FAETONTOV LET 1

Kad slepac pored vas prođe, smilujte se:

Sigurni budite, svi ste vi slepi kod otvorenih očiju!

***

Osvanuh u sadašnjosti, prošlost zaboravih,

U budućnosti nikakve čari ne slutim.

Neki rekoše da zapravo ništa i ne postoji.

Zar tvrde da nema bede i radosti?!

Sporimo se sa njima i ne možemo složiti,

A ko je u većoj zabludu to samo Gospod može znati.

(Zablude ljudske, Abul Ala Al-Maari, u prepevu Darka Tanaskovića)

Mi živimo u vremenu neprikosnovene vladavine Znanja! Onaj ko ne prihvata vladavinu Znanja primitivan je, zaostao, zatucan itd. Znanje je i najprestižnija robna marka! Plaćamo silne novce za to da nam deca dobiju „vrhunsko obrazovanje“! Šta znači „vrhunsko obrazovanje“? Roba koju možeš da preprodaješ doveka i da od toga dobro živiš. Prežvakavanje prežvakanog. I znanje kulja iz svih vrsta medija kao nektarska poplava! Sa univerzitetskih predikaonica žreci prosvete glagoljaju svoju božansku nauku. Specijalisti su preplavili zemljin glob. O svemu se sve zna, i za sve situacije postoji odgovor. Razmetljivo Sveto znanje! No, i pored toga nešto ne valja. Zemlja je postala pijana krčma gde se nemilice troši a niko ne plaća račun. Čak i glavni krčmar trešten pijan spava ispod šanka. Svi stubovi na kojima počiva naš svet su se rasklimatali, ali nema „znalaca“ koji bi učvrstili stubove i doveli svet u kakvu-takvu ravnotežu. I pored toliko posisane pameti prete nam Atlasi, Titani, Polarisi, Burevesnici, Posejdoni, Orešnici… 

Vreme je da se zapitamo da li previše znanja šteti životu, kao što je Fridrih Niče u 19. veku razmišljao o istoriji u svom spisu O koristi i šteti istorije za život. Ajde i mi da se danas postavimo tako prema znanju uopšte, to jest, da razmotrimo korist i štetu znanja po život. Jeste pomalo protivrečno, a donekle i bizarno, ali je svrsishodno.

Največi problem je svakako u tome što smo od znanja načinili mehanizam, i zato ono daje nakazne ishode. Sa time se i cela zajednica pretvorila u mehanizam. Cela organizacija je mehanička. I sve se sa tih postavki čini u ime napretka i boljitka a ide se u propast.

Postavili smo spoljašnja merila nečijeg prosperiteta, uspeha i dobrobiti, da bismo na taj način patnju učinili sveopštom. Stvarni čovek propada u mrak ništavila, dok se apstraktni čovek uzdiže u nebeskom sjaju! Beda se širi geometrijskom progresijom, ali je sve zapravo dobro da ne može biti bolje! Verujte znalcima da čovečanstvo sigurnim koracima napreduje ka blaženstvu. Ta mi smo prosvećeni, civilizovani, slobodni, odvažni – stoga ne treba sumnjati.

Dobro, da ne sumnjamo, ali ajde da se ipak pozabavimo ponekom aporijom u temeljnim postavkama naše nauke.

Aporija 1:

Ova civilizacija je uništila sve narode koji su živeli u skladu s Prirodom pod izgovorom da su zaostali, divlji, nehumani, neznabošci itd, iako oni njoj nisu predstavljali nikakvu pretnju po život. U osnovi, to je bio odnos između jačeg i slabijeg, a po Darvinovoj teoriji evolucije, jači koristi svoju prednost da uništi slabijeg. Da nismo usvojili ovu paradigmu evolucije ne bismo znali šta je ispravno (sic!). Ali, ako ćemo slediti logiku već usvojene paradigme, zašto je ne primenjujemo u svim aspektima postojanja, uključujući i takozvanu civilizovanu zajednicu? Zašto ne uništavamo inferiorne članove zajednice – hendikepirane, bolesne, slaboumne, invalidne, društveno nefunkcionalne itd? Kako je moguće da postoje dva isključiva načela u teoriji evolucije – pravo jačeg i sentimentalna humanost?

