METAPHYSICA

Haljina od mesečine


„Vreme je za spavanje!“, začuo se tetkin glas iz dnevne sobe.

Jelica joj doviknu: „Još pet minuta, tetkice! Samo da Zlatokosoj obučem spavaćicu!“

„To si mi rekla pre pet minuta, a pre toga isto. Smesta u krevet! Dolazim da ugasim svetlo!“, ton tetkinog glasa značio je – nema više odlaganja.

„Dobro, dobro“, gunđala je Jelica dok se uvlačila pod pokrivač. „U krevet! Na spavanje! Ni pet minuta!“, oponašala je tetku šapatom. „Kao da će pasti plafon ako ostanem budna malo duže.“

Utom je tetka ušla u sobu, proverila da li se njena devojčica dobro pokrila, a onda je poljubila u obraz:

„Laku noć, zlato.“

„Laku noć, tetkice. Ostavi odškrinuta vrata.“

„Hoću, mila, ne brini. Sedeću još malo i biće upaljena lampa“, umirila je nju tetka. „A noćas ima i puno mesečine…“

Jelica je tek tad primetila da je njena soba ispunjena srebrnkastim zracima.

„Baš je lepo“, razmišljala je dok joj se san spuštao na oči. „Izgleda ča…rob…no… Da, ča…r…“

Tek što je zadremala, začula je kuckanje u staklo. Otvorila je oči i pogledala prema prozoru. Nije bilo nikoga.

U dnevnoj sobi je bilo ugašeno svetlo.

„Tetka je rekla da će sedeti još malo…“

U tom trenutku je opet čula kuckanje u staklo, ali i glasiće – kao da neko nekoga doziva. Činilo joj se da dolazi sa zidnih polica sa knjigama. Pogleda u tom pravcu. Mesečeva svetlost obasjavala je dve tegle sa lutkama, koje je dobila od tetke za rođendan. U jednoj je bila devojka obučena u svečanu balsku haljinu, a u drugoj mladić u fraku i cilindru.

Tetka joj nikad nije dozvoljavala da se igra sa njima.

Mladić u fraku je kuckao u staklo i dozivao devojku u balskoj haljini. Ona je zatreptala očima i naklonila mu se gracioznim pokretom.

„Prava je dama“, pomisli Jelica. „Dobila bi od tetke čistu peticu.“

Čula je njihove glasove, ali nije mogla da razabere o čemu razgovaraju.

„Ni u snu ne bih poverovala da je ovo moguće“, razmišljala je.

Zatim ustade iz kreveta i priđe polici.

„Žao mi je da budu zatvoreni u teglama“, prošaptala je.

Stoga se popela na stolicu i dohvatila tegle. Prvo nju, pa onda njega. Gledali su je upitno. I opet prvo otvori njenu teglu i pažljivo je izvadi, a potom tako uradi i sa mladićem. On je skinuo cilindar i naklonio se na tako otmen način da je poželela da ga poljubi. Ali nije to učinila.

„Verovatno su par… ne bi bilo lepo“, pomislila je.

„Hvala ti“, čula je njegov melodični bariton.

„Molim, i drugi put“, rekla mu je poluglasno da ne probudi tetku. Verovatno bi se strašno naljutila ako bi ih zatekla. „Kako se zoveš?“, upitala ga je.

„Damjan“, reče joj mladić.

„A ti?“, upitala je devojku.

„Stela“, odgovorila je.

„Imate veoma lepa imena. Veoma lepa.“

„A kako se ti zoveš?“, upitaše je Stela i Damjan.

„Moje ime je obično. Ništa naročito…“, izbegavala je da im kaže.

„Pa, dobro, reci…“, bili su uporni.

„Ma… Jelica. Rekoh vam, nije ništa naročito“, jedva se odvažila.

„O, tvoje ime je takođe lepo“, reče joj Damjan.

„Da“, potvrdila je Stela. „Prekrasno.“

Jelica se zadovoljno osmehnula. Ako oni kažu, onda je tačno. Tako su fini da je ne bi lagali.

„Hajde s nama na maskenbal“, pozvaše je nenadano.

„Oh, pa ne znam da li bih smela u ovo doba? Morala bih da pitam tetku, a ona spava.“

„Ali to nije daleko, i nećemo se dugo zadržati“, bio je ubedljiv Damjan.

„Stvarno? A gde je maskenbal?“, upitala ih je.

„Pa u tvojoj bašti! Zar ne znaš?“, uzvratiše joj.

„Ne, zaista. Prvi put čujem“, bila je zbunjena Jelica.

„Hajde, biće nam lepo.“

„Kako ćemo izaći napolje a da ne probudimo tetku?“, upita ih.

„Ti baš ništa ne znaš“, reče joj Damjan. „Samo pođi s nama i ne brini.“

Nije želela da bude kao Kaća, koja je uvek tražila neki izgovor samo da bi pokvarila igru. Krenuće, ali ne u pidžami – to bi bilo glupo.

