UROĐENO I ODROĐENO 2

(…)

A naš udes! uvek ista lakrdija,

poroci, splin, griže, bolest najgrdnija,

najzad rascvetamo maslačke od zlata.

Opet nas Svet uzme, ne ostaje dužan,

dok se ovde dole isto kolo hvata.

(…)

(Tužan, tužan /deo/, Žil Laforg, u prepevu Kolje Mićevića)

Nakratko ću se udaljiti od glavne teme ovog ogleda sa suludom željom na umu, koja me je iznenada spopala, da pružim odgovor na pitanje svih pitanja, a to je: Šta je život!, jer ako makar ne pokušam da odgovorim na njega, sve što sam dosad pisao neće imati nikakvog smisla. Našao sam se pred velikim izazovom, pred teškom mukom, ali nisam imao kud nego da smelo stupim u problem!

Ruža je ruža je ruža; život je život je život… Da li ću ga kao savremena nauka definisati po svojstvima? Nipošto! Da li ću pokušati da ga dokučim poput pesnika? Nemam za to dovoljno darovitosti –

romor u glas rasprsnu se

misao u reč zaplete se

ideja u kam zatisnu se 

život treperi 

iz bezglasja duh

iz praznine sklad

u beskraju Bog

Radije ću pokušati spekulativno. Da bi se život uopšte pojavio potrebna je određena pozornica gde će se odigravati. Bez te pozornice život, kako ga mi saznajemo, nije moguć. Već u navedenim rečenicama saopštio sam podrazumevajuće izraze koji zahtevaju da budu određeni jer su nužni preduslovi samog života, te ako njih ne razjasnim, neću razjasniti ni šta je život, a radi se o izrazima pojaviti, pozornica i odigravati. Znači, život je pojavnost na pozornici gde se i odigrava, zbiva.  Koren reči pojavnost je jav, sa značenjem javljanja, prisustva. Znači, život je neka vrsta javljanja da je tu. Ili, drukčije rečeno, jav o prisustvu. Koren reči pozornica je zor, zornost, zora, u smislu osvetljavanja, viđenja, pojavnog. Znači, bez pozornice život ne može da se javi. Kao što kaže Demokrat, sledbenik Pitagore:

Svet je pozornica, a život jednočinka koja se na njoj odigrava. Došao si, poklonio se i otišao…

I, zaista, za svog kratkog postojanja na pozornici života mi smo videli mnoge koji su se pojavili, kao i mnoge koji su otišli sa nje, a svakako da se i sami pripremamo za odlazak kako god da smo odigrali svoju ulogu.

Sad, mogu da potežem i apstraktnije izraze tako što ću pozornicu nazvati prostorom, a scene koje se sukcesivno nižu u jednočinci nazvaću vremenom. To su forme koje omogućavaju pojavu života i njegov sled, promenu. Opet ću citirati istog onog Demokrata, koji kaže:

Svet je promena – život tašto mišljenje.

Svakako da je i moj pokušaj da odgovorim na pitanje: Šta je život?, spram velelepnosti teme, najobičnije tašto mišljenje.

Ako je život pojavnost, kome se pojavljuje? Drugo pitanje glasi, odakle stupa u pojavnost? Na ovom mestu dolazimo do stare filozofske postavke potentia i actu, tj. iz mogućnosti u postvarenost, dejstvenost. No, gde je sadržana ta mogućnost? Da li bivstvo kao takvo u sebi sadrži mogućnost života, ili je život odnekud došao u bivstvo? Ne manje značajno pitanje je da li naše razmišljanje uopšte može da zahvati problem u korenu s obzirom na to da život nosi nas a ne mi njega? Na ovo pitanje ću su vratiti malo posle zato što je ono složenije nego što se na prvi pogled čini.

Znači, osim pojavljivalja na pozornici, život se i odigrava. Kako se odigrava? Kao drama na pozorišnoj sceni. Zašto se tako odigrava? Na to pitanje ću takođe kasnije pokušati da odgovorim.

Postoje četiri ključna svojstva života:

mimikrija, simulacija, imitacija i adaptacija.

Svaki oblik života ispoljava se u odgovarajućoj sredini (elementu); ako nema odgovarajuću sredinu, život se gasi (riba izvan vode; tigar izvan prašume; itd)

svaki oblik života dolazi na svet od istorodnog oblika života;

Priroda ima svojstvo samoobnavljanja, samoiscelenja; to svojstvo počiva u kružnom toku stvari;

život teži tome da večno postoji;

svako živo biće se plaši smrti, nestanka;

strah pulsira u živom biću od smrtne pretnje ili opasnosti;

život se obnavlja rađanjem, potomstvom, mladicama;

živi svet se pročišćava vodom, vetrom i zelenilom;

smrt je razlaganje, promena; organski ostaci ulaze u kružni tok stvari;

lanac ishrane u prirodi reguliše – selekciju i ravnotežu; krajnji ishod toga je uvek isti, početak i kraj u jednoj tački;

u prirodi postoji borba, sukob, ali i sveopšti sklad.