METAPHYSICA

Propast knjige, gubitak sećanja, degradacija čoveka i društvena dekadencija 4


Tehnologija

Kad danas kažemo tehnologija, tad mislimo na skup tehničkih znanja, izradu oruđa, njihovo unapređenje i spektar primene. U naučnom smislu, čovek, homo sapiens, uglavnom se definiše kao inteligentno biće koje koristi oruđe. Ova definicija se nadogradila u tom pogledu da se oruđe koristi zarad ostvarivanja veće moći nad prirodom. Tehnologija je termin čije se etimološko poreklo nalazi u grčkom jeziku od reči technologia (τεχνολογία) — techne, τέχνη („veština“) i logia, “λογία” („nauka“).

Kad govorim o tehnologiji, tad prevashodno imam na umu onu bazičnu, koja proizvodi materijalno bogatstvo kroz rabljenje prirodnih resursa, a ne na sofisticiranu internet tehnologiju. Znači, mislim na heavy tehnologiju koja razvaljuje Majku zemlju i Prirodu uopšte da bi ispunila očekivanja školarca Paula Kurca i njegove sektaške bratije.

Stari svet nije mnogo mario za tehniku, osim za potrebe teologije i estetike. Postoje arheološki artefakti koji upućuju na određene tehničke naprave iz tog vremena, uglavnom sporadičnog karaktera, bez ikakve primene, ili su, pak, imale ograničenu primenu (hram, dvor), a time su se, svakako, bavili svojevrsni uvrnuti umovi, jer je tadašnja duhovna elita prčkanje po tehnici smatrala prezrivim poslom. Iako se u  grčkom mitu kovač Hefest nalazi u porodici olimpskih bogova, on je ipak predstavljen kao rugoba – pogrbljena i hroma kreatura koja ne izbiva iz utrobe vulkana Etne. Jeste da je za ženu imao krasnu Afroditu, boginju ljubavi, ali je više nego očigledno da  je ona s njim bila iz koristi, jer je grabila svaku priliku da mu nabije rogove sa Aresom, muževnim bogom rata. U germanskim mitovima predstavljeno je da su se tehničkim zanimanjima bavili patuljci Elfi, koji su takođe nastanjivali utrobu Zemlje. Pretpostavljam da je bilo tako zbog svežeg sećanja na Atlantidu, koju je petljanje sa demonskim energijama, bar po Platonovom svedočenju, koštalo propasti, te su se stari držali podalje od ovih nečistih sila.

Evo šta o tome kazuje teozofkinja Ani Besant:

Tehničko znanje se u drevnim vremenima i na kontinentu Atlantidi davalo bez ikakvih strogih uslova u pogledu moralne uzvišenosti, čistote i nesebičnosti kandidatâ. Intelektualno kvalifikovani bili su podučavani kao što se ljudi danas podučavaju akademskoj nauci. Javnost na kojoj se u naše vreme toliko insistira bila je u to vreme uobičajna pojava, a produkti takve poduke bili su divovi po znanju, ali i divovi po zlu, dok zemlja nije zastenjala pod svojim ugnjetačima a krik ojađenog čovečanstva odjeknuo kroz svetove. Tad je došlo do uništenja Atlantide, do potapanja tog ogromnog kontinenta u vodama okeana… (Ezoterično hrišćanstvo)

Potom saznajemo da su tehničke sposobnosti prešle u nadležnost magova, što mnogo više odgovara poreklu današnje tehnologije. Magovi su imali moć da vrše transupstanciju stvari, da koriste čarobne formule kako bi uticali na pretvorbu jedne esencije u drugu, da putuju kroz dimenzije, da sabijaju ili rastežu jedinicu vremena, da rastvore realitet u virtualitet, da začaraju ljude, da udahnu život u mrtve objekte, da se usele u životinje, da lete, i da čine još mnoga druga čuda, koja ovde, zbog skučenog prostora, nisam u prilici da nabrojim. Ali, ako sagledamo šta sve može da se uradi u savremenoj tehnologiji, imaćemo sasvim jasnu predstavu o tome i bez nabrajanja. Ukratko, magija je ustanovila da je priroda onoga što zovemo stvarnost plastična, uobličljiva, podatna, te da se saobražava uticaju njene volje, koja od onoga što običnom čoveku izgleda kao kruta materija može da čini bezmalo šta hoće. Mag stoga deluje na sile prirode, menja ih, preoblikuje, manipuliše njima tako što im nameće svoju volju. Kakav je zaista odnos između maga i sila prirode teško je reći. Iz prethodno navedenog izveo bih sledeće stajalište:

Čovek posredstvom takozvane prirodne nauke ne saznaje prirodne zakone jer su prirodni zakoni stvorili beskrajnu raznovrsnost živog sveta koju svojom premudrošću održavaju. Prirodni zakoni stoga deluju na svaki oblik života jednoobrazno, ne sa svrhom da ga unište, već da ga očuvaju. Čovek putem svoje, homocentrične, nauke redukuje beskrajnu raznovrsnost živog sveta tako što manipuliše silama prirode sa ciljem da načini homogenu vrstu, jednu i jedinu – ljudsku. U osnovi stvari je, zapravo, gigantska magijska volja koja saobražava stvarnost svojim zamislima, to jest umeće u stvarnost ono što potom u njoj pronalazi kao tobožnje naučno otkriće prvog reda.

No, moje razmatranje nema za cilj da sledi ovaj pravac razmišljanja, koji ostavljam za drugu priliku, već da ukaže na odnos tehnologije i knjige kao nosioca smisla.

