METAPHYSICA

U susret delu – Advaita


ŠANKARA:

Šankarino filozofsko gledište može se rezimirati u jednoj reči – advaita, pri čemu ‘dvaita’ znači dvojnost, a prefiks ‘a’ je negira. Cilj advaite je postignuće kojim pojedinac spoznaje svoju suštinsku (duhovnu) istovetnost sa vrhovnom stvarnošću Bramana. Ali, od kakve je to važnosti za svakodnevni život obične jedinke? Advaita nas uči da u liku susedovog potomka vidimo svoje vlastito dete, da osetimo svoga brata u čuvaru parkinga koji se trese u ledenoj noći, i da gospođu koja putuje autobusom bez sedišta doživimo kao našu vlastitu majku. Advaita je pre način života nego apstraktni filozofski sistem. Stoga je prisvajanje Šankarine baštine od strane knjiškog filozofa i svođenje njegove stvaralačke produkcije na apstraktne potankosti – doista teška izdaja njegovog doprinosa. Takav pristup pretvara ono što je u suštini put spasenja u puku intelektualnu spekulaciju, dok je istina, međutim, da je Šankara u svakom pogledu naš Guru i vodič, koji nas vodi ka doživljaju konačne istine (atmanubava), koja ne postoji negde ‘izvan’, nego je prisutna u svakome od nas. Ako želimo da razumemo pravo značenje Šankarinih pouka, moramo slediti bogatu tradiciju indijskih mudraca i proroka, a ne obrazovanih filozofa koji su ono što je lek za bolest zvanu život pretvorili u složen sistem filozofije. Proučavati Šankaru kao da je u pitanju samo filozof, makar i ‘najveći od svih filozofa’, pouzdan je način da ga se ne razume – njega čiji je ‘stil’ uvek bio istovremeno analitički i saučesnički.

Šankarin život pokazuje da čovek nije filozof po veštim govorima; pravilnije je reći da je način na koji čovek živi i doživljava život, uranjajući u sve njegove pustolovine, ono što pokazuje naš nivo percepcije i razumevanja. U ovom kontekstu mora se takođe naglasiti i to da Šankara nije bio utemeljivač teorije advaite, koja je večna kao i same Vede. Međutim, njegov jedinstveni doprinos leži u tome što je sve raznorodne struje indijske misli, koje su se u njegovo doba razilazile u različitim pravcima, doveo pod zajednički krov advaite, dokrajčivši time opštu zbrku koja je poticala od mnoštva različitih stavova.

 

DATATREJA:

Od svih mističnih izlaganja iz drevne indijske literature, Avaduta Gita ili „Pesma Avadute“ je jedno od najveštijih i najfascinantnijih. Njegova tema je objedinjujuće znanje stečeno putem mistične vizije, znanje o večnom Jastvu. Ovo znanje nije ograničeno na mistike iz bilo koje kulturne tradicije, već je rasprostranjeno među svima koji su dosegli mistično viđenje. Muškarci i žene iz svih zemalja i religijskih uverenja neposredno su iskusili večnu Stvarnost i uvideli da je To njihov suštinski Identitet. Neki od najpoznatijih predstavnika ovog univerzalnog znanja su upanišadski rišiji i Šankaračarija iz vedantičke tradicije, el-Haladž i Dželaludin Rumi iz sufijske tradicije, Šakjamuni i Ašvagoša iz budističke tradicije, i Majster Ekart i Huan de la Kruz iz hrišćanske tradicije. Svi su oni ispoljili otkriveno znanje o svojoj istovetnosti sa jedinom i večnom Stvarnošću i na ovaj ili onaj način su obznanili da se slažu sa rečima hrišćanske svetice Katarine iz Đenove: „Moje Ja je Bog, tako da ne priznajem nikakvo drugo Ja sem mog Boga lično.“

Kroz celu istoriju je među misticima iz svih kulturnih tradicija postojala saglasnost da ’vizija Boga’ otkriva čovekovu suštinsku istovetnost sa Apsolutnim Bićem, osvešćujući ga za njegov istinski, večni Identitet. Pre tog božanstvenog prosvetljenja – kažu ti mistici – čovek pati usled teške zablude da je ograničeno i smrtno biće, odvojeno i različito od drugih stvorenja, koje poseduje svoj individualni Identitet. Razvejavanje te zablude se u različitim mističnim tradicijama raziičito naziva: ’prosvetljenje’, ’sjedinjenje sa Bogom’, ’oslobođenje’, ’spasenje’, itd; no, i pored raznih naziva, to je isto iskustvo, isto znanje koje se obelodanjuje svima koji su postigli mistično viđenje.

Pre otkrića našeg apsolutnog, potpunog Identiteta, mi živimo uvereni u svoju (varljivu) individualnost, smatrajući da je naše ’ja’, naše biće, onaj kaleidoskop kratkotrajnih mentalnih utisaka koji se predstavljaju našoj svesti. Međutim, mistici kažu da je ta površinska igra misli, sećanja i čulnih utisaka na paravanu svesti samo opsena. Naš pravi identitet je upravo taj paravan, to bioskopsko platno, tj. sama svest. Ono što stvarno jesmo je ta nemenjajuća svesnost, večiti svedok svih kretnji misli i spoljnih pojava. Upravo to je naše pravo Biće, naše jedino Jastvo.

Pesma Avadute je jedan od najuzvišenijih i najbeskompromisnijih iskaza te mistično opažene istine koji je ikada napisan. Sigurno je da je indijskog porekla i da je u tradiciji Upanišada, Bagavad Gite, Šankaračarijinih tekstova i svih onih drugih pisanih rasprava iz Indije koje mogu da se klasifikuju kao “nedualistička Vedanta“; ali, pogrešno je smatrati da ona predstavlja samo izraz određene filozofske škole ili religijskog verovanja. Njena sličnost sa svim tim nedualističkim raspravama koje joj prethode ne proizilazi iz zajedničke tradicije učenja, nego iz zajedničkog neposrednog iskustva. Autor Avaduta Gite bio je prosvetljen istim direktnim otkrovenjem koje je nadahnulo Upanišade, Bagavad Gitu i ostala takva dela. Zato ona ne treba da se čita kao puko ponavljanje jednog shvatanja, niti kao argument u prilog vedantičkoj tački gledišta, nego kao deljenje neposredno otkrivene istine od strane jednog prosvetljenog mudraca. Cilj tog deljenja nije da nas ubedi, nego da nas probudi za istinu i da nas oslobodi zablude.

Avaduta Gita je poziv na znanje, najviše znanje o krajnjoj Istini. Avaduta ne pristaje ni na kakav kompromis sa iluzijom, on ne daje uporište razjedinjenosti, ne dopušta da se bilo šta što liči na dvojnost ušunja u naše opažanje i shvatanje stvarnosti. Možda je za običnog čoveka njegovo znanje suviše uzvišeno, suviše strogo, suviše pojednostavljeno; ali to je znanje o krajnjoj, neospornoj Istini postojanja; i upravo ta Istina ima moć da nas oslobodi.