METAPHYSICA

Propast knjige, gubitak sećanja, degradacija čoveka i društvena dekadencija 17


Povratak smislu

Nama stoga ne predstoji ništa drugo no da se vratimo smislu života. Jeste da nam ne gine lična potraga, možda teška i mučna, kroz prašumu racionalizma, koja vrvi od šupljih pojmova, praznih premisa, paučinastih teorija, konvencionalnih istina, granitnih doktrina – ali nema nam druge. Ovo će, isprva, biti potraga za uvračanim i utamničenim sopstvom, i tek kada njega pronađemo i izbavimo, uzmoći ćemo da se vratimo smislu postojanja.

Ako mi se bude prigovorilo da „idem mimo sveta“ i da „bunarim po mutnoj prošlosti“, ja ću mirne duše odgovoriti da niti idem mimo sveta niti bunarim po mutnoj prošlosti, već da sedim u srcu sveta i zborim iz jedre sadašnjosti, no da onaj ko mi tako nešto prigovara očito hoda na rukama, zbog čega su mu se prostor i vreme izokrenuli, a da on toga nije ni svestan.

Stara je istina da čovek ne primećuje sopstvenu degradaciju, nego je prihvata kao normalno stanje stvari, te stoga, umesto da upre sve snage svog bića i zaustavi propadanje, on kreira filozofiju kojom će ga afirmisati. A našoj civilizaciji (ma koliko ovaj pojam bio neadekvatan) ponestaje i mašta kojom bi maskirala i ulepšala strašilo savremenog poimanja čoveka. Naime, u predstavi i intenciji učevnih Kamsa i Ravana mi smo uistinu himerična bića, bez suštine i sopstva, sklepana od nesrodnih elemenata, nerazumljiva sama sebi i udaljena od sebe samih. I uopšte nije reč o tome da se ne mogu prihvatiti drugosti, ili akcidentalna i pomalo bizarna stanja bića, ali da se odraz u iskrivljenom ogledalu stavlja u prednji plan kao ono esencijalno zaista prevazilazi i arogantnu dijalektiku sofista. No, upravo se o tome i radi – čovek se oblikuje kao individua, to jest ono što je suštastvo i sopstvo (duševno, oduhovljeno i božansko), ili je, pak, himerično biće, sredine nema. Ono što je esencijalno stoji na svojim sopstvenim nogama, ima uporište u sebi, te samo iz sebe svedoči o svojoj istinitosti, dok ono što je himerično, to jest odraz u iskrivljenom ogledalu, potrebuje legione sofista koji će ga podupirati svojom bombastičnom dijalektikom da se ne bi razdroćkalo u blato od čega je i napravljeno.

Znam, znam, i do mog uha već dopiru pitanja sasvim u duhu našeg vremena, u kojima se oseća prizvuk zavere i paranoična zebnja: Kakav super um se nalazi u pozadini ovih procesa? Ko vuče konce iza kulisa? Ja ću na ta pitanja mirne duše odgovoriti da nikakav super um ne stoji u pozadini ovih procesa i da ne postoji subjekt koji vuče konce iza kulisa. Jer, gorostasi uma su odavno izumrli, a ovo danas su samo školarci kržljavog uma. Stoga se ne radi o arhi demonu, već o auto pilotu.

