METAPHYSICA

Sudbina čoveka u kosmosu 40


U POTRAZI ZA UPORIŠTEM 3

(…)

Bez prinude se u praznini vrti

naš život i sav u toj igri gori,

al’ tajna žeđ za stvarnošću nas mori,

za plođenjem, rođenjem, patnjom, smrti.

(Iz pesme Al’ tajna žeđ nas mori…, Herman Hese, u prepevu Branimira Živojinovića)

 

Potrebno je da dodatno pojasnim zaključak s kraja prethodnog razmatranja na temu kabale. Suština je u tome da kabala bez vrhovnog božanskog načela ne može ni postojati. Judaistička vera je čisti monizam, a kabala je, uslovno rečeno, put do Boga, do sjedinjenja s njim. Ekstrahovana od božanske biti, kabala je mehanicistički sistem bez duše, do krajnosti formalizovana magijska mašina.

Dalje razmatrano, humanistički mislioci su uzeli, kao uslov bez koga se ne može zasnovati moderna misao, poštovanje zakonitosti iskustva i razuma na kojima se baziraju (humanističke) nauke. Ovo je vrlo zanimljivo stajalište. U osnovi, postoji mnogo vrsta iskustva, na različitim ravnima i dimenzijama duševnog i duhovnog bitisanja, gde takođe vladaju zakonitosti, ali humanistička misao akcentuje isključivo ono svagdašnje, uprosečeno, a nije drukčije ni kad je reč o razumu.

Sve u svemu, reč je o logičkim, metodološkim i epistemološkim zamerkama kad je u pitanju misaonost druge vrste (duhovna). Zasnivajući se na tome, humanisti su težili da ospore delovanje nadkosmičkih i kosmičkih činilaca na čovekovo biće, te su mu na taj način pridali svojstvo apstraktne slobode (biće u vakuumu) zasnovane isključivo na svagdašnjem razumu (induktivni metod). Razgrađujući sistem čovekove svepovezanosti s kosmičkim uticajima, mikrokosmos u makrokosmosu, humanistički mislioci su utrli put ka utemeljenju homocentričnosti, tj. samoživog bića koje smatra da sve u kosmosu postoji zarad njega, štaviše da je kosmos tvorevina njegovog uma. Tako je humanizam već u svom začetku sadržavao u sebi potencijal apsolutne samovolje. Naime, sve religije sveta, kao i sve duhovne škole, od prastarih vremena imaju za cilj da, između ostalog, obuzdaju čovekovu samovolju, da obuzdaju njegovu mahnitu jacentričnost, a da ga uklope u božanski, kosmički i prirodni poredak stvari. Otud se, u tim učenjima, čovek temeljio u transcendenciji, u duhovnoj suštini, obitavajući u sedam ravni Božije tvorevine. Međutim, mislioci tog vremena uglavljuju čoveka u krhku humanost, izmeštajući ga iz uporišta u transcendenciji, izgoneći ga iz sveopšteg toka, te je on otad u neprestanom samorazdiranju, tumaranju i bauljanju po bespuću okeana sopstvenih uobrazilja (hipoteze, teorije, ideologije, doktrine).

Dalje, humanistički koncept, zasnivajući se na prosečnom iskustvu i svagdašnjem razumu, tvori naučni metod (Bekon), te je otud i najprosečniji pojedinac mogao da uzme učešće u njemu. Na srodnim postavkama se takođe gradila i arhitektonika društvenog uređenja, čija osobenost je horizontalna raspršenost jedinica u sistemu, sa formalnim i nominalnim pravima, bez obzira na razlike u ličnim vrednostima. Ovo je dovelo do uspostavljanja besmislenog relativizma i postavke da svaki saznajni sud zavisi od tačke posmatranja. Na taj način se ukida božanski apsolut i arhitektonika piramidalne hijerarhije, a ustanovljuje se sofistički relativizam i Protagorina maksima da je čovek merilo svih stvari… Zapravo, jedino što je apsolutno u takvom svetu je relativnost. Ova šema, po Pitagori, neumitno vodi u anarhiju i haos.

Pitagorina piramidalna arhitektonika, zasnovana na aristokratiji uma, duha i karaktera, predstavljena je u sledećoj skici:

Bog, prvi uzrok i tvorac (Monas, androgina priroda)

Ravan bogova (Zevs, Hera, Hermes, Atena, Arijes, Afrodita… vladari stvorenog sveta)

Ravan anđela i duhova (posrednici između onostranog i ovostranog sveta)

Ravan heroja (Herakle, Tezej, Persej, Ahil… polubožanska bića, zaštitnici ljudi)

Ravan mudraca (Hermes Trismegistos, Zaratustra, Solomon, Pitagora… poznavaoci božanskog nauma i nebeske harmonije)

Ravan vrlih ljudi (suštinska lična odlika bilo muškarca ili žene, osnov čovečnosti)

Ravan prosečnih ljudi (nominalni i formalni status, inertna materija).

Od četvrte ravni naniže svaka ravan teži onoj višoj, a suštinska svepovezanost među njima nalikuje perlama nanizanim na nit, i glasi kao što sledi:

Jedan je Tvorac kosmosa i svega što je u njemu. Tvorevina je istorodna sa Tvorcem i ona sudeluje u Njegovom planu delovanja. Kosmos je hijerarhijski ustrojen prema stepenu svesnosti svake klase bića u njemu. Pod stepenom svesnosti podrazumeva se nivo svesti o Najvišem uzroku. Postoji klasa bića koja je po nivou svesnosti iznad čoveka. To su bogovi, anđeli, duhovi i heroji, koji pomažu čoveku da duhovno napreduje i dostiže više stepene svesnosti i slobode. Oni su njegova norma ispravnog postupanja. Ali, po ovom učenju, i klase bića koje su ispod čoveka poseduju određeni stepen svesnosti o Najvišem i u skladu s tim sudeluju u Božjem planu. Ne postoji, dakle, ni atom tvorevine koji nema makar delić svesti o Bogu!