Knjiga kao putovođa

Nije potrebno da budemo filozofi u konvencionalnom smislu reči, već je potrebno da promišljamo, da tragamo za odgovorima, da preispitujemo postojeća stajališta, da posmatramo život, sve oblike života, i to vrlo pažljivo, kako bismo razumeli osnovni nerv koji se u njemu ispoljava, jer isti deluje i u nama. Ako živimo samo za trenutak i u trenutku, nećemo imati širu predstavu o onome što se dešava, nego ćemo biti zatočenici momentuma, a to može biti fatalno po nas. Život se sastoji od nekoliko strateških odluka, a da bismo ispravno odlučili potrebno je da budemo promišljeni. Stoga postavljamo pitanja:

Ko sam? Kakvo je moje poreklo? Šta je moja bit? Kakva je moja svrha?

Šta je ovaj svet? Kako je nastao? Kakva je njegova priroda? Kako je uređen?

Zašto sam ovde? Šta treba da činim? Kakav treba da bude moj odnos prema svetu?

Kako saznajemo sebe? Kako saznajemo svet u kome obitavamo? Šta su svest i samosvest?

Znači, imamo pitanja, konvencionalne odgovore na pitanja i lično stajalište spram toga. Pitanje znači buđenje uma, želja da saznamo stvari kakve jesu. Isto tako, doživljavamo neobična iskustva, u svest nam ulaze zagonetne pojave i sopstvo traži njihovo određenje, znanje o njima, što razrešava um. Ali, često se dešava da svakidašnji um nije u mogućnosti  da razreši ovu enigmu. Tad se javljaju patnja, teskoba, zebnja. Takođe se dešava da zastranimo u nečemu i ne znamo šta dalje da činimo. Šta treba da uradim? Od čega se sastojim? Kakva sila me nosi kroz život, koju moja svest i volja samo ispraćaju? Kako da ovladam njome? Nekad i okultne sile deluju istovremeno i tad je još teže i mučnije. One nam zaposednu um i volju, te idemo za njima kao omađijani. Zašto se to dešava? Šta je ispravno, a šta pogrešno? Zašto nekad načinimo izbor misleći da je dobar, ali se potom ispostavi da je najgori mogući, usled čega podnosimo duševnu i telesnu trpnju, bol i teskobu – što nas gura ka samoporicanju. Zašto nam nekad izvesne sile ugroze život a da nismo uzročnici toga? Kakve tajne moći deluju u svetu koje nas hvataju u svoju mrežu kao što zver hvata plen? Kako da izbegnemo njihove zamke? Kako da se izgradimo da bismo bili gospodari svoje volje i svoje sudbine? Da li je tako nešto uopšte moguće? Kakav je stvarni učinak konvencionalnog vaspitanja i obrazovanja? Koliko smo uistinu svoji kao proizvod vaspitanja? Šta zapravo saznajemo tokom školovanja? Jer, školovanje nam pruža balastno znanje, a ne znanje o životu i njegovim tajnama.

Velika književna dela nam ukazuju na tipske situacije u kojima se čovek nalazi i koje su uvek iste, bilo da je u pitanju starovremski život ili savremeni. Čovek se ne menja. On oseća ljubav i mržnju, ushit i očaj, blagost i bes, čežnju i trpnju, bol i zadovoljstvo… uvek na isti način. Velika književnost svih vremena ume to da izrazi kao večni trenutak, koji će imati isti značaj za sve naraštaje dok je sveta i veka. Evo nekoliko divnih primera kad je reč o ljubavi:

O ljubavnoj čežnji:

Prođoh pored njegove kuće,

pogledah kroz otvorena vrata.

Moj dragi beše onde s majkom i sestrama.

(…)

O ljubavnom ushitu:

O, moj bože, dragi moj,

kako volim da zaronim,

da se kupam pred tobom…

(…)

O ljubavnoj sreći:

Privijam se uz tebe

da bolje ti vidim ljubav,

o, ti, koji si u mom srcu

najveći među ljudima.

Kako je lep ovaj moj čas!

(Egipatska poezija petnaest vekova pre nove ere)

O lukavstvu u ljubavi:

Da nekoga ludo voliš

nije lako.

