Kada sam stigao u Afriku da služim pod generalom Manijem Manilijem, pošto sam, kao što znaš, vojni tribun pri 4-oj legiji, ništa mi nije bilo preče nego da se sretnem sa Masinisom, knezom koji je iz dobrih razloga veoma vezan za našu porodicu.
Čim sam mu došao, starac me je zagrlio i zaplakao nada mnom; posle nekog vremena podigao je pogled ka nebu, i rekao, „Hvala tebi, o svevišnje Sunce, i vama, drugim nebeskim bićima, što pre nego odem iz ovog života gledam na svom vlastelinstvu i u svom domu Publija Kornelija Scipiona, čijeg sâm pomen imena čini da se osećam ponovo mladim; jer uspomena na tog najdičnijeg i nepobedivog junaka uvek je u mom srcu.” Potom sam ga pitao za njegovo kraljevstvo, a on mene o našoj zajednici; i tako smo uz mnogo razgovora proveli celi taj dan.
I uveče, zaista kraljevski ugošćeni, produžismo naš razgovor, duboko u noć; starac nije pričao ni o čemu drugom do o Afrikancu, i prisećao se ne samo svih njegovih dela, već i reči.
Posle ovoga, kada smo se razišli za noćenje, i zbog mog putovanja, kao i što sam sedeo do kasno u noć, san me je obuzeo čvršće nego obično.
Tada mi se ukazao – verujem zbog onoga o čemu smo pričali, jer često se dešava da naše misli i razgovori rađaju u snu neku takvu maštariju, kao onu koju Enije beleži o Homeru, o kome je, doduše, u trenucima budnosti razmišljao i pričao vrlo često – kažem, ukazao mi se Afrikanac, u onom obliku koji mi je bio poznatiji sa njegove slike nego što sam ga pamtio lično. Kada sam ga prepoznao, zadrhtao sam, veruj mi, ali on je rekao:
„Budi hrabar i ne plaši se, moj Scipione, već zabeleži ovo što ću ti reći.
Vidiš li taj grad, koji, mada mojim rukama prisiljen da se pokori rimskom narodu, oživljava sećanje na stare ratove i ne može da počiva u miru“, pokazivao mi je Kartaginu sa neke visine, pune zvezda, sjajne i blistave, „taj grad, koji sada dolaziš da napadneš skoro kao običan vojnik? U roku od ove dve godine uništićeš ga kao konzul; i to zvanje, koje do sada nosiš kao nasledstvo od mene, steći ćeš sopstvenim dostignućem. Ali kada razoriš Kartaginu, proslaviš trijumf, budeš obavljao zvanje cenzora i putovao službeno po Egiptu, Siriji, Maloj Aziji i Grčkoj, bićeš izabran za konzula i po drugi put iako u inostranstvu; i privešćeš kraju jedan veoma važan rat, tako što ćeš sasvim uništiti Numansiju. Ali kada se budeš vozio svojim trijumfalnim kolima do Kapitola, videćeš da je država veoma uznemirena zaverom mog sopstvenog unuka.
Eto, Afrikanče, moraš otadžbini pokazati svetlost svoje hrabrosti, dovitljivosti i mudrosti.
Ali u tom vremenu vidim kako se tok sudbine, takoreći, koleba između dva puta. Jer, kada tvoj život završi sedam puta osam punih ciklusa sunca, i ova dva broja, od kojih se svaki iz različitog razloga smatra savršenim brojem, u okretanju prirode ispune tvoj predodređeni zbir, samo tebi i tvom imenu će se cela zajednica okrenuti: Senat, svi dobronameni građani, saveznici i Latini gledaće u tebe; bićeš jedini čovek na koga se zajednica može osloniti za sigurnost, i, ukratko, kao diktator moraš preoblikovati ustav, samo ako budeš mogao da izbegneš neprirodno nasilje svojih rođaka”.
