METAPHYSICA

Sudbina čoveka u kosmosu 47


UROĐENO I ODROĐENO 3

 

Gluve su noć senka magla

Gluvo je drvo gluv je šljunak

Gluv je čekić na nakovnju

Gluvo je more gluva je buljina

 

Slepi su noć i kamen

Slepi trava i klasje

Slepa je krtica pod zemljom

Slepa koštica u voću

 

Neme su noć i beda

Neme su pesma i livada

Nema je svetlost vazduha

Nemi šum jezero i krik

 

Nemoćna je sva priroda

Nemoćne životinje i hridi

Nemoćna je karikatura

Nemoćan idiot koji dolazi svesti

 

Pa ko onda vidi? ko čuje? ko govori?

(Ko?, Žan Kokto, u prepevu Nikole Trajkovića)

 

Neki zalutali čitalac, koji iz dokonosti prelazi preko redova mog ogleda, upitno bi zastao pred „tvrdim“ stajalištima koje sam izneo u prethodnom razmatranju, a tiču se prirode Božanstva, kao i onog gde delim ljude na duhovne gorostase i patuljasti soj. Jeste da je ovo drugo samo prenaglašena stilska figura i tiče se literarnog efekta a ne naučne dogme, ali, kako god bilo, ova stajališta zahtevaju određeno objašnjenje.

Što se tiče prirode Božanstva, rekao bih da je ona očigledna činjenica koju nije potrebno na bilo koji način objašnjavati. Ljudsko biće živi u suštinskom zaboravu na onostrano, zanet trenutkom nesvesnog bitisanja.  Stoga smo mi automati jer većinu radnji obavljamo nesvesno, programirani biološkom, kosmičkom ili socijalnom uslovljenošću. Velika većina ljudi ostaje u okvirima te dimenzije nikad i ne pomišljajući da postoji viša dimenzija koja u sebi sadrži pomenutu dimenziju. Razlog tome je što ljudski automat ima primaran zadatak da preživi, da opstane, što uključuje prehranu, zaštitu, neutralisanje pretnji, itd., a u drugom stepenu nužnosti, onog što se tiče vrste, da se razmnoži, zaštiti potomstvo, prehrani ga, osposobi za samostalan život, itd. Na još višem stepenu nužnosti dolazi udruživanje, zajedništvo, kao i organizovanje grupnog načina života, te obaveze što iz toga proishode. Potom, takođe, pojedinac želi da ostvari sve svoje ambicije u smislu karijere, društvenog statusa, bogatstva, uticaja, slave, itd. Kad se tome doda i zabluda građanskog školskog ili visokoškolskog obrazovanja kao patvorenog oblika razvijene svesti i putem toga ostvarenog većeg stepena slobode, postaje nam posve jasno da ta viša dimenzija, budući neopažljiva, biva i pasivna, prisutna ali nenametljiva poput vazduha, neophodna, doduše, ali ne stvara pritisak kao hleb nasušni… Čovek proživi ceo vek u neznanju da je to nešto uvek bilo prisutno u njegovom životu. I umre u neznanju. To bi bilo značenje patuljastog soja ljudi jer on živi tako, i misli tako, da mu je sve na dohvat ruke samo zarad lične koristi. Pri tom ne shvata da je to način postojanja samoživih bića. Važno je opstati po cenu uništenja svega ostalog. Ali takvo stajalište vodi i čoveka u pogibao, što on, pri postojećem  stanju uma, ne može da pojmi. Živi se dokle se živi, dokle ima vode i hrane za mene i moje, a kad ne bude, onda se mre. Prosto da prostije ne može biti. I mi vidimo da je to provlađujući modus vivendi ljudske vrste – iscrpimo jedno, pa osvajamo drugo, nastanjujemo ga, crpimo dokle ima šta da se crpi, pa opet osvajamo, crpimo i idemo dalje… Ako razvijemo logiku do kraja, radi se o vrlo obespokojavajućem modelu čiji ishod neumitno vodi ka sveopštem uništenju. Jer, tad se pokreće grandiozna moć prirode koja niveliše silu patuljastog soja ljudi u sitan pesak. Božanstvo je prema tome naizgled indiferentno. Međutim, ako ponovo iščitamo predanja svih naroda starog sveta, saznaćemo da su bogovi više puta stvarali ljudski rod, ali su ga više puta i uništavali, upravo zbog toga što se uvek izopačio ogreznuvši u kal materijalizma, samoživosti i privida svemoći, nameran da se ustoliči za vladara vaseljene. I tad izgubi nit sa Božanstvom, i svest mu pomrači zaborav na onostrano, i on bludi po tamnim vilajetima svog demonizovanog uma šireći razdor i destrukciju u svetu…, a Priroda/Nemeza, kao izvršitelj božanske odmazde, obavi egzekuciju.

No, kad pojedinac osvesti u sebi prisustvo božanskog aspekta, ta sila istog trena prestaje da bude trpna i postaje delatna. I tada se sve menja…

Vratiću se sada ponovo na razmatranje pitanja Šta je život?

Najopštije rečeno – život je tanka skrama na kosmičkom bespuću. I kod najveće životinje na zemlji, i kod najstarijeg drveta sa ogromnom krošnjom što zaklanja nebo, i korenom što seže na desetine metara duboko u tlo, titra isti strah od nestanka. Jedna oluja, udar groma, potres tla, bujica plavne vode, uništiće kako slona tako i stoletno drvo. Moćnija sila od navedenih, kao što je udar komete ili većeg meteora, zbrisaće sav život na Zemlji i načiniće od nje pustinju. Ako to imamo u svesti, poštovaćemo Prirodu kao majku jedne velike porodice, gde je svako svakome rod, gde smo sudbinski prožeti jedni s drugima kao skladni tonovi u simfoniji života. Pogotovo što čovek, budući najumnije dete Prirode, ima tu sposobnost da zna i može više od drugih članova porodice, ali to svoje preimućstvo zloupotrebljava, umesto da ga koristi na dobrobit svih. Upravo zbog te uzajamne prožetosti, svaka počinjena zloupotreba u vidu uništavanja, bezobzirnog rabljenja, zagađenja…, istom merom će se vratiti i čoveku, a u određenom stepenu već se i vraća.