METAPHYSICA

Propast knjige, gubitak sećanja, degradacija čoveka i društvena dekadencija 3


Dogma

Reč dogma (grč. δόγμα) obično se odnosi na teologiju, i označava stav vere koji se smatra istinom objavljenom na natprirodan način, a istovremeno pokušava da se protumači racionalno-pojmovnim putem; za objašnjenje verskih dogmi merodavna je jedino crkva i njeni autoriteti.

No, ova reč se odnosi i na naučni stav, tezu, ili tvrdnju koji se smatraju neoborivima. Takođe i na opšte prihvaćeno i jasno formulisano mišljenje ili učenje koje ne dopušta da se u njega sumnja niti ostavlja mogućnost da bude opovrgnuto ili diskutovano.

Prvo ću obraditi versku dogmu, zasnovanu na Svetom pismu, ili Svetoj knjizi, i opštepoznatim stvarima koje su vršene u njeno ime, a potom ću se baviti naučnom dogmom, zasnovanoj na humanističkim knjigama i ne toliko opštepoznatim stvarima koje se vrše u njeno ime – sve sa ciljem da ukažem na uporednu i taksativnu sličnost ovih dogmi.

U ime verske dogme 391. godine, kada je rimski car Teodosije I naredio uništavanje svih paganskih hramova, hrišćani su, na čelu sa aleksandrijskim patrijarhom Teofilom, spalili Aleksandrijsku biblioteku.

Nakon toga su je dokrajčili muslimani 642. godine.

U ime verske dogme 415. godine ubijena je Hipatija, raskošni um i retko obrazovana žena onog vremena, a rulju, koju je nahuškao aleksandrijski patrijarh Kiril, predvodio je Petar Čitač.

U ime verske dogme, godine 529. posle Hrista, zbog svoje verske netrpeljivosti Justinijan I zatvorio je Platonovu akademiju i ukinuo sve nehrišćanske škole.

U ime verske dogme, Papa Grgur, 1227-1241, ustanovljuje inkviziciju, istražno, sudsko i izvršno telo, koja će zbog odstupanja od pravoverja (jeres), do 1808. godine, osuditi na smrt više od deset miliona ljudi širom Evrope.

U ime verske dogme, po presudi inkvizitorskog suda u Evropi je spaljeno na hiljade nedužnih žena po optužbi da su se bavile veštičarenjem.    

U ime verske dogme, godine 1600. Đordano Bruno, sledbenik Pitagorinog učenja, po presudi inkvizitorskog suda, spaljen je na lomači u rimskom Kampu de Fiori zbog svojih shvatanja koja su se kosila sa crkvenim.

U ime verske dogme propisuje se svaki detalj čovekovog pojedinačnog i društvenog života pod kontrolom sveštenstva. 

U ime verske dogme, godine 1869. ustanovljena je nepogrešivost verskog poglavara.

Dakle, u ime Oca, Sina i Svetoga duha, u ime hrišćanske ljubavi, ljudi su zatvarani, mučeni, proganjani, ubijani, spaljivani, nasilno pokrštavani, a vođeni su i ratovi u ime vere, pri čemu su istrebljivani celi narodi (Severna Amerika, Južna Amerika, Australija) pod izgovorom da su bili „neznabošci“, itd.

I sve se to zasnivalo na nepogrešivosti Svetog pisma!

To je bila dogma pređašnje ere, vera u natprirodno i sreću posle smrti, za čije geslo ću uzeti Tertulijanov poklič: „Istinito je zato što je apsurdno!“; naša era je ustanovila dogmu razuma, veru u prirodno i sreću za života, za čije geslo ću uzeti poklič: „Istinito je zato što je racionalno!“, a predstavlja je empirijska nauka.

Reč dogma (grč. δόγμα), kad se odnosi na razum, označava stav nauke koji se smatra istinom objavljenom na prirodan način. Za objašnjenje dogmi razuma merodavna je jedino prirodna nauka i njeni autoriteti.