Ljubomoran valja biti,

svašta kriti, valja mnogo izdržati.

(Anonim grčki, šesto godina pre nove ere)

O strasnoj ljubavi:

(…)

A meni ljubav ne da ni časka mira,

ko trački severac kad se besno sruči s olujom,

s požarom gromova i munja bleskom.

Mračna, olujna Kiparke moć me lomi,

pomamno hara, satire – gorim,

oduvek njen sam rob.

(Ibik, stara Grčka, šesto godina pre nove ere)

O božanskoj ljubavi:

Ja sam ruža Saronska, ljiljan u dolu.

Što je ljiljan među trnjem, to je draga moja među devojkama.

(Solomon, osamsto godina pre nove ere)

O nesrećnoj ljubavi:

(…)

Ja više ne tražim, ne, da ona mi uzvraća ljubav,

niti da poštuje stid – sposobna nije za to,

samo da ozdravim ja i da stresem tu opaku boljku,

bogovi, dajte mi to, ako zadužih vas čim.

(Katul, prvi vek stare ere)

I mnogi drugi pisci svih epoha uvek će nam protresti damare bića kad pročitamo makar redak njihovih književnih tvorevina zato što su životne, vazda istinite i dotiću nam dušu. A nauka ne može da nam pomogne zato što se bavi opštostima, uslovima, okolnostima, ali se ne bavi našim sopstvom, našom dušom, našom biti. To je za nju terra incognita. Stoga, manimo se nje a prigrlimo velika dela svetske književne i duhovne baštine, ona će nam biti putovođa u životu. Pri tom nije važno čime se bavimo, kakva je naša struka, zanimanje, društveni stalež, imovinsko stanje, već je važno da budemo otvorenog srca i pustimo da u njega uđe vibracija reči najedrena mudrošću, vrlinom, lepotom i uzvišenošću. I to je ne samo naše božansko pravo već i predačko nasleđe. Pa koristimo svoje pravo i preuzmimo svoje bogato nasleđe. Od toga nema veće vrednosti. Nekome roditelji mogu da ostave u nasleđe kuće, automobile, milione evra, zlato, dragulje, štagod čovek da zamisli, ali je sve to najobičniji šljunak spram jedne neprocenljive knjige kao što je Mahabharata. Ako bogati naslednik, primera radi, nije pročitao nijedan spis Zaratustre, Rumija, Sadija, Pitagore, Platona, Solomona, Šankare, ili stihove Pindara, Horacija, Hafiza, Getea – on je siromašniji od najsiromašnijeg beskućnika. Džaba mu svo zlato ovoga sveta! A za onog koji je učen na visokoškolskim ustanovama, pa je uz to stekao i titulu doktora, te dično hoda putem akademije nauka, kao kakvom rajskom vrtu, urešen sujetom svoje društvene veličine, evo jedne pripovesti iz maločas pomenute Mahabharate.

Prosvetljeni mesar

Ova pripovest iz Mahabharate podučava nas tome da su naša duhovna dostignuća bezvredna ako zanemarujemo svoje dužnosti ili darmu.

Kaušika je bio jedini sin svojih roditelja.

„Majko“, reče on jednog dana, „želim da odem u šumu i posvetim se sticanju duhovnog znanja.“

Njegova majka zabrinuto reče:

„Ali, sine, tvoj otac i ja smo vrlo stari. Otac ti je bolestan i jedva se kreće. Ako odeš, šta će biti sa nama? Ko će brinuti o našim potrebama?“

No, Kaušika nije slušao majku, nego je doneo odluku da proučava Vede. Majka je gorko plakala gledajući kako joj sin okreće leđa i bez reči odlazi u šumu.

Na kraju je Kaušika stekao velike mistične moći.

Jednog popodneva, dok je tihovao pod drvetom, ždral slete na granu iznad njega. U istom trenutku jedna ptica mu sleti na glavu. Misleći da je to ždral, Kaušika besno usmeri plameni pogled ka njemu. Od tog pogleda nesrećni ždral pade mrtav.

Pustinjak oseti tugu zbog onoga što je učinio. „Kako sam mogao da dopustim da me obuzme toliki bes?“, mrmljao je sebi u bradu.

