PODNEVNI SUMRAK 7

Ista bujica života što žilama mojim struji danonoćno, vascelim svetom struji i igra ravnomerno.

Isti je to život što radosno niče kroz zemaljski prah  u bezbroj vlati trave i šiklja u šumnim talasima lišća i cvetova.

Isti je to život što se u okeanskoj ljuljci rađanja i smrti njiše, u oseci i plimi.

Osećam da je dodir ovog svetskog žitka uzvisio udove moje. A gordost moja od živog je bila vekova što u ovom času igra krvlju mojom.

(iz Gitanđalija /pesma broj 69/, Rabindranat Tagore, u prepevu Aleksandra Spasića)

Na kraju ovog razmatranja vratiću se ponovo mitu o jabuci i pridati mu novo tumačenje, za razliku od onog koji sam izneo u jednom od prethodnih razmatranja istog ogleda, a deo je poglavlja Biti izvan toka. Starozavetni Mit o Adamu, Evi i zmiji ukazuje na razdor, podvajanje, pad u uslovljenost itd. Po mom mišljenju taj mit je sekundaran u odnosu na primarni mit ove svete knjige, čiju ću simboliku u jednom od potonjih razmatranja detaljno protumačiti. 

Duhu mog ogleda mnogo više odgovara mit o jabuci starogrčkog predanja, koji ujedno ima znatno dublju simboliku. To je mit o Geji, zlatnoj jabuci, Heri i Zevsu, a filozofski ovaj motiv obrađen je i u Platonovom spisu Gozba, ili o ljubavi. Za razliku od starozavetnog mita o jabuci, mita o razdoru i podvajanju, ovaj mit svedoči o jedinstvu. Priča kazuje sledeće: boginja Geja, Zemlja, daruje Heri (Mudrosti) zlatnu jabuku (voće duha) kao bračni poklon Zevsu (Ljubav) na ime nagrade za njegovo pregnuće u samoprevazilaženju sopstvenih materijalnih uslovljenosti i uzdizanju ka carstvu duha. Naime, kod Zevsa se razbuktao plamen ljubavi prema Heri i on se sa niže, čulne, ravni uzdiže ka višoj, duhovnoj, ravni težeći sjedinjenju s mudrošću (Hera). Geja simbolizuje materijalnu ravan koja je, zahvaljujući Zevsovom iskustvu i trudu (podvig) u stanju da se uzdigne u ravan mudrosti (Hera), gde biva nagrađena plodovima duha. 

U Platonovoj Gozbi Diotima podučava Sokrata o istom, naime, da ljubav, vatra srca, pokreće duh, viši um, koji se uzdiže ka mudrosti, sjedinjujućem znanju. Mudrost je uvek sjedinjujuće, usklađujuće, sveobuhvatno znanje, gde su suprotnosti harmonizovane.

Simbol Kaduceja takođe upućuje na isto: dve ukrštene zmije su opozitne sile u kosmosu, muško i žensko, stub oko kojeg su one prepletene srednji je stub, viši um, sklad, ljubav, sjedinjenje, i proteže se od zemlje do neba, sfera na stubu je duh, gde se uliva usklađena energija opozitnih sila, a krila na sferi su transcendencija, zalaženje u božansku ravan. Primera radi, zmije su sile Ida i Pingala, levi i desni tok energija, Sušumna je ujedinjujuća moć, zahvaljujući kojoj se združene opozitne energije uzdižu u sferu, to jest, Sahasraru, vrhunsku joga čakru, a krila su samadi, čista transcendecija, ili boravak u božanskoj ravni, svemudrosti.

Racionalistička nauka se ne zasniva na ovom mitu, jedinstvu i celovitosti, već na starozavetnom mitu razdora i podvajanja, te stoga i tumaranje kroz lavirint istorije, kroz opsene, sukobe, stradanja, patnju, beznađe… Naime, racionalistička nauka, kao što je više puta u ovom ogledu istaknuto, ne teži mudrosti nego intelektualnoj penetraciji, silovanju i pokoravanju.