„Dobro“, reče im napokon, „sačekajte da se obučem.“

„Nema potrebe“, odvrati je Stela. „Pa idemo na maskenbal. Zar si zaboravila?“

Jelica napući usne. Pristaće ovog puta, ali ako je još jednom spreče u nameri… Nije imala vremena da se duri zato što su Stela i Damjan već krenuli.

„Požuri!“, doviknuše joj.

Ala su se razgalamili. Probudiće tetku. Stela joj pruži ruku i ona je prihvati. U sledećem trenutku ih je snop mesečeve svetlosti podigao sa poda. Leteli su prema prozorskom oknu.

„Ako razbijemo staklo, biće svašta…“, razmišljala je Jelica.

Zažmurila je. Kad bude čula ono „cangr!“, zamisliće da se razbio prozor u susedovoj kući. I tetka bi mogla isto da pomisli u snu. Mogla bi da kaže: „Razbio se prozor kod gospođa Olge! Baš mi je žao. Sad moram da spavam, a sutra ćemo videti kako da popravimo štetu.“ Tako bi bilo najbolje.

„Stigli smo!“, trgnu je iz razmišljanja Stelin glas.

Otvorila je oči i videla da se nalaze u nekom nepoznatom predelu.

„Nije se razbio prozor?“, upitala je Stelu.

„Ma, ne“, reče joj ona.

„A gde smo sad?“, zbunjeno je pitala Jelica.

„Pa u tvojoj bašti. Zar ne vidiš?“, pomalo ljutito joj je odgovorila.

Stelu i Damjana su već počela da nerviraju njena suvišna pitanja. Kad su se našli u tetkinoj bašti, najednom su porasli do normalne visine. Jelica je baš htela da ih upita kako su to uspeli, ali se setila da bi pre tog pitanja mogla da im postavi i brojna druga. Jedno od njih je bilo:

„Šta se dogodilo sa tetkinom baštom?“

Da, zaista. Toliko puta je bila u njoj, ali joj sad mnoge stvari nisu poznate. Bolje reći, ništa od toga. Kao prvo, nekako je ogromna. Zatim… Hej, hej, Stela i Damjan su već daleko odmakli! Potrčala je da ih stigne.

„Ako nastavim da postavljam pitanja, izgubiću se.“

Usput joj privuče pažnju jedan postariji gospodin u fraku, koji se bavio uličnim osvetljenjem; drvenim štapom, sa kukom na vrhu, kačio je fenjer na stub. Svetlo se istog trena razlilo po pločniku, ali je odnekud dopirala i prekrasna muzika. Ona ga upita:

„Izvinite, da li muzika dolazi iz svetiljke?“

Međutim, iza nje se iznenada začuo žagor i ona se okrete ne sačekavši odgovor. Ugledala je kostimiranu družinu kako žurnim koracima hita prema trgu. Bili su veoma glasni i neprestano su se kikotali. Jelica mahnu rukom i zausti da ih nešto pita, ali oni prođoše pored nje kao da je nisu videli.

„Baš su nevaspitani…“, okrenula se ka postarijem gospodinu s namerom da mu se požali, ali i on je već odmakao daleko niz ulicu tako da je nije čuo.

„Gde su Stela i Damjan!?“, najednom je primetila da ih nema. „Tako mi i treba kad zastajkujem svaki čas.“

Stoga je požurila kuda i svi drugi da ne bi ostala sama.

S obe strane popločane ulice bile su leje limunova i na ra. A u daljini, s leve strane, mreškalo se more obasjano mesečinom.

„Čega sve nema u tetkinoj bašti? Nikad mi nije govorila o tome“, razmišljala je.

Konačno je stupila na ogroman trg. Bio je prepun kostimiranih ljudi. Svi su nosili maske na licu. Skupila je hrabrost da se obrati kostimu dvorske dame:

„Izvinite, miledi, znate li gde su Stela i Damjan?“, ali ona se kikotala zbog nečeg što joj je kostim arlekina šaptao na uho i uopšte nije primećivala Jelicu.

Zatim se obratila kostimu kralja:

„Oprostite, vaše visočanstvo, znate li…?“

Međutim, i on je prošao pored nje kao pored stuba i uhvatio jednu damu pod ruku.

„E, baš me nervira ova nevaspitanost“, ljutito je prozborila.

Nije htela više nikog ništa da pita. Teškom mukom se provlačila između gomile kostima. Najzad se nekako dočepala komadića mirne ulice.

„Kako su samo uobraženi. Sramota!“, gunđala je.

Nekoliko koraka dalje ugledala je devojčicu u beloj lanenoj haljini. Sedela je na zidiću na kome je poređala odevne stvari.

„Zdravo“, reče joj Jelica.

„Zdravo“, uzvrati joj devojčica.

Bila je tako mirna i jednostavna.

„Šta radiš tu?“, upita je Jelica.

„Prodajem haljinice. Vidi kako su lepe“, reče joj neznanka.

Zaista su bile čudesne. Kao da su šivene od posebnog materijala.

„Da“, potvrdi joj Jelica, „nisam videla lepše. Od čega su?“

„Zar ne primećuješ? Pa od mesečevih zraka.“

„Zašto svi nešto podrazumevaju?“, pitala se Jelica.

