živim bićima, okean (bez dna i obala) ljubavi, sažaljenja i milosrđa.“

Ma koliko da je Ramajana velika kao epska pesma i da je narod voli, Mahabharata je, u stvari, jedna od najznačajnijih knjiga na svetu. To je kolosalno delo, enciklopedija tradicije i legendi, političkih i društvenih ustanova antičke Indije. (…)

U Mahabharati je veoma odlučno pokušano da se istakne suštinsko jedinstvo Indije Bharatvarše, kako je nazvana, po imenu Bharata, legendarnog osnivača rase. Starije ime bilo je Arijavarta, zemlja Arijaca, ali ono je bilo ograničeno na severnu Indiju do Vindja planina u centralnoj Indiji. Verovatno je da se Arijci u to vreme nisu bili proširili preko ovog planinskog lanca. Ramajana nam govori o širenju Arijaca na jugu. Za veliki građanski rat koji je počeo kasnije, a koji je opisan u Mahabharati, uglavnom se pretpostavlja da se odigrao oko četrnaestog veka pre n. e. On se vodio za vrhovnu vlast u Indiji (ili možda u severnoj Indiji), i označava početak shvatanja Indije kao celine, kao Bharatvarša. Pod tim shvatanjem treba razumeti i veliki deo današnjeg Avganistana, tada zvanog Gandhara (odakle potiče ime varoši Kandahar), koji se tad smatrao integralnim delom zemlje. Žena vrhovnog vladara nazivana je Gandhari, gospođa iz Gandhara. Dili, ili Delhi, ne savremena varoš, već stare varoši koje su bile u blizini sadašnje, a zvale se Hastinapur i Indraprastha, postaju prestonica Indije.

Sestra Nivedita (Margaret Nobl), pišući o Mahabharati, istakla je: „Strani čitalac odmah će biti iznenađen dvema osobinama: prvo, njenom jedinstvenošću uprkos složenosti, i drugo, stalnim naporima u njoj da slušaocima utisne ideju jedinstvene centralizovane Indije, sa herojskom tradicijom kao stvaralačkim i sjedinjavajućim podsticajem.“

Mahabharata sadrži predanja o Krišni i čuvenu poemu Bhagavad Gita. Čak i ako se izuzme filozofija Gite, u Mahabharati se naročito polaže važnost na etičke i moralne principe u vođenju državom i uopšte u životu. Dharma predstavlja osnov bez koga nema prave sreće i bez koga društvo ne može da opstane. Društveno blagostanje je cilj; ne samo blagostanje posebne grupe, već celog sveta, jer je „ceo svet smrtnih organizam koji je samom sebi dovoljan“. Ipak je dharma, osim nekih osnovnih načela, kao što su pridržavanje istine, nečinjenje nasilja itd., sama po sebi relativna i zavisi od vremena i postojećih prilika. Ovi principi traju i ne menjaju se, ali se inače dharma, kao skup dužnosti i odgovornosti, menja sa promenom vremena. Zanimljivo je pridavanje važnosti nečinjenju nasilja, ovde i na drugim mestima, jer se očevidno ne zapaža nikakva protivrečnost između ovoga i borbe za pravičnost. Središte celog epa je veliki rat. Očevidno je da se shvatanje ahimsa, nečinjenje nasilja, odnosi više na motiv, na odsustvo nasilja u duhu, na samosavlađivanje i suzbijanje gneva i mržnje, nego na fizičko uzdržavanje od nasilne akcije, kada je ona potrebna i neizbežna.

Mahabharata je bogata riznica u kojoj možemo da otkrijemo razne dragocenosti. Ona je puna raznovrsnog, obilnog i burnog života, nečeg toliko dalekog od drugog vida indijske misli, koji je insistirao na asketizmu i odricanju. To nije samo knjiga moralnih pravila, mada u njoj ima mnogo morala i etike. Učenje Mahabharate može se sažeti u rečenici: „Ono što je tebi neprijatno ne čini ni drugome“. Polaže se važnost na društveno dobro, a ovo je značajno, jer se smatra da je tendencija indijskog duha više u korist individualnog nego društvenog dobra. Kaže se: „Nikada ne čini ono što ne koristi društvenom dobru ili ono čega bi se stideo“.

I dalje: „Istina, samokritika, asketizam, plemenitost, nečinjenje nasilja, postojanost u vrlini – to su sredstva uspeha, a ne kasta i porodica“. „Vrlina je bolja od besmrtnosti i života.“ „Istinska radost stvara patnju.“ Nalazi se žaoka protiv onih koji žude za bogatstvom. „Svilena buba umire zbog svoga bogatstva.“ I najzad rečenica koja je tako tipična za narod koji živi i napreduje: „Nezadovoljstvo je podstrek napretku“.

U Mahabharati imamo politeizam Veda, monizam Upanišada, kao i deizam, dualizam i monoteizam. Način gledanja je još uvek kreativan i manje-više racionalan, a osećanje isključivosti još uvek ograničeno. Kasta nije stroga. Još uvek se osećalo pouzdanje, ali ukoliko su spoljne snage napadale i ugrožavale sigurnost starog poretka, ovo pouzdanje je nešto opalo i pojavio se zahtev za većom jednoobraznošću kako bi se stvorilo unutrašnje jedinstvo i snaga…

Džavaharlal Nehru Otkriće Indije