METAPHYSICA

Propast knjige, gubitak sećanja, degradacija čoveka i društvena dekadencija 5


Prosvetni sistem

Filozofija prosvetiteljstva nastala je kao reakcija na politiku dogmatske crkve u Evropi, koja je ogromne mase ljudi držala u stanju zatucanosti sa ciljem da ih kontroliše, manipuliše njihovim strahovima i drži ih u stanju pokornosti. Ideja prosvetiteljstva zasnivala se na obrazovanju, na opismenjavanju ljudi, na knjizi, na znanju dobijenom iz nje, na prosvetnom kadru koji će tom znanju da podučava široke slojeve ljudi, na podizanju prosvetnih ustanova, biblioteka, i, uopšte, institucionalizovanju obrazovanja. Umesto na dogmama vere, sholastičkim dokazivanjima istinitosti božije objave, nadrazumskim načelima, poslušnosti prema svešteničkom autoritetu, slepoj veri, prosveta se zasnivala na iskustvu, razumu, opštem obrazovanju, kritičkom razmišljanju, individualnim slobodama, itd. Crkvena i sveštenička moć privremeno je poražena, a nova filozofija dala je podsticaj poletnom razvoju društva.

Ipak, ako podrobnije preispitamo osnove prosvetiteljstva, biće nam neporecivo jasno da su njene glavne ideje – prosvećenost i obrazovanje – pozajmljene iz svetske duhovne baštine; prva je ideja prosvetljenosti duha, a druga je ideja hrišćanske metanoje, ili preobražaja, to jest promene ličnosti. U duhovnoj tradiciji reč je o suštinskim promenama koje dovode do pretvorbe u jezgru bića, pri čemu prolazno sopstvo osvešćuje sebe kao večno, to jest ono što je sadržano u večnom. Znači, reč je o pozajmicama koje su prilagođene sekularnom poimanju stvari, a ušle su u filozofiju prosvetiteljstva posredstvom rozenkrojcerskih mistika.

Čitajući spise Tomasa Pejna, Denija Didroa, Žila Lemetra, Žana Batista Delambera, Džona Loka, itd., zaključujemo da se poimanje njihovog prosvetiteljstva bazira na principima mehaničnosti – prijema, pamćenja i reprodukovanja informacija. Ispočetka je prosveta imala i vaspitni karakter (Emil, Sofija ili žena, Žana Žaka Rusoa), ali se docnije od toga odustalo, pa se pedagogija odvojila kao zasebna disciplina. Svakako da je prvobitna ideja prosvetiteljstva imala idealistički karakter i da je verovala u svoje svetsko poslanstvo, što se pokazalo kao takvo u narednih sto godina. Naime, očevi prosvetiteljstva su smatrali da će se putem obrazovanja čovek oplemeniti, da će biti bolji, uljudniji, kultivisaniji, kao i da će se time trajno iskoreniti zlo i nagomilane predrasude iz ljudske prirode. No, bila je to ipak mršava filozofija. Na vrhuncu prosvetiteljske epohe, u dvadesetom veku, dogodila su se dva svetska rata, koja su uzrokovala neshvatljiva razaranja i smrt desetina miliona ljudi, a čovek je u njima ispoljio najmračniju stranu svoje prirode: zverstvo, mržnju, bes, agresivnost, destrukciju… Znakovi našeg vremena ukazuju na verovatnoću da će se ovako nešto ponovo dogoditi. Ali kako je to moguće ako prosveta i pedagogija čine čoveka boljim?

Pokušaću da ovaj problem rešim u narednom odeljku.

Obrazovanje ne iskorenjuje čovekove loše osobine, nego ih, naprotiv, pojačava. U čoveku raste osećaj veće vrednosti, moći, kao i očekivanja da mu pripadne ono što zaslužuje. Takmičarski duh naše civilizacije podstiče ga da se za to izbori svim sredstvima. Tako se oblikuje dijabolični um.

U drevnim indijskim spisima, kao što su Bagavata Purana i Ramajana, demoni Kamsa i Rakšasa vrše pokore tokom hiljada godina kako bi od Brame ili Šive dobili nadljudske moći. Bog ih ne odbija, nego ih daruje sidijima. Sa vršenjem najstrožih pokora oni stiču gotovo božanske moći, ali gube dušu i postaju zla bića. I to je ključan momenat za razlikovanje zlih demonskih bića od anđeoskih. Demonska bića strogim pokorama razvijaju čistu volju za moć do neslućenih razmera, ali gube dušu i grabe ceo svet za sebe. Istome podučava i  Novi zavet, Jevanđelje po Marku, 8.34-37: „Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet, a duši svojoj naudi?“ Znači, volja za moć i duša su u obrnutoj razmeri – ako se jedno razvija, to biva na račun drugog.

