UROĐENO I ODROĐENO 5

Naš svet imena ružna daje,

Ukusa kod nas malo ima

(Pogotovo u stihovima)

A prosveta nam ne pristaje,

I mi smo od nje – ma šta rekli –

Izveštačenost samo stekli.

(…)

(Evgenije Onjegin /deo/, A. Puškin, u prepevu Milorada Pavića)

Šta je umetnički tvorački izraz, bilo da je likovni, muzičko-scenski ili literarno-poetski? Otkrivenje najdubljih tajni života kroz zanesenu dušu što ponire u ishodište bića. Reč je o suštoj prirodnosti, o suštoj neposrednosti onoga ko je doživeo posvećenje u sveživot. To je i znanje, i vera, i lepota, i sklad, i radost, i smeh, i ushit, i spokoj, ali i borba, i patnja, i bol, i plač, i smrt, i vaskrsenje… No, sve je iz bivstva kao takvog, iz usuda neba i zemlje, po zapisu zvezda, ali je prirodno, ingeniozno, neposredno, a ne, kako pesnik zbori, izveštačeno prosvetom. I ta precioza pokušava da ukalupi mlad duh u konvencionalne mustre, da od svežeg i skakutavog brzaka načini bljutavu baru. „Prosvećujući“ na taj način jednog, prosvećuje sve po istoj mustri zatomljujući u njima životni polet. A svi smo mi deca neba i zemlje po neprikosnovenom prirodnom pravu. Divlji i pitomi u isto vreme, pagani i jednobošci, ludi i mudri. Ko je taj što može reći da grešimo zato što živimo po iskonskom poretku stvari?! U zanosu postojanja razigrano tvorimo oblike iz sebe kao što ih tvori Priroda od večnosti do večnosti. U slavu života i na radost života!

Nauka je, pak, grč anksioznog uma da umrtvi svekoliko postojanje u jednu formulu. Da život učini izveštačenim pod maskom prosvete i učenosti. Takvo stajalište tvori jalovinu i trulež duha. Putem prosvetnog sistema ono se širi geometrijskom progresijom fabrikujući diplomce mrtvih duša. Jer učenjaci su osuđeni na večno tumaranje po bespuću bivstva ganjajući senke, priviđenja. Primera redi, gnostici, eseni, katari, kao i brojne druge zajednice, bili su u svojoj veri, svojoj filozofiji, svom dubokom smislu, i za to su živeli, za to umirali. Učenjaci nisu ni u čemu ukorenjeni. Čak i kad se bave predmetom svog proučavanja, to je samo profesija. Oni celog svog veka kopaju po informacijama zato što im je to postala nervna potreba, baveći se gnosticima, esenima, katarima… Idu od simpozijuma do simpozijuma, pišu „naučne radove“, koje objavljuju po „uglednim“ naučnim časopisima, čitaju svoje referate pred kolegama… i misle da je sve to od neke važnosti. A zapravo je tako ustrojen savremeni svet koji im daje privid važnosti. Kad bi na trenutak zastali, trgli se iz začaranosti, shvatili bi svu svoju bedu. Jer ne znaju ni čemu služe niti zašto je društvo ustrojeno tako kako je ustrojeno.

A jedan ćaknuti beskućnik je rekao istinu – život je paradoks, ogledalo zabune. Rekao je još i – činite uvek ono što vam je u srcu! Jer to je sam život. Istinski život deluje uvek iz srca, neposredno, spontano. Ujedno, to je grandiozna predstava na pozornici postojanja: pretvaranje, prikrivanje, nadmudrivanje, maskiranje, prerušavanje, oponašanje, prenemaganje, očaravanje, zavođenje, čuđenje, preobražavanje…

A naučni um odrođuje čoveka od života. Štaviše, odrođuje život od sebe samog, pretvarajući ga u pustaru. Takvost iz definicije. Mrtvost iz koncepta.

U daljem bavljenju ogledom, postepeno ću obrađivati teme koje sam skupno nazvao temama smisla, a to su:

Jevanđelje srca; hram u čoveku; jednostavan život; prirodna teologija; put ispravnosti kao moralno načelo; samopoštovanje; radost življenja; sloboda kao pretpostavka bića; životni heroizam; simplegma; sveta porodica; pouka.