U tom trenutku, pošto je Lelije povikao, a svi ostali silno zastenjaše, Scipion s blagim osmehom reče: „Tiho, molim te, da me ne probudiš iz mog sna i propustiš da čuješ ostalo.“ 5. „Ipak, Afrikanče, da budeš spremniji da braniš Ustav, znaj ovo: za sve koji sačuvaju svoju otadžbinu, unaprede je, obogate je, na nebu je sigurno i određeno prebivalište, gde mogu da uživaju besmrtnost sreće.
Jer ništa se na svetu ne dešava prijatnije tom svevišnjem Božanstvu, koje upravlja celom vaseljenom, od onih skupova i saveza ljudi združenih zajedničkim zakonima koji se nazivaju državama. S ovog mesta kreću njihovi vladari i čuvari, i na ovo mesto vraćaju se.“
Ovde sam, iako veoma uplašen, ne toliko strahujući od smrti koliko od izdaje ljudi iz svog doma, smogao hrabrosti da pitam da li je on sam živ, a i moj otac Paulus i drugi, koje smo smatrali mrtvima. „Da, zaista su živi“, rekao je, „koji su se uzleteli iz okova tela, kao iz tamnice; ali vaš život, kako se to zove, zapravo je smrt. No evo, pogledaj Paulusa, svog oca, ide ka tebi!“ Ugledavši ga, prolio sam bujicu suza, ali me je on zagrlio i poljupcima pokušao da mi zaustavi plač.
I čim sam progovorio, suspregnuvši suze: „Molim te, reci mi“, pitao sam ga, „prečasni i najbolji od očeva, pošto je ovo život, kako čujem da Afrikanac kaže, zašto se zadržavam na zemlji? Zašto da ne požurim i ne dođem ti ovde?“ „Nije to kao što misliš“, rekao mi je, „jer ako te Bog, kome pripada ceo ovaj kraj koji vidiš, ne oslobodi od zatvora tvog tela, ulaz na ovo mesto ne može ti biti otvoren. Naime, ljudi su stvoreni podvrgnuti ovom zakonu, da se drže kugle koju vidiš u središtu ove oblasti i zove se Zemlja; data im je duša, uobličena od onih večnih vatri koje vi smrtnici zovete sazvežđa i zvezde, a koje, okrugle i sferične, žive božanskim inteligencijama, dovršavajući svoje orbite i krugove čudesnom brzinom. Tako, moj Publije, ti i svi dobri ljudi morate dozvoliti da duša ostane u zatvoru tela, i bez zapovesti onoga koji ti ga je dao ne smeš da napustiš svoj ljudski život, kako ne bi izgledalo da si napustio položaj koji je Bog dodelio ljudima.
Već pre, moj Scipione – kao tvoj deda ovde, kao i ja tvoj otac – sledi pravdu i prirodnu naklonost, koja je, iako velika prema roditeljima i rodbini, najveća od svega u odnosu na našu otadžbinu. Takav je život koji vodi na nebo, i u društvo onih koji su proživeli svoje živote i oslobođeni svojih tela žive na onom mestu koje možeš da vidiš“ — to mesto bilo je krug upadljiv među nebeskim vatrama po nenadmašnoj belini svoje blistave svetlosti — „a koje vi smrtnici, kao što ste naučili od Grka, nazivate Mlečnim putem.“ I dok sam ih posmatrao sa te tačke, sva druga nebeska tela izgledala su veličanstvena i divna — zvezde su bile kakve ih nikada nismo videli sa Zemlje, i veličine o kakvoj nismo ni sanjali; najmanja od njih bila je ona planeta koja, najudaljenija od nebeske sfere i najbliža našoj Zemlji, sjaji pozajmljenom svetlošću; sfere zvezda uveliko su nadmašivale Zemlju po veličini — već mi se sama ona činila tako malom da sam sa žaljenjem pomišljao na naše carstvo, kojim pokrivamo samo jednu tačku, takoreći, njene površine.
I dok sam to pažljivije posmatrao, pozva me Afrikanac: „Dođi! Koliko će ti dugo um biti prikovan za Zemlju? Vidiš li u koje si krajeve došao?
