Ne postoji kraj, već sabiranje: lanac

Posledica daljih dana i časova,

Dok osećanje prisvaja bezosećajne

Godine života među krševinom

Onog u šta se verovalo kao u najpouzdanije –

I zato najpodesnijeg za odreknuće.

(Draj Salvejdžiz /strofa/ T. S. Eliot, u prepevu Ivana V. Lalića)

Dakle, u prethodnim razmatranjima ovog ciklusa izneo sam stajalište da doktrina racionalizma, potpomognuta tehnomagizmom, ukida razliku u polovima istavljajući nekakvu transseksualnu personalnost kao suštastvenu, kao izuzetan ljudski specifikum, čime ga odvaja od sveg ostalog živog sveta. Na čemu se temelji ovaj takozvani specifikum? Pa na čudljivosti. Reč je o apstraktnoj personalnosti koju vajna doktrina racionalizma promoviše kao ljudsku datost, poput kakve prasuštine prispele u čovekovo biće iz čistog uma. I tako smo dobili svetu personalnost i njeno isto tako sveto pravo na izbor koje stiče neprikosnovena obeležja nepovredivosti već u detinjem uzrastu! Znači, apstraktna, ili sveta, personalnost i njeno pravo na slobodu izbora postali su čovekovo drvo života! Čudno neko drvo, ali ipak drvo. Voćka koja na njemu raste nije ni kisela, ni slatka, ni gorka, već nekako otužna, bljutava, da refleksno krivi crte lica u izraz odvratnosti.

Kako je do ovoga uopšte došlo? Mi se nalazimo u zahuktaloj fazi tehnomagizma, koja je stvarnost pretvorila u svoju glinu, te je preoblikuje po svojoj čudi. Polovi su, po njemu, akcidencija, periferno svojstvo bića, koje se može menjati po slobodnom izboru.  No, kako deluje na ljudskog stvora, tehnomagizam na isti način deluje i na objektivnu ravan postojanja, mislim pri  tom na Prirodu i na Majku Zemlju, pretvarajući ih u sopstvenu subjektivnost. Zakon to sam Ja! Ovo delovanje uzrokuje potpunu distorziju Bića kako po horizontali tako i po vertikali. Žreci i poklonici tehnomagizma nalaze se u stanju narcisoidnog samoobožavanja da i ne pomišljaju na mogućnost da će nešto krenuti po zlu. A sve već uveliko ide po zlu!

Ideja doktrine racionalizma da će se čovek moćima razuma osloboditi stega nužnosti, takozvane tiranije Prirode, sopstvenih ograničenja, zemljine teže, itd., dovodi nas do Balbusovog obznanjivanja ravni Cartoona, ili Blesave stvarnosti, najviše moguće realnosti kojoj teži čitava kreacija; to je carstvo svih mogućnosti, u kojem je i ono što je nemoguće moguće. U tom hodu ka krajnjem cilju, to jest dostizanja Blesave stvarnosti, tehnomagizam, kao usputnu fazu, tvori realnost Frankenštajna, ali je na nju, protivno zdravom razumu, izuzetno dičan. „Ah, vi zaostali jadničci, vezani sentimentima za skute Prirode, zar ne vidite da ljudski rod krupnim koracima progresira ka carstvu neuslovljene realnosti?! Mi već osećamo njegove čari, a vi ćete ostati na slepom koloseku evolucije. Zbogom!“ „Ali, čekajte! Nešto niste razumeli… Ta sačekajte…!“ Glas tanušnog zdravog razuma gubi se u lavirintu Minotaura. Šta to nisu razumeli? Pa prirodu materijalne stvarnosti. Nisu je razumeli. Ona će uvek biti onakva kakvu je um zamisli. Šta u nju unese, to će u njoj i naći. Čovek se u tu stvarnost zapliće kao mušica u paučini. Potom doktrinarno podupire svoje zablude. Svaki korak koji se načini u pravcu neuslovljenosti tvori novu uslovljenost. To nije progres, već promena: nova situacija, nova okolnost, sa protivtežom nove uslovljenosti. Uvek se pojavljuje neumoljiva Zaratustrina ravnoteža. Nju ne može da dokine nikakva tehnologija, nikakva doktrina.

Najubedljiviji argument protiv takozvanog „progresa čovečanstva“ pomoću tehnologije nalazi se pred našim očima: mi smo u tehnološkom smislu napredniji od svih prethodnih epoha, ali se nalazimo do guše u protivrečnostima i tenzijama koje su prosto nerešive, a i dalje se gomilaju gurajući i nas i sav živi svet u bezdan ambisa. Iza nas su dva svetska rata a ispred nas je nuklearni rat kao jedini izlaz, drugim rečima totalno uništenje. Progresira se jedino u pravcu veće sile i materijalnog bogatstva za izabrane. Ali je i taj blagoslov prividan. Svaka krajnost, kao što sam više puta istakao, proizvodi svoju suprotnost iz sopstvene nutrine. Hod istorije, kako smo ga dosad pogrešno razumeli, pokazao se kao hod ka suicidu. Čovek gubi čak i kad prividno pobeđuje. Ponoviću drevnu mudrost:

Prirodni poredak je nepromenljiv, zato bi sve doktrine koje bi neko pokušao da izgradi na promeni ovih zakona bile zasnovane na grešci…

Sve sile Prirode podržavaju život! Ako se one redukuju, u pogledu mnogovrsnosti i iskonske bujnosti, ako se njeni zakoni naruše, kao što čini magizam, dolazi do samodestrukcije. Čovek svojom doktrinom i tehnomagizmom tvori surogat prirode i surogat života ubeđen da čini ono što je „objektivno“ najbolje… Koliko je ta objektivnost subjektivna ogleda se u širenju sve većeg haosa u epohi doktrine racionalizma. Contradictio in adjecto.

Ne postoji kraj, već sabiranje: lanac

Posledica daljih dana i časova,

Dok osećanje prisvaja bezosećajne

Godine života među krševinom

Onog u šta se verovalo kao u najpouzdanije –

I zato najpodesnijeg za odreknuće.