U POTRAZI ZA UPORIŠTEM 2

(…)

Opijenost snagom gora je od

opijenosti vinom ili rakijom,

jer ko je opijen zabludom moći ne

urazumi se pre nego što padne.

(Iz Mahabharate, u mom prepevu)

U jednom od svojih ogleda izneo sam stajalište da se u Evropi, približno uzev, od 9. veka nove ere, pojavila jedna podzemna duhovna disciplina, koja se, za razliku od petrifikovane institucionalne crkvene dogme, zasnovane na zaglupljivanju i teroru, sastojala od alhemije, magije, astrologije, geomantije, gematrije, numerologije…, obuhvaćena zajedničkim imenom – kabala, koju su prenosili Sefardi, jevrejski mistici. Ona je bila zastupljena u Španiji, a odatle se proširila na jug Francuske, pa u Nemačku, Ugarsku, Bohemiju, Italiju, itd. Mistički simbol kabale je ruža. Ovo učenje, posebno disciplina alhemije, najzreliji i najnadahnutiji mistički izraz uobličio se u učenju tajne družbe rozenkrojcera u 17. veku. Njihov idejni i ujedno misteriozni osnivač, obavijen velom legende, bio je Kristijan Rozenkrojc, koji je bio posvećen u arapskom gradu Damkaru, čuvenom po svojoj mističkoj tradiciji. Rozenkrojc inače znači spregu simbola ruže, kabala, i krsta, hrišćanstvo, ili, drugim rečima, mistični brak između kabale i hrišćanstva.

Možda nije na odmet da navedem i jedno ranije nastalo veličanstveno književno delo, koje je navestilo prelomnu duhovnu preobrazbu u shvatanju evropskog čoveka, a reč je o spevu Parsifal Volframa fon Ešenbaha. U tom delu iz 12. veka svi elementi duhovnosti i mistike istoka, uključujući predanja i legende, kao u alhemijskoj retorti genijalnog pevača, uobličeni su u novi ideal, novo nadahnuće, novo stremljenje evropskog čoveka na zapadu predstavljen u Svetom gralu i družbi besprekornih po vrlini vitezova i uzoritih gospi. Dakle, u Parsifalu, kao mističkoj tradiciji, što je važno naglasiti, već je nagovešteno sve ono što će se uobličiti u rozenkrojcerskom manifestu, renesansi, a nakon toga i u hrišćanskoj reformaciji.

Na talasu tih novih duhovnih vibracija pojavio se i Piko dela Mirandola, goluždravi tić renesansne filozofije, kroz kojeg se ta misao poletno uzvinula u delo Beseda o dostojanstvu čoveka. Mladalačka, idealistička, nadahnuta ova misao je kao alpski vetar unela svežinu u zaparloženu misao tadašnjeg vremena. No, budući da je nastalo u opreci sa vladajućom dogmom, ta misao nužno je imala i svoja ograničenja jer se usmerila na to da oslobodi čoveka stega jednog petrifikovanog sistema mišljenja, pa u toj želji je preterala u drugoj krajnosti odvodeći čoveka u vakuum svemoći. Kako god bilo, Piko je želeo da reformiše postojeće zapadno hrišćanstvo tako što će ga konkretnije prožeti s kabalom.

Tako je linija koju sam gore naveo, zajedno sa Kristijanom Rozenkrojcom u 14. veku Nemačke, Mirandolom Italije 15. veka, Johanom Rojhlinom takođe Nemačke 15. veka, te Frensisom Bekonom, grofom od Verulema, znamenitim engleskim rozenkrojcerom, i Kristijanom Norom fon Rozenrotom iz 17. veka Nemačke, čvrsto prožela kabalu i hrišćanstvo, koja od tada i tehnički slovi kao hrišćanska kabala.

Možda će se neki dokoni čitalac zapitati zašto se ovoliko bavim pozitivističkim cifranjem, ili modernim sholastičkim cepidlačenjem vezanim za suve trivijalne činjenice, ali moja namera je da ukažem na to kako je nastalo seme iz koga je izniklo drvo racionalističke doktrine, obremenjeno plodovima ljudske svemoći.

Renesansna misao pati od pomenute ideje ljudske svemoći, tj. od krajnosti antropomorfnog poimanja drevnih i uzvišenih duhovnih učenja kao što su hermetizam i kabala. Stoga je renesansa bila talionica gde su se velike duhovne ideje oblikovale u male ljudske i prizemne ideje svagdašnjeg bivstva. I sve je postajalo čovečuljasto, majušno, prizemno, a iz početka je delovalo kao veličajno. Velike ideje alhemije pretvorile su se u male ideje eksperimentalne i primenjene nauke.

Ficinov antropomorfizovani hermetizam i Pikova antropomorfizovana kabala doveli su do korenitih promena u zapadnohrišćanskom svetu, čime je iz decenije u deceniju trasiran put utemeljenju doktrine racionalizma, ili čovekove nauke kao onoj koja će ga odvesti u Zlatno doba ili u rajsko stanje na Zemlji. Na taj način učinjen je pokušaj da se ono transcendentno svede na materijalno, na priručni alat, na egzaktnu formulu, ali se previdela najprostija činjenica da su duhovna učenja nadegzaktna. I upravo to što nisu svodiva na „naučnu egzaktnost“ sačinjava njihovu dušu jer ih pojedinac oblikuje prema svom osobenom biću, daje im dimenziju sopstvenosti. Stoga duhovna učenja imaju beskonačan broj tumačenja i primena samo ako su transcendentnog karaktera, a nikako „naučno egzaktnog“ – na šta, uostalom, nikad ne mogu ni da se svedu.

Kao što kaže Lao Ce:

Tao o kome se može govoriti nije apsolutni Tao.

Ipak, Adam Kadmon je u novom dobu postao Protagora, a kabala se svela na meru ljudske koristi, te sam ovu modernu učenost nazvao kabalo sofistika. Tako je čovek bez stvarnog uporišta u transcendentnom postao opijen opsenom sopstvene sile…