Poslednjeg časa kada mi smrt

lagano lagano ugasi svetlost

zbog nečega će mi biti

najviše žao.

To neće biti zbog praznih misli

ni zbog izgubljenih godina,

neće biti brižnost zbog siromaštva,

ni uvek budna ljubavna žudnja,

nekakva žeđ moje krvi,

niti predaka kletva,

niti moj pusti život

stalno privlačen magnetom muze;

nećeš biti ni ti, premili dome.

Moja će najveća žalost biti

što s tobom zeleni svete,

nisam mogao da živim,

po brdima i morima, šumi;

što ti se, skriven sred knjiga,

nisam, Prirodo, radovao svojim

celim životom i svom svojom mudrošću.

(Moja najveća žalost, Kosta Palama, u prepevu Ksenije Maricki Gađanski)

U ovom, završnom, razmatranju ciklusa Subjektivnost objektivnosti, promišljaću o koristi i šteti nauke za život. Najčešće, kad se govori o nauci, a pri tome se, svakako, podrazumeva i tehnika, ističe se njena kolosalna korist, u tom smislu da je preobrazila čovekov život, donela mu mnogo toga dobrog, promenila mu svest, itd., ali se ne pominje kolosalna šteta koju ona pričinjava. Razlog zašto ističem kolosalnu štetu sadrži se u tome što njene posledice ne mogu da se saniraju, one su trajne. Uzeću kao neupitno da čovek ima koristi od nauke, ali ima je samo čovek. Međutim, čovek je deo sveukupnog životnog miljea i drukčije ne  može ni postojati. Usredsredivši se samo na sopstvenu korist, a na štetu cele planete, čovek neće opstati. Natprirodni čovek je fikcija izvitoperenog uma. No, deluje da je nauka, ili je možda preciznije reći doktrina racionalizma, upravo to zacrtala kao svoj cilj. Čovek kao svet za sebe. Takvo gledište je čista faustovština i ono se ne može postvariti. To bi bio kraj života – ka kome mi, doduše, postepeno ali odlučnim korakom idemo. Ipak, čovek Prirode, čovek majke Zemlje, deo je životnog miljea, životnog ambijenta, bez kojeg se ne može ni zamisliti. Ali, svojim suludim delovanjem čovek podriva osnove tog životnog ambijenta iz dana u dan, iz časa u čas. Šteta koju čini ima takve posledice po živi svet i elemente da je ona nenadoknadiva, to jest ničim se ne može nadomestiti.

Mi smo, u našem ljudskom životu, previše ukalupljeni u pravne termine koji proishode iz međuljudskih odnosa, pa olako iste pokušavamo da prenesemo i u potpuno drugu ravan odnosa, ali to nije moguće. Šteta koja se nanese društvu, članu zajednice, srodniku, može da se poravna tako što će se razrezati određena kazna, obeštećenje, ali šteta koja se nanese prirodnom miljeu ne može da se poravna – ona je trajna i nenadoknadiva. 

Primera radi, ako pretresemo podatke da je u Prvom svetskom ratu poginulo 15,000.000 ljudi, slegnućemo ramenima i reći: „Ah, uobičajne ljudske čarke. Izginuli ljudi, Bože moj… “ Ako pogledamo podatak da je u Drugom svetskom ratu, a pazite reč je o dičnoj epohi racionalizma, izginulo između 55 i 85 miliona ljudi, naša reakcija bi mogla biti bezmalo ista kao i u prvom slučaju, jer je u pitanju samo kvantitativa razlika, dok je bit ista – čarka.

No, ako pogledamo podatak da je:

U poslednjih 24 časa uništeno je više od 100.000 hektara tropskih kišnih šuma! Čitavih 13 miliona tona otrovnih hemikalija ispušteno je u našu životnu sredinu. Više od 45.000 ljudi je umrlo od gladi, a među njima je 38.000 dece. Više od 130 vrsta biljaka i životinja izumrlo je delovanjem čoveka.

