METAPHYSICA

Propast knjige, gubitak sećanja, degradacija čoveka i društvena dekadencija 23


Knjiga kao sakralni objekat 5

Mlad čovek našeg vremena pakuje znanje u memorijsku karticu mozga kao blokove informacija tako što mu određeni strukovnjaci sažvaću i komprimuju građu iz oblasti filozofije, religije, duhovnih disciplina, umetničkih stilova, istorijskih perioda, itd., sabijajući ih u ključne reči, pojmove i definicije, stvarajući tako privid nekakvog razvojnog znanja. U stvari, reč je o aditivnom ili fitnes načinu ishrane mozga koji ga nabilduje balastnom materijom, ali ga ne razvija. Potom, taj nabildovan informacijama mladi mozak misli da je šampion znanja, preponosan na svoje obrazovanje, sa velikim očekivanjima od budućnosti koja će mu doneti sjajnu karijeru. Možda će mu budućnost i doneti sjajnu karijeru, ali će mu prikriti činjenicu da je hranio mozak slamom i da mu ona neće omogućiti alhemijsku pretvorbu u kosmičko biće. Sjajna karijera i preobražaj nisu jednoznačni. Tako je i Švetaketu Aruneja iz Čandogja upanišade uobraženo mislio da je, nakljukan pukim informacijama, dostigao prosvetljujuće znanje, ali kad se našao pred učiteljem mudrosti, odjednom je shvatio da ga balast informacija čini magarcem koji nosi tovar slame.

Osim toga, udžbeničko znanje i sušto znanje takođe nisu istoznačni. Udžbeničko znanje je reproduktivno i tiče se prolaska na ispitu, o čemu sam već pisao u ranijim razmatranjima. Sve je to papica za mozak, samlevena, udrobljena, sažvakana i u malim zalogajima pripremljena da se ručka. Tako će mlad student da konzumira Pitagoru, Heraklita, Zenona, Platona, Aristotela, Homera, Hesioda, Hermesa Trismegistosa, Plotina, Porfirija, ili potonje mislioce kao što su Kant, Hegel, Fihte, Šopenhauer, Gete, itd., u obliku priređene papice. Nakljukaće se informacijama, ali neće steći razvojno znanje. Zapravo, njegov mozak će se nabildovati aditivnim sadržajem. Možda će biti uspešan u kvizu znanja ili kao profa u srednjoj školi i na fakultetu. Zaseniće prostotu svojim statusom i tako će zadovoljiti sujetu.

Kao što peva Omar Hajam u jednoj od svojih Rubaija:

Oni koji postadoše… sužnji uma i logike

propadoše u ponor mudrijaške polemike;

ti, laiče, pij sok loze, jer te svete neznalice

nezrelim se grozdom hrane, pa postaju svi – grešike.

No, knjiga kao sakralni objekat ima sasvim drugačiji karakter. Ona privlači dušu koja teži obogotvorenju. Možda će ovo delovati kao starovremsko, arhaično učenje, ali je zapravo bezvremeno. Naime, kad nastane takva situacija da knjiga privlači čitaoca, a čitalac knjigu, da jedno pronalazi drugo magijom tajanstvenog privlačenja, kad se dešava coniunctium mysticum između knjige i čitaoca – tad, kao u alhemičarskoj retorti, dolazi do sagorevanja svih nepotrebnih sastojaka a ostaje samo čisti ushit. I tu vreme ne igra nikakvu ulogu – eoni mogu stajati između knjige i čitaoca, ali će se oni privući kad kucne čas da se to dogodi. Ni prostranstva ne igraju nikakvu ulogu – čitalac će naći knjigu koju traži hiljadama kilometara daleko od svog staništa. Jezik takođe nije prepreka, bilo da je odavno izumro ili je živ, premda tuđinski, knjiga i čitalac će se razumeti kao što je i Apolonije, tijanski mudrac, razumeo govor i pismo stranaca a da nikad nije učio njihov jezik.