Vidi! Vaseljena je povezana u devet krugova, ili, bolje rečeno, sfera, od kojih je jedna nebeska, najdalja i obuhvata sve druge sfere, svevišnje Božanstvo, koje čuva i drži zajedno sve ostale, a za nju su vezane večne orbite zvezda. Ispod ovoga se nalazi sedam sfera, koje se okreću unazad, obrnuto u odnosu na nebesa; a od ovih sfera jednu drži zvezda koju ljudi na Zemlji nazivaju Saturnovom.
Za njom sledi onaj svetli sjaj, bogat nadom i isceljenjem za sinove čovečje, koji se zove Jupiterova zvezda; zatim jedna vatrenocrvena i koje se svet boji, a zovete je Mars; potom niže dole Sunce drži skoro srednju oblast, vođa, poglavar i vladar drugih svetala, um i vladajući duh vaseljene, takve veličine da osvetljava celinu i ispunjava je svojom svetlošću. Sa njim Venera i Merkur idu ukorak kao sateliti u svojim sledećim sferama, a u najnižoj zoni od svih okreće se Luna, obasjana sunčevim zracima.
Sad, ispod njih je samo ono što je smrtno i prolazno, sem onih duša koje je blagodat bogova dala sinovima ljudskim; a iznad Lune sve je večno. Što se tiče Zemlje, devete i središnje kugle, ona se ne kreće, već je najniža tačka, i ka njoj naginju sva teška tela svojom sopstvenom silom privlačenja.“
Sa čuđenjem sam posmatrao te stvari, a kada sam se pribrao, upitao sam, „Kakav je to zvuk koji mi ispunjava uši, tako glasan a ipak skladan?“ „To je“, odgovorio je, „onaj zvuk, koji je podeljen na intervale, nejednake, zaista, ali ipak tačno odmerene u svojoj određenoj razmeri, proizveden pokretačem i kretanjem samih sfera, te mešanjem oštrih tonova sa teškim, što stvara promenljive simfonije u nepromenljivom skladu. Jer ne samo da je nemoguće da se takvi ogromni pokreti odvijaju u tišini, već, po prirodnom zakonu, krajnji delovi na jednoj strani daju težak zvuk, a na drugoj oštar. Zato se najviša od svih nebeska zona, ispunjena zvezdama, čije je okretanje brže, kreće s oštrim, visokim tonom, a ova Lunina, pošto je najniža, sa najdubljim. Jer Zemlja, koja je deveta, ostajući nepomična, uvek je čvrsto usađena na jednom mestu, blisko se držeći središta vaseljene. Sad, okretanja tih osam sfera, od kojih dve imaju istu moć, proizvode sedam zvukova sa jasno određenim intervalima; ovaj broj je, uopšteno govoreći, mistična veza svih stvari u vaseljeni, te učeni ljudi, oponašajući ovo pomoću žičanih instrumenata i melodija, trasirali su sebi put nazad na ovo mesto, kao i drugi ljudi plemenite prirode koji su sledili bogolike ciljeve u svom ljudskom životu.
Ali uši ljudi savladane jačinom tog zvuka ogluvele su; nemate u sebi čula tupljeg od sluha; na primer, kod Katadupe, kako je zovu, gde Nil strmoglavo juri sa veoma visokih planina, pleme koje živi blizu tog mesta je, zbog jačine te buke, izgubilo čulo sluha. A ovaj zvuk čitave vaseljene, koja se vrti najvećom brzinom, tako je strašan da uši ljudi ne mogu da ga sadrže, kao što nisi u stanju da gledaš pravo u Sunce, jer ti vid i njegova opažanja nadjačaju njegovi zraci.“
Iako sam se divio tim čudima, i dalje sam povremeno skretao pogled ka Zemlji.
