METAPHYSICA

Propast knjige, gubitak sećanja, degradacija čoveka i društvena dekadencija 19


Knjiga kao sakralni objekat 1

Hajde da još jednom, pre nego što zaključim ovaj ogled, prođemo kroz neke od prethodno obrađenih tema, ali da ovog puta idemo sloj dublje. Krenimo od komercijalizacije i ustanovimo stajalište, koje ćemo detaljnije obrazložiti, da je komercijalizacija najveći stepen profanacije.

Komercijalizacija znači sistemsko uređenje ljudske zajednice na suštinskim osnovama kupovine i prodaje. Dakle, celokupno zdanje savremenog sveta, uz poneke izuzetke, bazira se na trgovini. Samim tim, svest jedinke se od malih nogu oblikuje tako da vrednuje objekte i fenomene postojanja po njihovoj tržišnoj fluktuaciji. Na isti način ona vrednuje i sebe, to jest koliko dobro može da se plasira kao robna marka. I sve se danas, u obliku robe, nalazi na svetskom marketu ponude i tražnje. Prosto je neverovatno koliko minuciozno je komercijalizovani um odredio cenu i najmanjoj čestici postojanja, a u svom najekstremnijem vidu je proširio područje trgovine na Sunčev sistem, pa prodaje parcele na Mesecu, Marsu i još kojekude kao da mu ih je dobri Bog zaveštao. Doduše, nedovno sam na ulici ugledao kombi jedne kompanije sa natpisom OVO JE NAŠ SVET, što svedoči u prilog tome da prosečan predstavnik naše civilizacije nimalo ne sumnja u to da mu je Bog, nakon duge i prilično neuspele vladavine, prepustio svoje gospodarstvo.

Dalje ću razvijati stajalište da je komercijala najapstraktniji oblik materijalističkog shvatanja sveta. Sve što postoji u ovome svetu tvorevina je Boga i Majke prirode. Međutim, prerađeno u ljudskoj svesti, sve što postoji u ovome svetu možda je tvorevina Boga i Majke prirode ali je nesumnjivo vlasništvo čoveka. Na tom pravu, koje se izvodi iz sile i nadmoći, temelji se komerijalizacija – robnonovčani odnos, ponuda i tražnja, kupovina i prodaja. Znači, ono što je postojalo po sopstvenoj suštini, otuđeno je od svoje biti (Kantova stvar po sebi) i pretvoreno u robu. Mi više ne koristimo druga živa bića kao sredstvo tegobnog rada (konjska snaga, mazge za vuču, volovi za oranje, itd.) zato što imamo visokorazvijena oruđa, ali ih koristimo kao robu, to jest kao sredstvo za sticanje dobiti. Upravo u tom aspektu, naime da otuđujemo bića od njihove suštine zarad naše koristi, nalazi se obrazloženje toga da je komercijalizacija najapstraktniji oblik materijalističkog shvatanja sveta. Stvar po sebi postala je sirovinska baza koju prerađujemo u fabrikama da bismo dobili proizvod (robu, brend) kako bismo ga plasirali na tržište, pri čemu nastali proizvod nema ni uzgrednu asocijaciju na svoje prirodno poreklo. Osim toga, ona često ulazi u sastav drugih materijala, takođe stvari po sebi, kao neophodni sastojak. I upravo je to deo procesa apstrahovanja, da je biće kao tvorevina Boga ili Majke prirode postalo „neophodni sastojak“ nekog proizvoda, takozvanog artefakta. Što se tiče profanacije, totalna komercijalizacija neumitno vodi ka obesvećenju života. 