Čovek zri u biću kad čita Platonove dijaloge, kad raspravlja sa Sokratom na Agori, raste u biću kad upija Pitagorine Zlatne stihove, Hermesova uputstva Tatu, poje s Homerom mitske himne, divi se grandioznom tonu starozavetnih psalama, spoznaje svu težinu sudbine sa Carem Edipom, raspinje se na krstu zbog grehova sveta zajedno sa Hristom iz Jevanđelja, podrhtava od strepnje dok dešifruje Otkrivenje Jovana Bogoslova, tvori kosmos od slova sa Sefer Jecirom, sa Lao Ceom hoda stazom  Tao te Đinga, sa Arđunom sluša Krišnine pouke o besmrtnosti duše u Bagavad giti, usvaja večnu darmu iz Damapade, iz Upanišada saznaje da su Atman i sopstvo identični, zalazi u predele Amentija u Egipatskoj knjizi mrtvih, preobražava se u Ovidijevim Metamorfozama, zajedno s Parsifalom se uzdiže iz ponora samoporicanja do nebeskih visina, blaguje u Sadijevom Đulistanu, uživa u vedrini postojanja sa Šekspirom u komadu Kako vam drago, uči se blagosti prema ljudskim poslovima u Servantesovom Don Kihotu, istražuje nebeske mogućnosti čoveka u Geteovom Faustu, razgaljuje se zajedno s Balzakom Golicavim pričama, otkriva značenje istinske lepote u duši Marije Bolkonske iz Tolstojevog Rata i mira, kao što zri i sa brojnim drugim piscima i velikim delima iz svetske duhovne i književne baštine; kad živi sa njima – dok obitava u svom vremenu i prostoru, deli dobro i zlo sa svojim sunarodnicima, žiteljima ovog sveta – on se obogotvoruje dostižući kosmičke razmere nekadašnjih gorostasnih bića, čiji um je hranila etarska rosa, mana s neba, duh Božiji, danas pretočen u knjigu koja u sebi sadrži božanske atribute. Da, božanska mudrost se ovaplotila u knjigu i zato je ona sakralizovana.

Gde se drugde sabira sva mudrost, mera, lepota i uzvišenost sveta do li u knjizi. Kad imamo spokoj izvesnosti? Kad srk po srk ispijamo nektar ushićenja iz neprolaznih dela svetske duhovne i književne baštine. Samo tada rastemo iz svog bića, iz sebe samih, postajući sopstvena istina, sopstvena svrha i smisao, sopstvena sudbina koja se ostvaruje u saglasnosti duše i neba, osvešćuje jedinstvo sopstva i Atmana, vraća nas u bezazlenost detinjstva –

(…)

i prizivam seni odbeglog detinjstva 

u miomilju sećanja na doba

kad je bezvremenost u srcu bokorila

a ja bejah sadrug zvezdama

igrah se bezbrižno po nebeskoj ledini

                                                grejan Suncem

nektarom mesečine hranjen

bodar verom da se Bog o nama stara.     

Čovek ne ide nikud. On obitava u svom delokrugu i raste iz svog bića. Njegova hrana je sušto znanje i zahvaljujući njoj on zri u duši, ali zri mudrošću. A najedren mudrošću zna sudbinu sveta, tokove stvari na nebu i na zemlji, sadašnje, prošlo i buduće vreme, sve što jeste i što će biti, i to saopštava u obliku knjige, čime tvori Pitagorin tetraktis, savršenu figuru, ili biće Božije koje se ovaploćuje kao kosmos. Samo na taj način čovek može postati nebeski zakonodavac, onaj koji unosi meru u zvezdana prostranstva. Samo tada njegova nauka neće biti redukciona, nego ona što tvori polifone mogućnosti za sva bića u simfoniji vaseljene. Samo tada, združen sa nebeskim silama, on učestvuje u tkanju sudbine sveta bez strepnje da će načiniti fatalnu grešku i omogućiti povratak haosa. Naprotiv, stasao u mudrosti osluškivaće harmoniju sfera i usklađivati nebrojene tonove bivstva u jedinstveni psalam što slavi Božiju svemudrost.

Ovim se završava moj ogled o knjizi.

(Naredni ogled ću postovati uskoro a imaće naslov Sudbina čoveka u kosmosu)