NIŽI STEPEN – drugi korak
Nakon neophodnih upozorenja u prvom i drugom delu nastaviću dalje. Sledeći korak je osamostaljivanje i razdvajanje leve i desne mehanike moždanih hemisfera. Ako si levoruk, nauči da u jednakoj meri koristiš desnu ruku; i obratno, ako si desnoruk, nauči da u jednakoj meri koristiš levu ruku. Znači sve ono što uobičajno radiš jednom rukom nauči da radiš i drugom. Za to će biti potrebni meseci marljivog rada, ali vredi svakog truda.
Kad ovladaš ovom veštinom, tad ti predstoji mnogo veći trud. Čovekov sklop radi po principu naizmeničnog funkcionisanja levog i desnog mehanizma sila. Levom stranom upravlja Mesec, dok desnom stranom upravlja Sunce. U jogi su to sile: ida (leva, mesečeva, ženska) i pingala (desna, sunčeva, muška). Joga tehnika dovodi u sklad ove dve opozitne, ali i komplementarne sile (sušumna). Ovo sam izneo samo radi slikovitog predstavljanja, pri čemu moje vežbe uključuju određeno predznanje joga tehnika (koncentracija, osvešćivanje, usmeravanje energije), no ipak idu u drugom pravcu, a to je simultano korišćenje leve i desne hemisfere mozga. Šta to znači? Zamisli da jednom rukom igraš tenis, a drugom ping-pong. Grof Sen Žermen je imao sposobnost da jednom rukom piše jedan tekst, a drugom, simultano, drugi tekst. Napoleon je simultano mogao da obavlja pet različitih poslova. Ovo ti deluje kao čista fantastika, ali je tako samo zato što si se ulenjio da mrzovolja i nemotivisanost razmišljaju u tvoje ime.
Da bi uopšte došao do mogućnosti da osamostališ funkcije leve i desne hemisfere, prethodno je potrebno da osvestiš refleksne radnje svog nervnog sistema, a potom da ovladaš njima. Zašto su refleksne radnje toliko važne? Zato što se nalaze ispod praga svesti i stoga mogu da budu potpuno nepredvidljive. Zar refleksne radnje nisu naš odbrambeni mehanizam, koji nam neretko spasava život u iznenadnim situacijama? Jesu, ali je takođe istina da nam i ruše život. Ipak, ovladavanje refleksnim radnjama, njihova dresura, ne znači i njihovo umrtvljenje. Ne, daleko od toga. Da bi ovladao svojim refleksnim radnjama moraš naučiti šta je hijerarhija prioriteta. Evo nekoliko primera:
detetu upadne plastična kantica u Dunav i ono zaplače; čovek skoči u vodu da joj ga dohvati, ali vodena struja ga odvuče pod obližnji šlep i on se utopi;
detetu upadne šlauf u Dunav; ono zaplače, a otac skoči u vodu da mu ga dohvati, ali se umrsi u podvodnu travuljinu i utopi;
mladić i devojka na ivici provalije prave selfije mobilnim telefonom, no momku ispadne telefon, a on refleksno krene za njim, pri čemu padne u provaliju i pogine;
čoveku ispadne novčanik na tramvajskim šinama; on refleksno krene da ga dohvati, ali naiđe tramvaj i usmrti ga;
mladić i devojka na peronu u Milanu; nailazi voz, a devojka u tom trenutku ispusti kartu koja padne između šina; mladić skače da joj je dohvati, ali voz u punoj brzini naleće na njega…
mladić vozi auto, ali mu zazvoni mobilni telefon; on poseže za njim, pri čemu izgubi kontrolu nad volanom, sleti s puta i pogine.
Iz ovih nekoliko primera može se videti da su refleksne radnje čvrstim vezama prepletene s našim najdubljim osećanjima. Istovremeno je prosto sagledati da se ništa od toga ne bi dogodilo da su akteri ovih užasnih događanja disciplinovali svoje reflekse.