METAPHYSICA

U susret delu Luk i Batina


CIVILIZACIJA PROSTORA I CIVILIZACIJA VREMENA

Tragovi koje su ostavile neke velike primordijalne civilizacije — često samo u kamenu — imaju značaj koji se retko primećuje. Posmatrajući ostatke arhaičnog grčko-rimskog sveta, pa i one koji mu prethode — od Egipta do Persije i  Kine, sve do poslednjih novonastalih i nepokretnih ostataka svetova potopljenih i zbrisanih, tih misterioznih megalitskih spomenika rasutih po pustinjama, divljim oblastima i šumama — ili, možemo uzeti u obzir i suprotnu granicu na hronološkom spektru istorije, sve do određenih izraza evropskog srednjeg veka — gledajući sve ovo, nameće se pitanje da li je čudesni opstanak ovakvih svedočanstava simbol ili posledica spleta srećnih spoljašnjih okolnosti.

Ovaj utisak se dodatno pojačava kada uzmemo u obzir opšti karakter života onih civilizacija kojima pripada većina ovih tragova, što će reći opšti karakter onoga što se može opisati kao „tradicionalni“ život. Ovaj život je istrajavao vekovima i generacijama, ostajući suštinski veran istim principima, istoj vrsti institucija i istom pogledu na svet. Iako je otvoren za prilagođavanje i spoljašnje promene suočen sa nesrećnim događajima, on je ipak nepromenljiv u svojoj srži, pokretačkom principu, duhu i opštoj prirodi.

Taj tradicionalni svet uglavnom podseća na Istok. Zamislite kakve su bile Kina i Indija sve do nedavno, ili čak Japan u još bližoj prošlosti. Uopšteno govoreći, što se više vraćamo u prošlosti, nalazimo da je ovakva civilizacija sve vitalnija, univerzalnija i moćnija; tako da se danas samo Istok može smatrati onim delom sveta u kome je, zahvaljujući srećnim okolnostima, tradicionalna civilizacija opstala i razvijala se duže i bolje nego bilo gde drugde. Čini se kao da je vreme stalo u civilizacijama ove vrste. Izgleda da su rođene ne toliko u vremenu koliko u prostoru. Poseduju svojevrsni „atemporalni“ karakter.

Po formuli koja je danas najakutelnija, upravo opisane civilizace su nepokretne – „statične“ ili imobilne civilizace. Zapravo, to su civilizace čiji su materijalni ostaci očigledno predodređeni da nadžive sve spomenike ili idealističke kreacije savremenog sveta. Moderne kreacije jedva da poseduju moć da izdrže duže od pola veka: reči „napredak“ i „dinamizam“ u odnosu na njih ne znače ništa, osim pukog podvrgavanja nepredviđenim okolnostima, kretanju ka neprestanim promenama, brzom usponu i oštrom, i podjednakom brzom, padu. Ovi procesi ne poštuju nijedan istinski organski unutrašnji zakon; nisu omeđeni nikakvim granicama, ali poseduju sopstveni zamah, tako da na kraju odnose same ljude koji su ih pokrenuli:  to je odlika ovog različitog sveta, u svim njegovim aspektima. Ipak, uprkos svemu tome, ovi procesi su pretvoreni u svojevrsni kriterijum za merenje svega što bi trebalo da se okarakteriše kao „civilizacija“ u eminentnom smislu, u okviru istoriografije obeležene arogantnim i omalovažavajućim vrednosnim sudovima već pomenute vrste.

Sasvim je tipično, s tim u vezi,  zameniti ono što se čini nepokretnim sa onim što je u civilizacijama sa tradicionalnom orijentacijom imalo sasvim drugačije značenje: to je nepromenljivost. Te civilizacije su bile civilizacije bića. One su svoju snagu iskazivale upravo u svom identitetu, u trijumfu nad postajanjem, nad „istorijom“, nad promenom i amorfnim tokom stvari.  Ove civilizacije su zaronile duboko – dublje od promenljivih i prevarnih voda, i u toj dubini su se čvrsto usidrile.

Suprotnost između modernih i tradicionalnih civilizacija može se sažeti na sedeći način: moderne proždiru prostor, dok tradicionalne civilizacije proždiru vreme.