Radi poređenja i pojašnjenja u kratkim crtama ću izneti glavne karakteristike pređašnje ere postojanja čoveka i živog sveta. Tu eru ću nazvati erom sakralnosti, a nju su odlikovali sveprisustvo Boga kao najvišeg dobra, zatim Majka priroda koja rađa sve vrste i razrede bića, pa Duša sveta, to jest duhovna suština što sve prožima i stoga je ceo kosmos živi organizam, a iz te Duše izvodila se svaka pojedinačna duša što u njoj „živi i kreće se i ima svoje postojanje“. Na isti način Bog je bio prisutan i u zrnu prašine: „Podigni kamen i naći ćeš me, rascepi drvo i ja sam tu“. Čovek je poimao svet kao duhovno biće, udivljeno i začuđeno, pred velelepnom Božijom tvorevinom, u kojoj je sve postojalo po svojoj suštini i svrsi, kao što je i on postojao po svojoj suštini i svrsi, jer u svemu bejaše ozračje večnog Božijeg sjaja. U starim duhovnim učenjima smatralo se da Bog  boravi u čovekovom srcu, te da se ukazivanjem poštovanja drugom čoveku ukazuje i poštovanje Bogu, dok je žena bila sestra, majka, družbenica. U osnovi, sve što postoji izvodilo je svoje biće iz Boga i sve se skončavalo u Njemu. „Kuda god čovek da ide, dolazi Meni.“ I ne samo čovek, dodao bih, već sve što postoji. Uz navedena obeležja sakralnosti ne smemo da previdimo knjigu. Ona je sadržiteljka smisla, izraz božanske mudrosti, neugaslo sveto ognjište, predanje o onome što je bilo i što će biti, otkrivanje misterije postojanja, slavljenje života sa svim onim što ga sačinjava, bilo dobro ili loše, i zapis čovekove tajne biti! Skupa uzev, to su bile čvrste spone koje su povezivale ljudsku zajednicu u sušto jedinstvo.

Znači, nekadašnje shvatanje je utemeljivalo čovekovo biće, njegovu bit, kroz božanski Logos, tj. izvodeći ga iz njega, kao ono koje se koreni u njemu, pridajući mu na taj način božansku atribuciju duhovnog i umnog bića: „Jesam, ali kroz božanski Logos, koji me osvešćuje kao čoveka“. Iz tog stava se izvodila i čovekova odgovornost prema svetu kao Božijoj, a samim tim i sakralnoj, tvorevini.

Novo shvatanje, pak, izmestilo je čovekovu oslonu tačku na biće koje se koreni u životinjskoj ravni, to jest rationabile animalibus, samosvesnoj (kartezijanska maksima: „Mislim, dakle postojim“), jacentričnoj, što je čini najjačom životinjom među drugim životinjama, praktičnim vladarem celokupnog zemaljskog carstva. Izneto shvatanje iziskivalo je sazdavanje novog pogleda na svet i čovekove uloge u njemu. Sa novom, kartezijanskom i utilitarnom, filozofijom, da bi izrabljivao prirodu i sav živi svet – bilo je nužno da ih desakralizuje.

Komercijalizacija je kristalna kupola na doktrinarnom zdanju novog poimanja sveta. A to novo poimanje je, uprošćeno rečeno, zlatna groznica koja je dobila planetarne razmere. Čovekova svest se vekovima kontaminira radioaktivnom doktrinom „boljeg života“. Ugrabiti, zaraditi, obrnuti, zgrnuti, mahnito kupovati, gomilati, rasipati, arčiti – samo su neke od automatizovanih radnji savremenog čoveka. „Podigni kamen i naći ćeš profit…“,  izmenjena je varijanta Oxyrhynchus Logia, prilagođena našem vremenu. Sve drugo je postalo nevažno: estetika, etika, vera, ljubav, ushit, zanos… – neka gore na lomači interesa.

Još jedan važan momenat dira u nerv transcendentnog bića čoveka, a to je sistemsko formalizovanje života. Savremena društva se organizuju tako da je forma važnija od suštine. Zakoni, propisi, prava, protokoli, birokratske procedure, službe sistema – kalupe život u obrasce, paragrafe, normative, fusnote…, gušeći njegovu iskonsku bit. Administrativno nota je ispoštovana; postvarili smo Hegelovu pravnu državu, ali smo ubili život.