Počev od 17. veka, kada je nastalo delo Rene Dekarta Rasprava o metodu i njegovo stajalište „Mislim, dakle postojim!“ (čime se valjda podrazumeva da ono što ne misli samim tim i ne postoji, ili da ne bi trebalo da postoji), kao i spisi Novum organum i Nova Atlantida, Frensisa Bekona, grofa od Verulema, ustanovljena je dogma razuma, na kojoj je osnovana crkva naučnog metoda. Dekart je smatrao da životinje nemaju dušu i da je čovek biološki robot, dok je grof od Verulema smatrao da je priroda neiscrpna sirovinska baza čijom će eksploatacijom, pomoću induktivnog logičkog metoda, ljudski rod ostvariti sreću.

Sledeći ustanovljene postulate nove dogme krenuo je obračun sa svim oblicima mišljenja koji nisu racionalni (magija, okultizam, astrologija, hermetika, misticizam, itd.), da bi to vrhunilo u filozofiji pozitivizma i njenom osnivaču Ogistu Kontu, 1798-1857, koji je smatrao da postoji detinjstvo čovečanstva, kad preovlađuje mitska svest, mladost čovečanstva, kad preovlađuje verska, mistička i metafizička svest, zrelost čovečanstva, kad preovlađuje razum, i starost čovečanstva, kad preovlađuje mudrost.

Sva stajališta nove dogme sažeto je predstavio jedan od vikara crkve prirodne nauke, školarac Paul Kurc, u svom čuvenom Humanističkom manifestu, koji ću samo uzgredno tumačiti.

Stav 3:

Prirodne nauke

Jedinstven doprinos humanizma aktuelnoj svetskoj sceni je njegova posvećenost prirodnoj nauci. Većina nekadašnjih pogleda na svet bili su duhovnog, mističnog ili teološkog karaktera. Oni imaju svoje poreklo u drevnim nomadskim i poljoprivrednim zajednicama prošlosti, a ne u modernoj industrijskoj ili postindustrijskoj globalnoj informatičkoj kulturi u razvoju. Prirodna nauka omogućava ljudima da izgrade koherentan pogled na svet nepomućen metafizikom ili teologijom, već zasnovan na razumu.

(Nisam koristio prevod Manifesta u izdanju Novog albatrosa, nego sam ga lično preveo za svoje potrebe.)

Na sličan način se dogma vere u pređašnjoj eri obračunavala sa takozvanim paganskim oblikom razmišljanja. U novoj eri se drugačiji oblici mišljenja ne zabranjuju, već ga esnaf naučnika omalovaža s gnušanjem.

Ovde se Kurc poziva na svetost prirodne nauke, koja nam otkriva prirodne zakone, kao što je u pređašnjoj eri božanska nauka otkrivala božije zakone.

Najčešće se ističe da eksperimentalna nauka donosi kolosalnu korist čoveku, ali se previđa da naučna zabluda nanosi kolosalnu štetu živom svetu! I kao što su u pređašnjoj eri sveštenici bili kasta nedodirljivih izuzeta od svake odgovornosti, tako su u ovoj eri naučnici kasta nedodirljivih izuzeta od svake odgovornosti.

Evo stava broj 2 iz Humanističkog manifesta Paula Kurca:

Izgledi za bolju budućnost

Po prvi put u ljudskoj istoriji, zahvaljujući nauci i tehnici, posedujemo sredstva kojima ćemo poboljšati uslove života, ostvariti veći stepen sreće i slobode i unaprediti mogućnosti za sve ljude na planeti.

Ovde školarac, Paul Kurc, poput jevtinog propovednika verske sekte, svim ljudima obećava rajsko stanje na svršetku istorije gde će nas odvesti usrećiteljska prirodna nauka – samo ako joj poklonimo poverenje. I ovaj kič akademizma, šećerlema od racionalističke doktrine, propoved naučne dogme, nagoveštava totalitarizam razuma koji je, po svemu sudeći, već nastupio. Prirodna nauka ne odustaje od svog izabraništva, kao što ni hrišćanska religija ne odustaje od svog.

Prednosti tehnologije (Kurc, stav 4)

Humanisti su dosledno branili blagotvornu vrednost naučne tehnologije za dobrobit čoveka. Filozofi od Frensisa Bekona do Džona Djuija isticali su veću moć nad prirodom koju naučno znanje pruža čoveku, kao i to u kojoj meri ono može doprineti unapređenju ljudske sreće.

