METAPHYSICA

Propast knjige, gubitak sećanja, degradacija čoveka i društvena dekadencija 22


Knjiga kao sakralni objekat 4

Završno razmatranje započeću s citatom iz slavnih Ovidijevih Metamorfoza:

„Poslednje je doba tvrdog gvožđa. Zlo naglo izbi na površinu u ovom dobu niže vrste: umerenost, istina i vera pobegoše sa Zemlje, a njihova mesta zauzeše podvale, zavere, zamke, nasilje i ljubav prema prokletoj imovini. (…) Zemlju, koja je ranije bila zajednička imovina kao i sunce i vazduh, sad revnosni geometar poče da meri i obeležava dugim granicama. Ne samo plodnu zemlju i letinu radi izdržavanja, već ljudi sad kopaju i u samu utrobu zemlje. Bogatstvo koje stvoritelj beše zakopao duboko među same seni Stiksa, sad iznose na svetlost dana – bogatstvo koje podstiče na zlodela. Stiže zlokobno železo i zlato, još gore od gvožđa; stiže rat koji vode železo i zlato, razmahuje se krutim oružjem u krvavim rukama. Živi se od pljačke. Gost nije bezbedan kod domaćina, ni tast kod zeta; čak i među braćom ljubav je retka. Muž priželjkuje supruginu smrt, a ona muževu; krvoločne maćehe kuvaju smrtonosne otrove, a sinovi unapred ispituju prošlost otaca. Pobožnost je poražena, sad i devica Astreja, poslednja od besmrtnika, napusti krvlju natopljenu zemlju.“

Zanimljivo je da stari nigde nisu saopštili šta dolazi nakon doba gvožđa. I da li išta dolazi? Ovidije kaže: „Poslednje je doba gvožđa“. Da li to znači u doslovnom smislu? Ako je tako, onda nam sledi dugo i bolno umiranje. No, čoveku nije lako da ovo stajalište prihvati kao konačnost svih konačnosti, te stoga postavlja pitanje: „Može li doba gvožđa da se, na neki volšeban način, premetne u bronzano doba, ako ne u zlatno ili srebrno?“ Jer gvozdeno doba je krajnji stepen degradacije čoveka, što znači da se on može otrgnuti od degradacije, sabrati volju, um, duh i karakter zarad uspravljanja, presazdavanja bića, zaodevanja nebom, zvezdama i etrom kako bi povratio nekadašnju kosmičku veličinu. 

Ono što se u tom smislu pokušalo od renesansne epohe do našeg vremena ispostavilo se kao fatalna zabluda, koja je samo ubrzala postvarenje najgorih svojstava gvozdenog doba. Pri tom svakako mislim na redukcionu nauku i tehniku, ali i doktrinu racionalizma na čijim stubovima one stoje. Bojni poklič ove doktrine glasi: „Ovladajmo silama prirode i upotrebimo ih u svoju korist“. No, „ovladavanje silama prirode“ izokrenulo se u anti prirodnost i degeneraciju. Zašto je došlo do toga? Zbog zablude uma, privida nastalog iz lagodnog života. Niko se nije pitao za cenu te lagodnosti. Orgijastično uništavanje prirode, rekao bih, izraz je krajnje bahatosti. Musavi i kockoglavi deran koji iz čistog zadovoljstva ubija ptice, pse, mačke, prlja, lomi, ruši, pali, a uzgred zlostavlja decu iz naselja i ruga se u lice pristojnim ljudima.

Gvozdeno doba, tako, koincidira sa voljom za moć. Jer, Ovidije kaže: „Pobožnost je poražena…“ I Hermes Trismegistos je isto rekao: „Oh, Egipte! Ništa neće preostati od tvoje religije…“ Da li je gvozdeno doba započelo s propašću Atlantide? Naime, svi oni imaju zajedničku nit, a to je – obest. Nije li moć gvozdenog doba u njegovoj obmanjujućoj magiji koja čovekovu sposobnost rasuđivanja izokreće naopako, kao  da, povijen u struku, gleda kroz svoje razmaknute noge? Čudno je to da iz prividno nepobitnih činjenica proishode izrođene teorije, ideologije i doktrine. S druge pak strane deluje da bismo primenom elementarne algebre i Euklidovih geometrijskih načela bili mnogo uspešniji u zasnivanju sveopšte filozofije. Ali, nešto nam ne da. Neka obmanjujuća sila.

Ipak, ona nije karakterisala zlatno doba. Što znači da je postojalo doba kad obmana nije bila prisutna. No, tada su i bogovi hodali Zemljom. Uzimali su za žene „kćeri zemaljske“. A sada „…i devica Astreja, poslednja od besmrtnika, napusti krvlju natopljenu zemlju“. Da li ću biti previše slobodan ako izvedem zaključak da je sa povlačenjem božanske moći, a širenjem ljudske, obmana zagospodarila našim umom? Otada se nauka, tehnika, ideologije, doktrine nude kao supstitucije izvornoj istini, živoj vodi mudrosti. One su, zapravo, palijativna sredstva koja nas drže u hipnotičkom stanju obmane da će nam sa njima biti mnogo bolje iako nam je sve češće mnogo gore.

Šta je stvarni lek kojim ćemo odagnati obmanu iz našeg uma? I možemo li uopšte to da uradimo? Kako da zađemo s one strane uma i dograbimo obmanu za okovratnik? Ne liči li to na bezuspešan pokušaj da, uvijajući se i kriveći, ugledamo sopstveni potiljak? Ipak, živimo u vremenu kad je sve moguće i sve nemoguće. Izgledi su nam 50 odsto na prema 50 odsto. Što znači da se nalazimo u pat poziciji. Ako je tako, držimo se status kvoa. Drugim rečima, prigrlimo obmanu kao svoje sopstvo. I terajmo po svom do samog kraja. Što gore, to bolje.

No, spasonosni lek je ovde, pored nas. Dovoljno je da pružimo ruku i da ga dohvatimo. Stvar je volje da to učinimo. Naše obamrle i klonule volje. Tu je a izgleda nam kao da je najudaljenija zvezda na nebu. Potrebno je stoga da povratimo detinju ushićenost i prenemo volju iz stanja letargije. Neka nam za primer posluži Tea, iz priče Nebeska tkalja:

Ponovo je stala na ivicu proplanka i posmatrala zagonetne daljine.

„Šta li je tamo, iza onoga što oko ne može da vidi, a uho može da čuje?“ I, zaista, čula je jeku vetrova kako se preganjaju po nepreglednom prostranstvu, kao što se preganja krdo divljih konja, i šum talasa nebeskog okeana, kakav odzvanja u hodnicima školjke, i nežnu melodiju zvezda, poput majčine uspavanke, i još nešto čemu nije mogla da odredi zvuk, slično tkanju… Beše to huk beskraja i Tea požele da privije nebo na grudi, toliku prisnost je osećala sa njim.

„Kao da jedno srce kuca u svemiru“, pomislila je.

(Kraj ogleda u narednom razmatranju, sa brojem kosmičkog čoveka.)