Potom je Afrikanac rekao: „Vidim da čak i sada gledaš prebivalište ljudskog roda. I ako ti ono izgleda beznačajno kao što zaista jeste, uvek ćeš gledati ove nebeske stvari i nećeš brinuti o ljudskim. Jer kakav ugled među ljudima, ili kakvu slavu vrednu traženja, možeš steći? Vidiš da su na Zemlji naseljeni samo raštrkani i uski delovi; a i između samih tih mesta, takoreći, u kojima žive ljudi, nalaze se velike pustinje; među onima koji žive na zemlji ne samo da postoje takvi prekidi da nikakva komunikacija ne može da pređe iz jedne skupine drugoj, već neki žive u suprotnim zonama; neki na suprotnim stranama zone; neki čak i na suprotnoj tački zemlje od vas; i od njih, u svakom slučaju, ne možeš očekivati slavu.
Štaviše, vidiš da je ova zemlja takoreći okružena izvesnim pojasevima, od kojih su dva, najudaljenija jedan od drugog, i koji na oba kraja počivaju na stubovima neba, postali kruti od mraza; dok je onaj u sredini, koji je i najveći, spržen žarkom sunčevom toplotom. Dva su nastanjiva; od njih, onaj na jugu – u kojem su noge ljudi postavljene tačno nasuprot vašim – nema nikakve veze sa vašom rasom; a i onaj drugi pojas, na severnoj polulopti koju vi nastanjujete, vidite u kako maloj meri vas se tiče! Jer sva zemlja koju nastanjujete, budući da je uska u pravcu polova, a šira istočno i zapadno, neka je vrsta malog ostrva okruženog vodama tog mora, koje vi na Zemlji nazivate Atlantikom, Velikim morem, Okeanom; a ipak, iako ima tako veliko ime, vidiš koliko je zapravo malo!
A i kod ovih samih zemalja, posećivanih i poznatih, da li bi se tvoje ime, ili bilo koje od vaše rase, moglo ovde popeti preko vrha Kavkaza, ili tamo preći vode Ganga? Ko će u drugim udaljenim krajevima izlazećeg ili zalazećeg Sunca, ili severa ili juga, čuti tvoje ime? Pa čak i ostavljajući ovo po strani, sigurno uviđaš na kakvom uskom polju tvoja ljudska slava teži da se širi. I opet, sami ljudi koji pričaju o tebi, koliko će dugo pričati?
Gle, čak i ako bi se ti naraštaji ljudi starali da predaju, redom s oca na sina, slavu svakoga od nas, ipak, i dalje, zbog poplava i požara na zemlji, koji se moraju periodično dešavati, ne možemo steći trajnu, a još manje večnu slavu. A i šta s tim što te pominju oni koji će se kasnije roditi, kada nije bilo nijednog takvog među onima koji su rođeni pre tebe? Njih nije bilo manje, a i bili su, u svakom slučaju, bolji ljudi; 16. tim pre, što među samim tim ljudima od kojih bi se naše ime moglo čuti, niko ne može sebi obezbediti ugled ni za jednu godinu. Ljudi, naravno, obično mere godinu povratkom Sunca, to jest jednog jedinog nebeskog tela, ali kada se sva sazvežđa zajedno vrate na istu tačku odakle su nekada krenula, i nakon dugih intervala ponovo uspostave red na celom nebu kakav je bio pre, onda se to zaista može nazvati godinom okretanja, u kojoj se jedva usuđujem da kažem koliko je naraštaja ljudi obuhvaćeno. Jer, kao što je u ono vreme, kada se Romulova duša probila u ove nebeske krajeve, ljudima izgledalo kao da Sunce nestaje i pomračuje se, tako kad god se, u istom kraju i u isto vreme, Sunce ponovo pomrači, onda, nakon što se sva sazvežđa i zvezde vrate u prvobitni položaj, možeš reći da je godina završena. Ali od ove godine znaj da još nije prošao ni dvadeseti deo.
