METAPHYSICA

Propast knjige, gubitak sećanja, degradacija čoveka i društvena dekadencija 8


Slikovni sadržaj 2

Drevna ezoterijska tradicija uči da je čovek svitak (stari naziv za knjigu), to jest, da je jedinstveni Božiji zapis, ili utisnuta Božija promisao u dušu koja se ovaplotila, tajni kod njegove biti, misterija koja se otkriva kroz samorazvoj ličnih potencijala – stoga je on mikrokosmos u makrokosmosu. I to je ona mistična veza između čoveka i knjige, koja se zasniva na kosmičkoj  korespondenciji. Samo jedna rečenica iz književnog remek-dela u tom smislu je dovoljna da istinski ljubitelj knjige otkrije kako sе u dubinama njegove nesvesne prirode pomaljaju neslućene mogućnosti.

Moje stajalište zasniva se na tome da je čovekova individualna volja neprikosnovena. Njega pokreće strastvena ljubav da li prema pisanoj reči, slikarskom platnu, komponovanju, vajarskom dletu, molitvi, tihovanju, misaonosti, itd. – bez imalo razlike – i kad se ta ljubav probudi u njemu, on se gradi kao kosmički čovek, ali isključivo sopstvenom voljom. Tada će na žrtveni oltar ljubavi prineti svoje nedostatke, koji će se, u alhemičarskoj talionici njegovog duha, pretopiti u vrline i moći bez premca. Kao što kaže veliki persijski prorok Zaratustra:

Na poprištu ljubavi samo snažni se žrtvuju. Ne nude se oni koji su neuhranjeni i slabi. Da li si ti istinski ljubavnik? Ako jesi, ne beži! Prinesi sebe na žrtvenik ljubavi, jer samo kostur nikad nije spreman na žrtvu.

S druge, pak, strane, ako čovek nikad ne sazna tajnu svoje istinske prirode, naime da je on, zapravo, jedinstveni svitak/knjiga, njegove mogućnosti će istrunuti i on će ostati sitni računovođa sopstvenog života, neosvešćen za svoje kosmičko poslanstvo. A naše neblagosloveno doba, era u koju smo trijumfalno zakoračili, sa dičnom naukom kao predvodnicom, deluje upravo na taj način  da u čoveku zapečati pomenute saznajne mogućnosti.

Za trenutak ću se vratiti na prvi deo ovog ogleda o slikovnom predstavljanju. Kad sam dao pregled savremenih dometa tehnologije, istakao sam njihovu vezu sa prosvetom i ubrzanjam, a sad ću akcentovati te delove.

Prosvetni sistem je jedna vrsta programiranja čoveka, što se potvrđuje ogoljenim isticanjem matriksa, naime da se znanje prenosi učeniku za nekoliko minuta u odnosu na tradicionalno školovanje kada je za isto bilo potrebno nekoliko godina. Samim tim ovo stajalište svedoči o:

ubrzanju procesa razvoja mentalnih sposobnosti

programiranju istih

O ubrzavanju procesa u prirodi, kao i njenom programiranju, svedoče sledeći odeljci:

Ubrzana evolucija

dizajn genoma i njegova korekcija

robotika

Prizvodi/životne forme

direktna evolucija DNK inžinjeringom

ukrštanje vrsta molekularnim uzgojem

Obrni, okreni, ali uvek dolazimo do istog, naime do toga da je nauka utemeljena na tehnici, u kojoj se, na koncu, potpuno izgubila. Ona nikad nije bila čista teorija, rečeno u smislu najbolje pitagorovske tradicije, već prostačka forma praktičnog uma, empirija. Biću tako smeo da je definišem kao amalgam Demokritove, Aristotelove, Epikurove i Pironove misli evropske tradicije, a Čarvakine misli hinduističke tradicije. Ovo stajalište ću dopuniti i citatom iz Novog zaveta, kako bih istakao dva suštinska svojstva nauke – agnosticizam i skepticizam:

čitava savremena nauka se temelji na Tominoj sumnjičavosti kad je ugledao vaskrslog Hrista: „Dok ne vidim na rukama Njegovim rana od klina, i ne metnem prsta svog u rane od klina, i ne metnem ruke svoje u rebra Njegova, neću verovati.“ (Jov. 11. 16.) Dakle, on nije verovao čak ni svojim očima!

Ovde sam istakao tri postupka u nizu: videti, dodirnuti, verovati koji zapravo esencijalno karakterišu savremenu nauku. Naučnici su tomisti, skeptici, sumnjala, koji gledaju a ne vide; da bi se uverili, moraju da dodirnu, odnosno da obave opit ili eksperiment – i tek tad veruju, zapravo nikad ne saznaju (agnosticizam) bit stvari, već samo njihovu funkciju.

Stoga nauku treba prihvatiti kao ono što jeste, a to je oruđe u čovekovoj borbi za opstanak, ali je ne treba apsolutizovati, teologizovati, uznositi u nebesa. Nauka se temlji na razumu i pet čula, plus tehničke sprave. I to je njen domet.

U osnovi stvari, čovek poseduje šest čula, što bi po Pitagorinom učenju o parovima suprotnosti u kosmosu, bilo najispravnije stajalište. Dakle, evo tih parova suprotstavljenih čula:

miris i ukus

sluh i vid

intuicija i dodir

Po navedenom redosledu ona imaju svoju organsku spregu:

miris, sluh, intuicija tiču se apstraktnih, idejnih, sfera, dok se ukus, vid i dodir tiču konkretnih, materijalnih, sfera.

Sva čula natkriljuje viši um, nous, božanski um, intelekt, itd.

Moderna era je odbacila intuiciju i marginalizovala sluh i miris, a istakla vid, dodir i ukus, čime je potvrdila svoje materijalističko usmerenje. Otud postaju dominantni:

vizuelni mediji (vid),

inžinjerstvo (dodir) i

oblapornost (ukus).

Odbacivanjem intuicije gube se intuitivne nauke, kao što su metafizika, hermetizam, teosofija, okultizam, alhemija, astrologija, itd.

Marginalizacijom čula sluha gubi se sklad, uzvišena estetika, osećaj dubine, faciti vremena, duhovna hijerarhija, božanski jezik, itd.

Marginalizacijom čula mirisa gubi se adoracija, razlikovanje čakri, etarsko miro, itd.

Ipak, ovaj ogled nije zamišljen kao celovito metafizičko izlaganje, te stoga neću dalje nastaviti u ovom pravcu, osim za tematske potrebe.