UROĐENO I ODROĐENO 4
Bože moj, počuj hvale reči,
za to što dade mojim očima
da vide svet Tvoj, taj hram večit,
zoru i vale u noćima…
Nek mi nauka samo preti,
hvala za ovaj tren izboren,
za sve što srcem, tek, osetih,
o čemu zvezde meni zbore…
Osećam svuda oko sebe
Tebe, Bože, sred noćne tmuše,
kroz udaljene zvezde nebne
i u dubini moje duše.
(…)
(Bog, D. Mereškovski, u prepevu Vladimira Jagličića)
Da bismo povratili osećaj o kome pesnik zbori potrebne su decenije, pa čak i vekovi duševnog i mentalnog pročišćenja kroz patnju i muku. Jer, ne možemo živeti na tuđ račun doveka. Neumoljiva Zaratustrina ravnoteža, kad-tad, pošalje izvršioce da poravnaju račune. Sve se vraća u jednakoj meri! Doduše, ponekad se račun poravnava s velikom kamatom, ali je i takva mera neophodna da bi se postiglo namirenje.
Koji je najveći problem našeg doba? Upravo onaj koji sam kroz čitav ovaj ogled isticao: u pitanju je zao duh racionalizma – na prvom mestu štetočinsko, a na drugom isprazno znanje. Štetočinskom znanju dične nam redukcione nauke već sam posvetio mnogo prostora, a ispraznom znanju malo manje, premda sam mu tu i tamo uputio koju rugalicu, ali ću zato sad ispraviti nepravdu što sam mu počinio.
Šta je to isprazno znanje? Evo jednog primera gde će se to najbolje pokazati. Gete je nesumnjivi velikan i njegovo delo, uz neznatan izuzetak, poznaje ceo svet. Recimo da njegova sabrana dela mogu da stanu u dvadesetak tomova, ali zato razglabanja o njemu i njegovom delu broje hiljade tomova!
Nedavno sam, tako, pretraživao internet radi određenih Tenisonovih poema, i to se moglo naći na dve, tri adrese, ali se zato razglabanja o njegovom delu nalaze na desetinama internet stranica! I sve je tako, na svim poljima. Gomila teorija, gomila šupljih reči, gomila isprazne učenosti… Na kraju je taj surogat stvaralaštva umrtvio živi nerv tvoračkog poriva i nametnuo se kao neprikosnoveni uzor!
Na to mogu samo da kažem, žalosnog li vremena.
Dopuniću predstavu pređašnje rečenog na primeru iz slikarstva. Leonardo da Vinči, Mikelanđelo, Karavađo, Rafaelo Santi, Rubens, Rembrant, Gogen, Vinsent van Gog, Sezan, itd, nisu pohađali likovnu akademiju, ali su postavili estetske norme i postvarili slikarski ideal svako u svom pravcu i za sva vremena. Danas, međutim, nadareni i originalni slikar meri se po tome da li ima svršenu likovnu akademiju, pa mu se tako određuje vrednost, dok onaj sa akademskim zvanjem, iako najobičnije mazalo, ubire plodove svoje nezaslužene slave. Ajde onda da oborimo vrednost prethodno navedenih slikara i da njihovim delima ukrašavamo javne toalete, jer, Bože moj, nijedan od njih nema svršenu akademiju. To je samo dodatna potvrda da se surogat, ili patvorenost, nametnula kao istina, ili kao sam život u svim aspektima ljudskog postojanja.
Isto važi i kad je u pitanju muzika: Vivaldi, Bah, Mocart…
I tako se patvorenost, surogat, ili suštinska lažnost, zacarila okrećući naglavce sve ono što je od pamtiveka bilo istinito, životno, vredno i lepo. Naše doba neguje ovu patvorenost kroz prosvetni sistem u celom svetu, i zato na koncu školovanja dobijamo doktore nauka koji ne znaju ništa drugo nego da razglabaju. Oni su postali majstori razglabanja na svakom polju! I tako se produkuju teorije, ili, bolje reći, gomile teorija. One su kao korov koji buja oko velikih dela preteći da ih sasvim uguši.
U jednom poglavlju ovog ogleda izneo sam stajalište da ljudski rod klizi prema ispodprosečnosti, a u ovom potvrđujem to stajalište i dodajem da ćemo još i žaliti za dobom prosečnosti!
I umesto da radimo u zajedništvu s Prirodom, majkom Zemljom, stihijama, biljkama, životinjama, svime što postoji, i da na taj način tvorimo neprolazne vrednosti kao deca ovog sveta, srođena s njegovom suštinom, mi se odrođujemo šupljim teorijama bunovnog uma.
Pokušajmo da sledimo pesničku notu:
Nek mi nauka samo preti,
hvala za ovaj tren izboren,
za sve što srcem, tek, osetih,
o čemu zvezde meni zbore…