Na osnovu „Početne analize globalnih ekosistema“, koju su sprovele Ujedinjene nacije, „50% obradivih površina nestalo je u prošlom veku, isto toliko svetskih šuma, 80% pašnjaka; 40% kopnene površine Zemlje trpi zbog degeneracije tla, a 70% morskih zaliha ribe je potrošeno“. U analizi se dodaje: „Svetski slatkovodni sistemi su degradirani, a njihova sposobnost da podrže humani, vegetativni i animalni život je u velikoj opasnosti.“

tad se zapitamo: „Zašto se stvari dešavaju tako kako se dešavaju?“ Pitamo se isto tako: „Zašto snagom razuma ne zaustavimo ovo uništavanje?“

Jer, u svetu postoji 23.600 univerziteta, 220,000.000 studenata, a godišnje se proizvede 15,000.000 doktora nauka, što znači da se napiše isto toliko doktorskih radova. Osim toga, postoje eminentne Akademije nauka, prestižne svetske nagrade za „izuzetan doprinos“, promovišu se erlovi i serovi, a podaci o uništenju su svakim danom sve porazniji. Šta u ovoj postavci stvari nije u redu? Šta je manjkavo u doktrini racionalizma?

Opet, kad je reč o ljudskom svetu, svake godine u mirnodopskim uslovima 800.000 ljudi izvrši samoubistvo, dogodi se 600.000 ubistava, od toga 100.000 u uzrastu između pet i dvadeset godina, a od svih navedenih ubistava 66.000 se odnosi na femicid. Nisam razmatrao podatke o žrtvama ratnih stradanja. Svakako, najrazvijenija zemlja sveta, najprosperitetnija, prednjači u tome.

Da garniram sad s podacima o eko sistemu:

Prema Izveštaju o globalnoj proceni biodiverziteta i ekosistemskim servisima organizacije IPBES za 2019. godinu, biomasa divljih sisara pala je za 82%; prirodni ekosistemi su izgubili oko polovine svoje površine, a milion vrsta je u opasnosti od izumiranja – sve u velikoj meri kao rezultat ljudskih postupaka. Dvadeset i pet odsto biljnih i životinjskih vrsta su pod pretnjom istrebljenja.

U junu 2019, milion vrsta biljaka i životinja bilo je u opasnosti od izumiranja. Najmanje 571 vrsta je izgubljena od 1750. godine, ali verovatno ih je mnogo više. Glavni uzrok izumiranja je uništavanje prirodnih staništa ljudskim aktivnostima, poput seče šuma i pretvaranja zemljišta u polja za poljoprivredu.

Smatra se da biljke izumiru 500 puta brže od očekivanog.

Ovakvi podaci mogu da se nižu u nedogled (zagađenje od izlivanja nafte, radiokativnim otpadom, farmaceutskim proizvodima, insekticidima, fosilnim gorivima, itd.), ali smatram da je i navedeno dovoljno. Osim toga, nije poenta u nizanju podataka, već u odgovorima na pitanje zašto se tako nešto dešava. Naučna fela, uvek u svilenim rukavicama, brani ove užasne podatke kvantitativno: „Eto, mnogo je ljudi na malom prostoru… Mi posmatramo, merimo, iznosimo podatke…“ Doduše, da ne grešim dušu, nudila je mnoga rešenja s maštovitim nazivima, ali ništa od toga nije dalo rezultat. Zašto?

Odgovor je, mislim, jednostavan. Naopako smo postavili stvari. Nauka nema taj autoritet da je ljudi slede u smislu opšeg dobra, ona se poštuje samo po kolosalnoj koristi koju donosi čoveku, i isključivo čoveku. Dakle, nema autoriteta. Mislim da je u tome ključ problema. U preovlađujućem smislu uzev, ljudska fela živi u ambijentu zlatne groznice, lične važnosti, društvenog statusa i uticaja, kao i čulnog uživanja. I to će težiti da ostvari ne birajući sredstva. Drugi problem je u zakonskoj regulativi. Ona je nedovoljna. Zapravo, ona je mlitav pokušaj da se stvari vrate u normalu. Zakonska regulativa se drugim rečima može izraziti kao: „Ja te ganjam, a ti izvrdavaš“. Zakon je korpus paragrafa u zakoniku, ili zborniku zakonskih normi. Kakve to ima veze s pojedinačnom voljom? Ko još, osim profesionalnih pravnika, poznaje zakonske norme? Čoveka našeg vremena, da ponovim, motiviše zlatna groznica, zapravo na viši nivo podignuta parola „Bolji život“, što bi se prevelo kao mnogo bolji život, a mari za zakon kao za opušak od cigarete.