Drugo, ako uvažimo Darvinovu teoriju evolucije, moramo isključiti slobodnu volju. Jer ako čovek poseduje slobodnu volju, tad svaki čovek poseduje slobodnu volju i ona je biološka datost. Ali tad su je posedovali i oni narodi što su živeli u skladu s Prirodom a ova dična civilizacija ih je i pored toga uništila. Ili imati slobodnu volju zavisi od toga da li smo civilizovani ili ne, da li smo etiketirani hrišćani ili pagani? U tom slučaju, hoće li se poštovati nečija odluka po slobodnom izboru da ne želi da bude civilizovan? Ovde postoji veliki problem kad se zagrebe po površini. Da li čovek ima slobodnu volju ili je ima tek poneki čovek?

Aporija 2

Sad imamo i postavku da ukoliko sveopše i očigledno ubrzanje šteti pojedincu, ono ipak donosi dobrobit zajednici. Deluje uverljivo, ali zapravo nije. Prvo, ne sagledava se šteta od ubrzanja po sav živi svet i planetu Zemlju; drugo, kako može da donosi dobrobit zajednici ako je svaki član zajednice na šteti (oskudnost)? Iz toga se može izvesti zaključak: ono što je na dobrobiti zajednice nije nužno na dobrobiti jedinke, čak naprotiv, može da joj šteti, i, obrnuto, ono što je na dobrobiti jedinke nije nužno i na dobrobiti zajednice, ali može da bude (velikani). Kad je reč o dobrobiti zajednice, tad se vrednost uprosečuje, a kad je reč o dobrobiti pojedinca, vrednost se uznebesuje i postaje obavezujuća iako nedostižna za zajednica. Znači, uprosečena vrednost je kolektivna, a nadprosečna vrednost je individualna. 

Drugi zaključak, izveden iz prvog, glasi: cela organizacija društva uređuje se za prosečan kolektivni duh. Budući sistem društva, sa veštačkom inteligencijom i masom tehničkih pomagala,  uređivaće se za ispodprosečan kolektivni duh.

Aporija 3:

Postoji čovek kao jedinka, ili ljudski stvor, i postoji čovečanstvo kao pluralia tantum apstraktne opštosti, ili bezoblično ljudsko krdo. Zabluda počiva u tome da ako se bavimo čovečanstvom, mi se ujedno bavimo i čovekom kao jedinkom. Ali to je besmisleno stajalište. Iz apstraktne opštoste ne može da proizađe određenost, konkretnost, čovek od srca i uma, već ista takva prazna opštost. Stoga je današnji čovek avet, ništa. Iz rečenog proishodi da se u modernom duhu, kao ekskluzivnom obliku mišljenja, zapatilo da se svet gleda kroz opitku univerzalnosti, opštosti, koja je obavezujuća za sve, i koja podrazumeva jednoobraznost u poimanju, ponašanju, organizovanju zajednice itd. Sve se ukraja u jedan model i uzima se kao podrazumevajući. Ne bavimo se više pojedincem jer se on utapa u mnoštvo, u masu nečega. 

Na početku je iz Jednog proisteklo mnoštvo, a danas od mnoštva nastaje jedno; od mnogovrsnosti jedna vrsta; od raznolikosti jednoličnost. Iz takve filozofije nastala je ideja, povezana u jednu granitnu celinu, svetog kvinteta neprikosnovenih dogmi – evolucija, istorija, racionalizam (prosveta, nauka i tehnika), napredak, bolji život.

Istina je, pak, da mi ne znamo ništa. Kao što kaže pesnik Abul Ala Al-Maari:

Kad slepac pored vas prođe, smilujte se:

Sigurni budite, svi ste vi slepi kod otvorenih očiju!

Da nismo ustanovili utilitarnost znanja bili bismo kao Pironovci – slepci koji pipaju u mraku! Ali moramo biti svesni da se u utilitarnoj nauci skriva zao demon sa kojim smo sopstvenom krvlju potpisali ugovor o beskrajnom materijalnom blaženstvu čija cena je naša duša, ali i duša celog sveta.

Mi smo savremeni Faetonti spremni za odsudni let u super opremljenoj kosmičkoj kočiji. Nismo više u detinjstvu čovečanstva, nego smo razumni ljudi u zreloj dobi čovečanstva. Pred nama su kosmički izazovi za koje smo stasali. Ne možemo načiniti grešku detinjastog Faetonta. Naše ruke iskusno i čvrstim stiskom drže uzde Helijevih atova…