I mi iz ovih stavova možemo zaključiti da školarac poput Paula Kurca govori samo o dobrobiti za čoveka, ali ne i o dobrobiti za živi svet, podrazumevajući svakako da se jedno mora žrtvovati u korist drugog, to jest u korist čoveka, te da opcija i/i nije moguća, čime je nedvosmisleno potvrdio homocentričnost takozvane prirodne nauke.

Dalje, verska dogma je degradirala ženu na fabriku za proizvodnju dece i na zakonitu robinju svoga muža, a doktrina racionalizma je nominalno oslobodila iz tog stanja načinivši od nje javnu robinju, estradno meso i porno divu. Jer odnos doktrine racionalizma prema Majci zemlji jednak je patrijarhalnoj verskoj dogmi i tretira je kao fabriku za proizvodnju zadovoljstava, udobnosti, dekoracije, dok je naučni metod muški polni ud koji penetrira Prirodu da bi doživeo orgazam mlitavog intenziteta.

Doktrina racionalizma proizvodi sintetički super razum, kapaciteta pet miliona umreženih razuma, koji će biti pušten u pogon 2025. godine, a imaće karakteristike nepogrešivosti – što se podudara sa 1869. – čime će biti ozvaničen totalitarizam razuma.

Doktrina racionalizma fabrikuje individualne i društvene slobode, dok su realne mogućnosti sve skučenije; fabrikuje prava, dok je prinuda sve veća; fabrikuje sreću, dok je jad sve gorči, i fabrikuje veru u progres, dok stagnacija gura svet u nova razaranja.

U naše vreme je odškolovano nebrojeno miliona specijalizovanih naučnika koji nikada nisu čuli niti znaju da su postojali Pitagora, Platon, Lao Ce, Buda, Solomon, Sofoklo, Šekspir, Kant, Gete, Tolstoj – ali im to ne smeta da budu komandosi nauke nijednog trenutka ne preispitujući zapovedi koje u to ime izvršavaju.

Mi stvarnost više ne doživljavamo neposredno, već isposredovanu dubokom mrežom pojmova, aksioma, definicija, postulata, apodiktičkih sudova, kategorija, silogizama, teorija, ideologija, doktrina, ispletenu od halucinantnog razuma i obogotvorenu na nivo sopstvene nepogrešivosti kojima se klanjaju fanatični vernici. Kada se ustoliči sintetički super razum, tada će sreća, sloboda, veće mogućnosti i bolji život biti zakonom obavezni za sve a one koji se budu tome protivili žreci prirodne nauke će prinositi na žrtveni oltar progresa kao retrogradne, zaostale, primitivne, zatucane, necivilizovane. I dok vaseljenom bude odjekivao poklič kartezijanskog svetitelja: „Mislim, dakle postojim“, ljudski rod će uzdignuta čela koračati ka svetloj budućnosti koja je odavno potrošena…

Nastajanje sintetičkog super razuma i dogmatska svest doktrine racionalizma možda su najveća pretnja po opstanak knjige, veća čak i od spaljivanja Aleksandrijske biblioteke. Propisivanje svakog detalja pojedinačnog i društvenog života pod kontrolom super razuma isisaće lirske, duhovne i stvaralačke sokove iz čoveka čineći ga biološkim robotom. Ljudska porodica se razvijala zahvaljujući divovima duha koji su je podsticali da se uzdiže na viši stadijum postojanja prevazilaženjem samoograničenja. Čovek ne može da se ugleda na mašinu, već na drugog čoveka koji je pobedio lične slabosti, sumnje i strahove, čime je presazdao svoj karakter u herojski – bilo da je mislilac, pesnik, književnik, isposnik, mistik, bogotragalac…

Naša perspektiva, kao ljudskih stvorenja, biće osigurana ako se uvek iznova budemo vraćali velikim misaonim i književnim delima iz bogate baštine svetskog pisanog stvaralaštva. Jer ako pristanemo na to da nam mašina isporučuje gotova rešenja za sve životne situacije, knjiga kao nosilac smisla i nadahnuće izgubiće svaki razlog postojanja.