Savremeno obrazovanje oblikuje Kamse i Rakšase, ali iskorenjuje dušu iz sveta. Tako nastaje pandemonijum.

Nadovezujući se na prethodno, biću smeo da zaključim kako prosvetni sistem, i iz njega izvedene nauka i tehnika proizvode pustoš u svetu i u čovekovom biću. Obrazovanje nema za cilj da podučava istini kao krovnoj ideji prosvete, što bi opravdalo svrhu njenog postojanja. Jer istina je sinonimna sa pravdom, a pravda sa harmonijom, koja je lepota, smisao. I to bi bilo sveto trojstvo obrazovanja:

istina – pravda – harmonija ili lepota

Umesto toga obrazovanje je postalo formalno i ono razvija samo tehnički aspekt uma (moć), a guši ili iskorenjuje estetski, to jest harmonični (lepota).

Kucnuo je čas da ljudski rod plati za zlodela koja je činio na Zemlji. Dođe Bog kod poglavara svih ljudi i upita ga koja mu je poslednja želja. Ovaj mu odgovori: „Zadigni haljinu. Želeo bih da vidim alatku kojom si nas jebao u zdrav mozak toliko hiljada godina.“ Bog slegnu ramenima i zadigne haljinu. Ispod nje je bila bespolna plastična lutka. Poglavar svih ljudi zgranuto kriknu: „Šta je to, kog đavola?!“ Bog mu odgovori: „Ja sam uvek bio predstava tvoje razigrane mašte, a ovo je izraz tvog beznadežno obolelog uma.“

Znači pustoš koja nastaje u svetu proizvod je devijantnog uma, obrazovanog i naučno-tehnički nadograđenog („kindžal“). Čovek zadobija sav svet, ali gubi dušu (pustoš, besmisao). Shvativši šta se dešava, elita čini fatalnu grešku i venčava formalnu nauku sa formalnom religijom kako bi unela u život makar i privid smisla. I to samo pokazuje koliko je dubok čovekov pad! Totalitarni bogorazum će uvećati pustoš i gurnuti svet u nezamislivu duhovnu bedu.

U društvenoj hijerarhiji, iznad velikog patka prosvete sede dva ugojena, masna gusana dogmatske vere i nauke, jedan pored drugog, dva prevejana mangupa koji glagoljaju o čudima bogorazuma, dok im heruvimski hor pačijih lutana uzvraća:

„Osana, kva, kva, 

bogonauka je premudra!“

I ovde dolazi do paradoksa svih paradoksa! Knjiga koja je oslobodila čoveka od ropstva jednoj dogmi gura ga u ropstvo drugoj dogmi. Ima li izlaza iz ove klopke? Ima izlaza i uvek je isti, a to je da čovek prigrli velika dela svetske duhovne i književne baštine i da se na njima obrazuje i vaspitava. Jer ta dela ga uče jednoj velikoj istini – da je duhovno slobodan, i da je ta sloboda preduslov njegovog postojanja kao čoveka. Kad osvesti svoju duhovnu slobodu, on će se roditi kao čovek.

Kada su Diogena iz Sinope zarobili gusari i odveli ga na pijacu robova, on je uzvikivao da je slobodan; kad je Đordano Bruno goreo na lomači, uzvikivao je da će istina pobediti – što znači da je bio slobodan; dok je Žak de Mole, poglavar templarskih vitezova, čekao na pogubljenje, u tamnici je osnovao Masonsku ložu kao tajno društvo koje će izboriti slobodu za čoveka; Aurobindo Goše je u britanskoj tamnici doživeo prosvetljenje, što znači da je bio duhovno slobodan.

Čovek neće postati slobodan kad završi studije, doktorira, gradi karijeru, obogati se, seiri verskim poglavarima, poltroniše ljudima od moći, klanja se autoritetima nauke, akademicima – ne, to je surogat slobode.

Čovek je slobodan jer je to preduslov da bi uopšte postojao! Kad osvesti, pomoću velikih duhovnih i književnih dela, da je slobodan, otvoriće se izvori božanske energije u njemu i on će saznati svoju pravu bit.