Tehnologija svakako nije naklonjena knjizi – već, štaviše, proizvodi uslove za njen nestanak. Naime, razvojem tehnologije moć ljudske vrste uvećala se do  nezamislivih razmera, ali se zato obesnažio čovek, a društvo se sunovraća u dekadenciju. Iako ovo stajalište deluje paradoksalno, ono je u osnovi istinito. Jer, tehnologija odmenjuje čovekove manuelne sposobnosti, a sa razvojem sofisticirane tehnologije uskoro će biti odmenjene i njegove intelektualne. Na taj način je kreiran sintetički nadčovek, koji ujedinjuje silu nekoliko miliona najboljih pripadnika ljudske vrste. Sad, postavlja se problemsko pitanje: „Zašto je kreiran ovaj nadčovek?“ Čemu transhumana potreba u humanom svetu, ili u prirodnom svetu uopšte? Već proizvodnja nebrojenih alatki, aparata i sprava učinila je da se ljudski stvor postupno i sve više obesnažuje, da propada u svoju nutrinu ne znajući šta će sa svojim životom – jer sve ono što ga je do juče sačinjavalo čovekom takvim ga više ne sačinjava, a neubedljive filozofije Šardena, Sloterdika, Kurca samo produbljuju ambis sumnje i samoporicanja u njemu. Jer, Bog nam je podario sposobnosti kojima se više ne služimo, nego ih prenosimo u nadležnost gigantskog transsubjekta, sintetičkog nadčoveka, koji će se njima služiti umesto nas, a u korist nas. I stoga čovek vene pretvarajući se u sitnog činovnika sopstvenog života, ili pak onoga koji je priključen na netfliks korporaciju za proizvodnju snova, što se nimalo ne razlikuje od nekadašnjih snova uživaoca opijuma. Ovo obesnaženje zadire u našu nagonsku i neurovegetativnu ravan, zbog čega dolazi do pojave kancera, autoimunih bolesti, nervnog rastrojstva, tuposti, depresije, seksualne impotencije. Čovek doživljava stvarnost kroz zamućenu svest naučnih definicija, mentalnih šablona, ideologija, doktrina – a ne kroz neposrednu svest kosmičkih vizija. 

Priča se da su rimskom caru Tiberiju, 42 p. n. e. do 41 n. e., dovodili najlepše robinje iz carstva jer nije mogao drugačije da doživi orgazam osim da im, u trenutku svršavanja, mačem raspori stomak. I dok su se one grčile u samrtnom ropcu, on se grčio u orgazmičkoj mahnitosti. Danas smo svi mi Tiberijevi potomci.

Beznadežno impotentni muškarac modernog civilizovanog sveta želi da vodi ljubav sa najlepšim ženama, ali nije možan da to čini. Stoga na svoju spravu nadograđuje „Kindžala“ rešen da im pruži nemerljivo zadovoljstvo. Kad obnažena lepotica lomnog tela ugleda svog sumanutog ljubavnika, naoružanog za razaranje a ne za ljubavnu borbu, ona beži kroz dimnjak kako bi sačuvala živu glavu.

Sirota Priroda nema tu mogućnost, jer su je pretorijanci nauke raskrečili i lancima prikovali, a tiberijevci haevy tehnologije svojim nadograđenim spravama je „rasturaju“ na radost Paula Kurca i njegove bratije.

Pravljenje sintetičkog nadčoveka vodi poreklo iz starog Egipta, ali njegovo stvarno poreklo nesumnjivo potiče sa Atlantide. Egipatski sveštenici-magovi, baštinici atlantiđanske magije, pravili su figurice od gline i pomoću magijskih formula i bajalica pokušavali su da ih ožive. Potom su jevrejski magovi, baštinici egipatske magije, pokušavali da naprave Golema i da mu udahnu život. O tome je na nenadmašan način pisao Gustav Majrink u istoimenom delu. Sa razvojem magijske tehnologije, ova zamisao je postala ostvarljiva.

Dakle, naučnici primenom tehnologije redukuju prirodu i živi svet, transformišući ih u sintetičkog nadčoveka, to jest nadrazum, ili materijalizovano božanstvo na Zemlji, koje će zavesti poredak večnog blaženstva za sva ljudska bića.

Čovek, korumpiran đinđuvama i ogledalcima prirodne nauke, dragovoljno pristaje na ropstvo duha time što se odriče sposobnosti kojima ga je Bog darovao. U stanju začarane svesti on ne vidi da se pretvara u sitnog činovnika sopstvenog života, a da će se u narednoj metamorfozi probuditi kao miš. Tehnologija kida beskrajnu nit čovekovog sećanja stvarajući mu u svesti uobrazilju svezadovoljne sadašnjosti, zbog čega on degradira na nivo kućnog ljubimca. Knjiga je gurnuta u virtuelne biblioteke, u internet registre, gde će se u jednom trenutku anihilirati odlukom sabora gorljive tehnološke religije i pretvoriti u prah virtuelnog kosmosa.

Da bi povratio sećanje i time sagledao svoju božansku bit potrebno je da čovek ponovo prigrli knjigu kao nosioca smisla i da ne otuđuje svoje izvorne sposobnosti zarad obamana nauke i tehnike. Samo velika duhovna i književna remek-dela povratiće mu dostojanstvo, načiniti od njega biće vredno postojanja, ispuniti mu život smislom, prirodnom snagom, željom da može i voljom da hoće.