UROĐENO I ODROĐENO 8

(…)

o živote, za življenje a već proživljen,

vreme koje se vraća u talasanje,

i povlači se ne vraćajući lice,

ono što se zbilo nije bilo ali biva

tiho se ulivajući

u drugi trenutak koje se prši

(…)

(Sunčev kamen /deo/, Oktavio Paz, u prepevu Branislava Prelevića)

Čovek koji nije kreće se u zacrtanom pravcu kako bi uopšte postao; svet koji nije kreće se u zacrtanom pravcu kako bi uopšte postao. Mi živući a nikad proživljeni da bi živeli, zbivajući a ne zbivstveni da bi bivali, klanjamo se svemoćnoj nauci što će nam uliti bivstvo u trenutak koji se prši.

„Čovek jeste, ili čovek nije da bi tek postao?“, pitanje je sad.

Ako izvodimo prirodu čoveka iz njegove proste biti, on jeste, bio je i biće uvek; ako, pak, čovekovu prirodu izvodimo iz kvantuma, on nije nego tek treba da bude zavisno od tog istog kvantuma. Druga postavka je vrlo problematična i nju ću razmotriti u daljem delu ovog ogleda.

Ako bih upitao bilo kog čoveka da li jeste ili nije, bez premišljanja bi mi odgovorio da nesumnjivo jeste – i pored trenutka koji se prši. Opet, s druge strane, svaki čovek u svojoj duši i jeste i nije zato što ne prihvata sebe po prostoj biti, već vazda želi nešto više od onog što jeste, neko plus, nadsuštinu. Ali, da bi nadograđivao sebe, on prvo mora biti. Dakle, čovek nesumnjivo jeste.

I to je osnovna protivrečnost (jesam i nisam) koja u njemu proizvodi nemir.

Zašto čovek ne prihvata sebe kao prostu bit? Zato što živi u svetu (prividne) podvojenosti i sukoba, te da bi se izborio za sebe smatra kako je potrebno da nadogradi svoju prirodu. To odgovara Ničeovoj volji za moć. Iz te potrebe rodila se i racionalistička nauka. Ujedno i prosveta, blizanački par iste doktrine. Iz toga možemo izvesti divergentne linije ispoljavanja čovekove prirode. Izrana, postojali su u jednom religija, umetnost (književnost, likovnost, muzikalnost), metafizika i nauka (koja je bila sveta). Potom je došlo do razdvajanja. Iz proste biti proishodile su religija, umetnost i metafizika, a iz takozvane nadograđene biti – racionalistička nauka, kao surogat svete nauke, izmetnute u magizam, tehniku itd. Ona tvori oruđa, ispituje, potčinjava prirodne sile, biljni i životinjski svet, oblikuje stvarnost po svojoj meri… Ne može se poreći da tehničke alatke i racionalistička nauka uvećavaju čovekove mogućnosti ispoljavanja sui generis, međutim, ne uvećavaju njegovu bit ni za jotu, ne razvijaju je, već se pre može reći suprotno od toga, trajno ga otuđuju od biti. To je čudan paradoks ali iskri na rubu saznajnog horizonta kao zrak svetlosti nošen na krilima Zore, te se može opaziti iskonskim moćima duha. 

U prostoj biti je sve sadržano, i Božanstvo, i Biće, i beskrajna vaseljena, i prostor, i vreme, i zakon postojanja, i klice svih stvari i događanja, i transcendentalna melodija što tvori oblik i sve drži u skladnom poretku, i žrtvoprinošenje, i mudronosna spoznaja, i prosvetljenost, i lepota, i slavljenje svega što jeste u darovima duha, znanim kao posvećenost, himničnost, oblikotvornost. Na taj način se zalazi iza Izidinog vela, i odatle se vraća kao probuđeno biće krunisano tajnom spoznaje da su Nebo i Zemlja jedno, te da zakoni koji vladaju na Nebu takođe vladaju i na Zemlji.

Kako je gore, tako je dole; kako je na Nebu, tako je na Zemlji.

Čitavo postojanje je Veliko delo nepojamne duhovne sile. Kad se pojedinac posvećuje u njega, on dospeva do najdublje spoznaje sebe kakav jeste po svojoj prostoj biti, a ujedno otkriva i svoju meru, naime, da iz toga što jeste proishodi njegova mera onoga što može i što bi trebalo da čini iz sopstvene a ne iz patvorene prirode, zato što je pomenuto Veliko delo esencija sveukupnog postojanja, onoga što jeste, što je bilo i što će biti, rečju, ozračje duha Božjeg, te stoga u njemu svako prepoznaje svoje pojedinačno ja. I tek tada je on kod kuće, gde sedi na prestolu slave u miru sa sobom i svojom sudbinom.

Ono što takvog čoveka pokreće zov je božanske čežnje u duši i stremljenje ka višim sferama s potpunom spoznajom da ono što jeste zaista jeste, pri čemu ja i drugi, subjekt i objekt postaju sjedinjeni u sveduhu. To saznanje nije samo kognitivno, već može biti i osećajno, intuitivno, mistično, kao i na brojne druge načine doživljeno. Kao što svedoči svojim stihovima pesnikinja, begina, Margaret Poret:

(…)

Snizite, dakle, mudrost svoju

Na Razumu zasnovanu,

I potpuno se pouzdajte u stvari one

Koje Ljubav, Verom prosvetljena, daruje…

Sve dosad navedeno može da se podvede pod izraz „genij prirode“, kao onaj što se napaja vodom sa izvora večne mudrosti. 

Mera sebe iz sopstvene biti ono je na čemu pojedinac treba predano da radi.

Naporedo ovoj stoji bit zasnovana na kvantumu, ili patvorena bit. Sa njenim stupanjem na scenu ljudskog postojanja postepeno nestaje genij prirode, gorostasni stvaralac obdaren božanskom i prirodnom silom, a na njegovo mesto dolaze štabovi magova (inžinjeri patvorene stvarnosti), zatim školarci/šegrti i kolektivni duh marljivih patuljaka. Sa njima se oblikuje filozofija kvantuma, ili fabrikovanje intelekta na tonu – ljudske pseudo biti. Sveukupno školstvo, alegorijski rečeno, nije ništa drugo do mitski Pigmalion koji od inertnog materijala pokušava da oblikuje živi duh. I mi vidimo na delu, u neposrednoj stvarnosti, odlivke ovih umnih i duhovnih surogata. Da bismo se bolje razumeli, valjalo bi da upotrebim odgovarajuću reč za plodove prosvetnog drveta. Dakle, školstvo, sui generis, proizvodi kadrove za potrebe društvene podele rada tako što ih kvalifikuje za određene poslove. I potom ovi, da upotrebim jedan nesrećan izraz, kvalifikanti umišljaju da su bogom dani genijalci. Ali to su neuporedive vrednosti – genij prirode i homo doctus! Homer beše muzama nadahnut, a Vergilije tek učeni poeta; Pitagora ustanovljavaše meru Božanstva svojom matematikom, dok Eratosten beše samo geometar; Platon je po nebu hodao, dok Aristotel prčkaše po zemlji… I tako, od doba do doba, naporedo su postojali geniji i školarci, da bi u našem dobu preovladao taj sitniš prenaduvane vrednosti, lažna kovanica – rđi sklon bakrenjak umesto zlatnika.

Ovim razmatranjem ću i konačno svršiti deo ogleda nazvan Urođeno i odrođeno, s nadom da sam u potpunosti rasvetlio neke dosad mutne predstave na ovu temu.