Naime, mi živimo u civilizaciji obilja, gde su sve staze utrte, svi putevi poravnati, gde nas satelitska navigacija vodi do cilja, sve „babice“ sistema nas prepovijaju: psiholozi, sociolozi, naučni radnici raznih fela sipaju iz rukava savete za uspešan hod do cilja i mi ne podležemo nikakvom riziku, već sledimo uputstva auto pilota. Stoga je prava istina da svako od nas uzima učešće u oblikovanju ovakvog sveta i svako od nas meša malter i ugrađuje ciglu u njegovo zdanje. Mi smo zapravo budni snevači; ne znamo šta radimo, a zatim se uplašimo od posledica sopstvenih radnji. Zajedno s drugim snevačima pletemo mrežu suodnosa u koju se zapetljavamo, a potom izmišljamo super um koji stoji u pozadini tih procesa. S druge strane, želimo novac, udobnost, karijeru, privilegovan društveni status, obilje, zabavu, itd., ali ako bismo mogli da ostanemo po strani, da nas mimoiđe pehar gorčine. Iz toga nastaje inercija nezamislive snage, koja nam determiniše smer delovanja obesnažujući nam volju (auto pilot). No, osiguranje stečenog proizvodi istu paranoju kao gubitak svega; bogat čovek i frustrirani luzer su braća blizanci. I jedan i drugi tvore hipostazirani um, koji alijenira u strašilo nad-uma. Otud se uplašeno pitamo: Ko vuče konce iza kulisa? Isto možemo da primetimo i u svakodnevnom govoru kad nesvesno unosimo zlog demona u jezik: rekli su da će biti sunčano a pada kiša; pogrešno su nas učili; prevarili su nas… Niko ne imenuje subjekta, već koristi zamenicu trećeg lica množine. Iz ove konstrukcije masovnih razmera hipostazira trans subjekat, arhi demon, zaverenik, koji u nama proizvodi paranoju. Kad svesni subjekt upita: Ko su oni?, dobija odgovor: Pa oni… neki… Zato sam tog duha nazvao Onineki, a u množini su to Oninekiji, demonska bića našeg svakodnevnog govora. Iz ovog prostog primera može se primetiti kako nastaje hipostazirani trans subjekt, ili strašilo nad-uma.

Školarci kržljavog uma samo manipulišu ovim fenomenom stavljajući ga u prednji plan i dodatno ga deformišući u iskrivljenom ogledalu. Na taj način strašila nad-uma deluju grozomorno. No, školarci kržljavog uma su jevtini iluzionisti. Njihove prikaze nemaju stvarno biće, već su izdužene i izobličene senke na zidu, ili himere od blata. 

Međutim, prosta je činjenica da društvo obilja degradira, čak se i degeneriše; snaga mu opada, kopni, vene. Čovekov um postaje devijantan i kreira iz sebe somnambulne teorije. Dekadencija ne nastaje iz devijantnog uma, već devijantni um nastaje iz dekadentnosti bića. Otud i somnambulne ideje, teorije, doktrine.

Evo šta nam o tome saopštava pesnik:

Sumorni duše, nekad za bitku pun žestine,

Nada, što je mamuzom jačala bes tvog plama,

Neće da te zajaše više! Padni bez srama,

Rago što se spotičeš kod svake izbočine!

 

Tupim snom spavaj, srce, utopi se u tmine.

 

Klonuli, kljasti duše, odavno nisi živn’o,

Huljo stara! ni ljubav ni jed ne diraju te;

Pa zbogom, pesmo trube i uzdahu flaute!

Užici, ne kušajte to srce zlo i kivno!

 

Izgubilo je miris Proleće moje divno!

 

I kao sneg ogromni na obamrlom gradu,

Vreme me preplavljuje i guta u dubine.

Dok ovu oblu kuglu posmatram iz visine,

Ne tražim izbu neku, sklonište mom jadu!

 

Lavino, hoćeš li me poneti u svom padu?

(Šarl Bodler, Čežnja za ništavilom, u prepevu Nikole Bertolina)

Primarno je i prosto pitanje: Kako možemo da izmaknemo lavini ove degradacije? Danas više nema duhovnih škola, velikih učitelja mudrosti, žive duhovne tradicije – to umire, iščezava pred našim očima. Sve degradira, ali, zahvaljujući nebu, još uvek postoje knjige, velika dela svetske literarne i duhovne baštine, naša trajna nadahnuća! Stoga, pred sobom imamo jednostavan izbor: hoćemo li postati izdužene senke na zidu, odrazi u iskrivljenom ogledalu, himere, ili ćemo, pomoću knjige, iz dubina sopstva izneti svoj mnogoceni biser na apolonsku svetlost večnog podneva života?