Tako, ako izgubiš nadu da ćeš se vratiti na ovo mesto, u koje veliki i slavni ljudi polažu sve svoje nade, koliko onda vredi tvoja ljudska slava, koja teško može uticati na delić jedne godine? Zato, ako odlučiš da gledaš uvis i upreš svoj pogled na ovo naše počivalište i večni dom, i nikada ne robuješ glasinama rulje, niti nadu svog života polažeš u ljudske nagrade, vrlina mora da te vuče svojim sopstvenim privlačenjem ka istinskoj slavi, a šta drugi govore o tebi, neka to bude njihova lična briga. Govoriće, ali sva ta njihova priča je u tim uskim granicama koje možeš da vidiš, pri čemu nikada nije dugo trajala ni u čijem slučaju. Zakopava se sa samim ljudima i završava zaboravom potomstva.“
Kada je završio, rekao sam: „Što se mene tiče, Afrikanče, ako je zaista put, takoreći, otvoren ka kapijama neba onima koji su dostojni svoje rodne zemlje; i mada nisam zakazao u tome da ti činim čast još od svog dečaštva, time što idem očevim stopama i tvojim, sada ću se, sa tako velikom nagradom pred sobom, truditi mnogo pažljivije.“
„Zaista se trudi“, reče mi, „i budi uveren u ovo: nisi smrtan ti, već ovo telo. Jer ti nisi ono što tvoj telesni oblik prikazuje pogledu, već je um svakoga čoveka to što je čovek; nije to ona figura koja se može pokazati prstom. Znaj dakle da si ti bog; jer je bog onaj koji poseduje silu, osećanje, pamćenje i predosećanje, koji upravlja tim telom i pokreće ga, kojeg je gospodar, isto onoliko koliko svevišnji Bog pokreće ovu vaseljenu. I kao što vaseljenu koja je u nekoj meri propadljiva pokreće Bog, koji je sam večan, tako i krhko telo pokreće besmrtna duša.
Jer ono što se stalno kreće večno je; a ono što daje kretanje nečemu drugom a sāmo prima svoje kretanje iz nekog drugog izvora, mora imati granicu svog života jer se njegovo kretanje može završiti. Dakle (većno je) samo ono što se kreće samo od sebe, jer sebe nikada ne napušta, tako da nikada ne prestaje da se kreće. Štaviše, ovo je ishodište, ovo je prvobitni uzrok kretanja svih drugih stvari koje se kreću.
Sad, prvobitni uzrok nema poreklo, pošto sve stvari potiču iz njega, a sam on ne može proizaći ni iz čega drugog. Jer to ne bi bio prvobitni uzrok da je nastao iz nečega drugog. I kako nema porekla, tako nikada ne propada. Naime, ako prvobitni uzrok jednom propadne, niti će ga reprodukovati nešto drugo, niti će on stvoriti nešto drugo iz sebe, pošto sve stvari moraju nužno proizilaziti iz prvobitnog uzroka. Otuda vidimo da prvobitni uzrok kretanja leži u onome što je samo po sebi samopokretno. Sad, to se ne može ni roditi ni umreti, inače bi se celo nebo i cela priroda srušili i zaustavili, a i ne bi našli nikakvu moć da im da prvi podsticaj kretanja.
Pošto je, dakle, jasno da je ono što je samopokretno večno, ko može poreći da je to svojstvo naše duše? Jer, dok je bezdušno sve što prima svoj impuls spolja, ono, naprotiv, što ima dušu, pokreće se svojom unutrašnjom motivacijom; to je prirodno svojstvo i suština duše. I ako je ona jedina stvar na svetu koja je samopokretna, sigurno nema početka, već je večna.
Uposli dušu najplemenitijim delatnostima. Sad, najplemenitije brige i napori su za dobrobit naše zemlje. Duša koja je njima oživljena i osposobljena brže će žuriti ka ovom svom počivalištu i domu. A to će činiti lakše ako se, čak i dok je još zatočena u telu, nastoji da dela izvan njega i, posmatrajući ono što leži izvan njega, teži da se, koliko god je to moguće, iz njega povuče.
Jer duše onih koji su se prepustili telesnim zadovoljstvima, predajući se da im budu sluge, i koje su, takoreći, na podsticaj onih požuda koje čekaju na zadovoljstva kršili zakone Božje i ljudske, kada skliznu sa svojih tela, puze po licu zemlje; i vraćaju se na ovo mesto tek posle mnogo vekova lutanja.“
Tako je otišao, a ja sam se probudio iz svog sna.