Nakon toga je otišao u selo da izmoli milostinju. Pokucao je na vrata jedne kuće. Domaćica ga zamoli da sačeka dok mu pripremi nešto hrane. Upravo u tom trenutku njen muž se vratio kući. Domaćica odloži posudu sa hranom koju je namenila mudracu i ode da usluži muža.

Pošto mu je oprala noge, poslužila ga jelom i zadovoljila njegove potrebe, odnela je milostinju mudracu. Mudrac je bio veoma uvređen: „Uslužila si svog muža pre nego pobožnog mudraca? Znaš li kakva je moć bramina?“

Domaćica mu mirno uzvrati: „Istinski bramin je onaj ko vlada svojim besom. Nemoj, molim te, da mi pretiš. Nisam ja ždral kojeg si ubio svojim gnevnim pogledom.“

Mudrac je bio potpuno zbunjen: „Kako znaš za ždrala?“, upita je.

Domaćica mu uzvrati: „O, sveti čoveče! Smatraš sebe učenim braminom a ne znaš istinu o vrlini. Ako želiš da se prosvetliš, idi u Maturu i potraži Darmavjadu (poznavalac dužnosti). Svako će ti tamo reći gde on živi.“

Mudrac je poslušao domaćicu i otišao u Maturu. „On svakako mora biti veliki i učeni mudrac“, tako je razmišljao Kaušika.

Kad je konačno našao Darmavjadu, shvati da on radi kao mesar.

Čovek sasvim običnog izgleda izađe iz mesare i pozdravi ga: „Dobrodošao sveti čoveče! Ja sam Darmavjada, čovek koga tražiš.“

„Kako može jedan mesar da bude duhovno prosvetljen?“, zbunjeno ga upita Kaušika.

Darmavjada se nasmeja i saosećajno mu uzvrati: „Znam priču o ždralu i ženi koja te je poslala ovde. Dođi, budi gost u mojoj kući!“

Mudrac nije mogao da se suzdrži, nego se izlanu: „Ali mesar je najgrešnije zanimanje! Zar se ne sramiš toga?“ 

„Ne“, uzvrati mu mesar mirnim glasom. „Ja sam nastavio porodični posao i obavljam ga vredno i časno, stoga ne postoji razlog da osećam bilo kakvu sramotu.“

„Sveti čoveče“, nastavi mesar, „to što povređujem druga stvorenja nije isto kao ono što si ti učinio ždralu. Dok hodamo zemljom, mi ubijamo velik broj živih bića. Isto činimo i sa onima u vazduhu. Vidiš li ratara koji obrađuje zemlju? On ubija ogroman broj živih stvorenja koja borave u zemlji.“ 

Zatim uđoše u mesarev dom. Njegova žena je obavljala domaćićke poslove, a njihova dva sina su se igrala. Mesar je upoznao mudraca sa svojom ženom i sinovima. Zatim je ušao u odaju svojih roditelja i dodirnuo im stopala.

„Ovo je učeni bramin koji je došao iz daleka da nas poseti“, objasni mesar svome ocu.

„Dobrodošao, sveti čoveče“, pozdravi ga mesarev otac.

Pre no što su izašli iz sobe mesar reče mudracu: „Moji roditelji su moji bogovi. Moja supruga i moja deca brinu se o njima posvećeno i s ljubavlju. Mi smatramo da je staranje o njima naša najveća dužnost. U radosnom obavljanju te dužnosti nahodi se istinska vrlina. Ona poslušna žena te je poslala kod mene da bih te tome podučio.“  

Mesar nastavi: „O, učeni braminu, ti si pobegao od odgovornosti i ostavio svoje stare roditelje. Duhovno dostiguće nema nikakvog značaja ako se neko ogluši o darmu, ili dužnost.“

U tom trenutku mudrac se setio plača svoje majke: „Sine moj, ko će brinuti o nama kad ti odeš?“

Zamolio je mesara za oproštaj: „Pokazao si mi put prave vrline, istinskog značenja darme, o pobožni čoveče! Neizmerno sam ti zahvalan!“

Nakon toga se Kaušika vratio kući svojim roditeljima, starajući se o njima s ljubavlju do njihovog poslednjeg dana.

(Moj prevod)