METAPHYSICA

Propast knjige, gubitak sećanja, degradacija čoveka i društvena dekadencija 16


Buđenje iz hipnotičkog sna

Zamislimo situaciju, koju je, uzgred budi rečeno, vrlo lako zamisliti, da se čovek iznenada probudi iz hipnotičkog sna i sagleda svu bedu postojanja u kojoj se nalazi. Prvo bi se zapitao da li sanja ili je budan, a zatim kako je uopšte došao u takvo stanje. Trenutak, dva docnije osvrnuo bi se na mlado pokolenje i tek tada bi se uistinu zgrozio od žalosnog stanja u kome ga vidi – posebno zato što ono i ne oseća potrebu da se prene iz hipnotičkog sna. Tad bi mu u sećanje navrli Ljermontovljevi stihovi, jer je naš probuđeni čovek nesumnjivо poeta u duši – inače se ne bi ni probudio.

MISAO

Sa tugom gledam život našeg pokolenja!

Budućnost mu je prazna, il se mutno sivi

Pod bremenom od sumnji, mučnih otkrovenja,

U neradu će ono starost da doživi.

Još kolevka nas prebogato spaja

S očevim greškama i košmarom u glavi,

Život nas muči već, ko ravni put bez kraja,

Ko gošćenje na tuđoj slavi.

Za zlo i dobro sramno ravnodušni,

Pre boja želja za boj će nam splasti;

Prema opasnosti stidno malodušni,

I roblje prezreno smo ispred vlasti.

Tako i suhi plod kad rano zreti počne,

Oko, ni ukus ne raduje nam, jadan,

Međ cvetovima visi ko siroče,

I čas lepote za njim – njemu je čas pada!

 

Isušili smo um od nauke besplodne,

Krijući, ko da ih od bližnjih treba spasti,

Najlepše nade naše, glasove blagorodne

Neverovanjem ismejanih strasti.

Jedva se doticasmo zadovoljstva čaše

A snaga mladićka nam uvenu pre roka;

U svakom zadovoljstvu sitosti se plašeć,

Zanavek ostajasmo bez najlepšeg soka.

 

Nas snovi umetnosti, pesnička sazdanja

Ne osvajaju svojom slatkom snagom;

Mi žudno čuvamo ostatke osećanja –

Škrtošću zarito i nekorisno blago.

Mi tako, mrzimo i volimo slučajno,

Ne žrtvujuć za mržnju, ni za ljubav, samo,

U duši osećamo nešto hladno tajno

I kad se vatri krvi damo.

Zabave predaka nam sjajna duša neće,

Naivnu razvratnost što ide sa tim dobom;

I žurimo u grob, bez slave i bez sreće,

Gledajući s podsmehom za sobom.

 

U sumornoj toj masi koja se ne pamti

Bez traga ćemo otići sa sveta bela,

Ne bacivši u večnost ni misao što plamti,

Ni genijalnost započetog dela.

I prah naš strogošću će sudije i građanina

Uvrediti potomak prezrivo, sa jedom,

Podsmehom gorkim prevarenog sina

Propalom roditelju sedom.

(Iz zbirke pesama Gvozdeni san, u prepevu Miodraga Sibinovića)