U pogledu rečenog, osvrnuću se na ono što sam podcrtao u ogledu, a to je da nauka, osim kolosalne koristi, proizvodi i kolosalnu štetu, koja sve više preteže na tasu globalne vage. Jer sa takozvanim razvojem nauke, stepenica njenog „uspona“ označava veću pretnju po opstanak života na planeti zbog sve razornijih činilaca koji se nakupljaju na njenoj strani sa tim „usponom“. Naprosto, takav je karakter nauke. Iz toga proističe i ogromna inercija u hodu nauke, koja „vuče“ sav ljudski rod, pa i ceo život na Zemlji u tom pravcu. Pogledajmo samo koliko je rešenja za globalne pretnje, kao posledice „progresivnog“ razvoja društva, naučna fela predlagala, ali ništa se od toga nije primenjivalo u dovoljnoj meri da bi se šteta izbegla ili barem ublažila. Upravo je to krunsko svedočanstvo pomenute inercije. Ujedno je to i ona „đavolja igračka“ koju sam pomenuo u završnom razmatranju teme o megalopolisima, pod naslovom Civilizacija Minotaura, gde se čovek uhvatio u kolo s demonskim silama misleći da može da ih kontroliše. Nauka operiše masovnim silama primenjujući nesmiljenu tehnologiju, ili, preciznije rečeno, moćne tehničke sprave da tim silama manipuliše, što takođe dovodi do masovne promene u ravnoteži biosfere, ili sfere majke Zemlje. Ono što je svakako zanemareno u globalnom planiranju, zbog kreiranog programa kome nauka služi, a to je doktrina boljeg života za sve ljude, tiče se efekta opruge. Naime, sve što nauka i tehnika čine jeste susprezanje sila Prirode – čitaj penetracija, silovanje i pokoravanje – zbog čega se na strani tih sila sakuplja suspregnuta energija koja mora, po zakonu fizike, da nađe liniju kanalisanja, ali uhiljdostručenu kad se oslobodi. To je razlog iskaljivanja besa razarajućih prirodnih stihija koji se dešava svih proteklih decenija. Ne kažem ovim da je priroda statičan kvantum sila sadržanih u njoj, gde vlada večna ravnoteža, i ne kažem da se ne dešavaju i spontane prirodne katastrofe, ali ovo je ipak čovekov potpis, te je samim tim i njegova odgovornost. Znači, čovek mora da se suoči sa delovanjem efekta opruge, ali je pitanje da li, u postojećim uslovima gigantske inercije, uopšte postoji mogućnost da se razorno dejstvo te opruge neutrališe.

Uzeću još jednu stvar u razmatranje, a to je da celokupan život na Zemlji, pa čak i u vaseljeni, postoji u obliku ruske Babuške, naime, sadrži se jedan u drugom. Sve je sadržano jedno u drugom, po načelu subordinacije, to jest, manjeg u većem. I to je zakonitost, ili plan građe kosmosa, a nije nekakva improvizacija. Racionalistička nauka, pak, ne primećuje život u svetu, već samo kvantitativne odnose apstraktnih činilaca, te ona ne može da pojmi predstavu života u životu koji postoji jedan u drugom, a samim tim ne može da pojmi ni svepovezanost života. Čovek, ili ljudska vrsta, postoji, da slikovito predstavim, u nedrima Geje, ili boginje Zemlje, a savremenije rečeno, obitava u biosferi, biosfera obitava u geosferi, geosfera u sunčevoj sferi, ova pak u sferi Mlečnog puta… Opet, u čoveku postoje bakterije, paraziti, virusi…, a u čovekovom svetu, kao jednom od Babuški, postoje uzgojene biljke, životinje, a u njihovom svetu, kao jednom od Babuški, postoje ptice, glodari, gmizava bića, insekti, paraziti…, pa zatim imamo bilje i njihov svet itd. Kad uzmemo sve to zajedno, shvatamo da je reč o prepletenoj slagalici koja ide kako po vertikali tako i po horizontali, šireći se u beskraj. U svetu dakle deluje zakon svepovezanosti i duboke unutrašnje harmonije. 

Upravo mit o Geji, zlatnoj jabuci, Heri i Zevsu daje ključ za razumevanje tajne sveta, a taj ključ je mudrost. Kao što kaže pesnik:

Ista bujica života što žilama mojim struji danonoćno, vascelim svetom struji i igra ravnomerno.

No, naše dično doba ne veruje u mudrost niti u autoritet mudrosti, što će biti tema mojih daljih razmatranja.