Najveći problem savremenog čoveka sastoji se u tome što je odbacio moralne norme ne znajući, zapravo, šta radi. I to je jedna od nepopravljivih šteta koju smo počinili. Moral su na prvom mestu obziri prema bližnjem, prema zajednici, a isto tako i prema životnom miljeu. Osim toga, moral, ili vrlina, čuva čovekov um od rastakanja, čuva njegovo biće od nutrašnjeg truljenja. Sva ta trućanja o relativnosti morala dovela su do erozije ljudskosti. Moral je odbačen kao istrošena papirna maramica, a ljudsko društvo se pretvorilo u zverinjak bez nade da će se išta popraviti. Umesto moralnosti istavljen je korpus građanskog zakona. Ali moral deluje preventivno, dok zakon deluje post festum. Drugi kaže: „Ubiću, ukrašću, opljačkaću, prevariću, skloniću novac, pa šta bude“. Onaj prvi pak kaže: „Neću ubiti, neću ukrasti, neću opljačkati, neću prevariti!“

Gde smo? U jednom poharanom i poniženom Božijem svetu koji umire pred našim očima. Kakva je naša sudbina u kosmosu? Ko smo?

Kao završetak ovog razmatranja navešću govor jednog afričkog lidera iz 1972. godine. Znam da će komesari za demokratiju, ljudska prava i očuvanje neoliberalnih tekovina da nakisele lice ako pomenem njegovo ime, pa ću ga zato izostaviti da se ne bi izgubila poenta samog govora:

„Nasledstvo koje su nam naši preci ostavili jeste prirodna lepota naše zemlje. To su naše reke, rečice, šume, planine, naše životinje, jezera, vulkani i naši potomci. Jednom rečju: priroda je nerazdvojivi i istinski sastavni deo našeg bića. Zato se mi ne možemo rešiti da slepo sledimo put ‘razvijenih’ zemalja koje traže proizvodnju po svaku cenu. Proizvodnja sirovina često donosi sirovost u duhovnom smislu… Ne verujem da mir i sreća zavise od broja automobila u garaži, televizijskih antena na krovu ili broja decibela u ušima, koje mudri tehničari zovu ‘još podnošljivim’… Čemu posedovati bezbrojne fabrike, kada njihovi dimnjaci na nas danonoćno bljuju otrov? Tako bismo možda bili bogati, ali bismo jurili gore-dole sa gas-maskom na nosu i bili poraženi od sopstvenog bogatstva. Mi ne bismo želeli nijednu od tih smrtonosnih industrija, koje svojim otpacima ubijaju ribe u našim rekama i čoveku oduzimaju zadovoljstvo ribolova ili da, jednostavno, dođe do pijače vode. Mi veoma dobro znamo suprotno mišljenje – da tamo gde haraju otrovi, poput cveća na đubrištu raste i industrija za borbu protiv otrova. Ali, pošto otrov traži i protivotrov, mi, žitelji Zaira, ne smatramo da bi bilo zadovoljstvo podržavati proizvodnju otrova da bi se kasnije samo proizvodio protivotrov. Zašto da već unapred ne damo prednost dobrobitima prirodnog života, kada saznajemo da mislioci industrijskih društava sami smatraju da treba da prestanu da streme ka ciljevima najvišeg mogućeg bruto društvenog proizvoda u korist stvarne nacionalne  dobrobiti. Svakako, mi vas nećemo začuditi time što podvlačimo svoje ciljeve da želimo da Zair, naša lepa zemlja, postane prirodni raj… Jer mi hoćemo da u Zairu ostane rezervat netaknute prirode za ljude kada svetski naučnici budu izmenili prirodni način života u veštački tehnički proizvod! Štitimo naše vode, a posebno reku Zair, jer i naknadno čišćenje  potpuno zagađene vode nikada ne bi vratilo reci njeno veličanstvo… Mi, žitelji Zaira, smatramo da između svih mogućnosti valja izabrati onaj put koji nam se čini najrazumnijim, a da pri tome zadržimo sopstvene kulturne vrednosti. U tom smislu ćemo nastaviti i to dotle dok nam nam ne budu pruženi dokazi da ova dva velika sistema (kapitalistički i socijalistički), koja tvrde da mogu da regulišu sveukupno bivstvovanje, sigurno nisu pošla pogrešnim putem. Jasno je da i mi želimo privredni rast. Ali mi takođe shvatamo da ga valja načiniti čovečnim i prilagoditi ga našem načinu mišljenja. Hoćemo da mu pružimo osećaj za prirodno, s tim da privredni napredak, pre ili kasnije, ne povuče za sobom čoveka u propast. Oni koji se ne nalaze u periodu industrijalizacije nisu u stalnoj opasnosti da osiromaše i da zalutaju neznanim stazama. Možda će sutra bogatstvo jednog naroda biti mereno njegovim naporima za održavanje prirode, svoje okoline. Jednom rečju: time da li mu je uspelo da očuva svoj duh.“