„Otkud mogu da znam da su haljine od mesečine?“

Ali je ipak osećala da ne može da se naljuti na nju. Ona je tako mirna i dobra.

„Kako se zoveš?“, upitala je.

„Luna“, reče joj neobična devojčica.

„O, imaš tako lepo ime! Zapravo, nisam čula lepše!

Sviđa mi se više nego Stelino.“

„Hvala. A kako se ti zoveš?“, upitala je Luna.

„Ah, moje ime je prosto. Ništa naročito…“, ponovo je izbegavala da ga izgovori.

„Ne budi takva. Ja sam tebi rekla“, negodovala je Luna.

„Dobro, neka ti bude. Zovem se Jelica. Vidiš da nije ništa naročito…“

„Ne znam zašto se stidiš, ali tvoje ime je veoma lepo. Zaista.“

Jelica se zadovoljno osmehnula. Ako to kaže ova dobra devojčica, onda je tačno.

„Reci mi, da li je neko od njih kupio haljinu kod tebe?“, i pokaza u pravcu kostima i maski.

„Ne. Nikad mi nisu ni prišli“, reče joj Luna.

„Stvarno?“, začudila se Jelica. „A koliko dugo prodaješ stvari na ovom zidiću?“

„Veoma dugo“, premišljajući joj je odgovorila. „Nekoliko hiljada godina.“

„Hiljada?!“, ponovi Jelica. „Nisam još naučila da brojim do hiljadu, a nekoliko hiljada je… Ne mogu ni da zamislim. Pa zašto i dalje stojiš tu?“

„Šta bih drugo radila?“, uzvrati joj Luna. „Osim toga, volim da stojim ovde. Ponekad upoznam neku interesantnu osobu, kao što si ti.“

I gospođa Radmila koristi ovu reč; čak je naglašava na sličan način. Baš čudno, razmišljala je Jelica.

„Primetila sam da su strašno uobraženi“, opet je pokazala na gomilu kostima i maski.

„Ah, ništa novo“, uteši je Luna. „Takvi su oduvek.“

„Zaista? A da li si probala…“

„Znam šta hoćeš da kažeš, ali nema svrhe. Ispod kostima i maski je samo vazduh“, prekide je Luna.

Na te reči Jelica se vidno uznemirila. Potom priđe haljinicama zagledajući ih pažljivo.

„Baš su lepe“, reče.

„Hoćeš li da kupiš jednu?“, upita je Luna.

„Volela bih, ali nemam novca.“

„Ni novčića?“, uzvrati joj Luna s nevericom u glasu.

Jelica je bila tužna što je razočarala tako dobru devojčicu.

„Izvini, ja sam kod tetke u gostima, a ona mi nikad ne da novac. Kaže – nije to za decu.“

„Čudi me“, nadovezala se Luna, „tetke su obično darežljive.“

„I jesu, ali moja nije“, jedva je dočekala Jelica. „Evo, Nenina tetka je takva, Dacina takođe, a Uroševa je najdarežljivija. Ona mu donese poklone i još mu da…“

„Nema veze“, opet je prekide Luna. „Nije sve u novcu.“

Jelica odjednom promeni temu razgovora.

„Znaš li gde su Stela i Damjan?“

„Ne brini zbog njih, oni su bili ovde mnogo puta“, umiri je Luna.

„Ne brinem zbog njih nego zbog sebe“, reče joj Jelica.

„Trebalo bi da se vratim kući, a ne znam kako?“

„Pa u tetkinoj si bašti, ne možeš da se izgubiš.“

„Ispašću glupa ako ti kažem“, došapnu joj Jelica poverljivo, „ali zaboravila sam put. Sve je bilo tako čudno.“

„Ah, ništa lakše“, reče joj Luna. „Vidiš li onu veliku školjku na plaži? Samo uđi u nju, pa kroz hodnik i stići ćeš pravo kući.“

„Stvarno? Da li svaka školjka vodi mojoj kući? Mislim, bilo gde da se nađem?“, upitala je Jelica.

„Pa, ne baš. Različite školjke su za različite kuće, a tvoja je za tvoju“, objasni joj Luna.

„Da, to ima smisla. Izvini, vreme je da krenem. Tetka rano ustaje i mogla bi da zatekne prazan krevet…“

„Razumem“, reče Luna.

Jelica oseti tugu što ostavlja ovu neobičnu devojčicu:

„Jesi li svake noći ovde?“, upita je. „Volela bih da te opet vidim.“

„Nisam uvek, samo kad je pun mesec“, odgovori joj Luna.

„Dobro“, uzvrati Jelica. „Videćemo se tad.“

„Sačekaj!“, povika Luna za njom. „Ne idi još – želim da ti poklonim haljinicu!“

„Ali ničim je nisam zaslužila“, snebivljivo joj reče Jelica.

„O, i te kako jesi. Ti si prva osoba koja mi je prišla“, razuveri je Luna i stavi joj najlepšu haljinu u ruke.

„Ah, kako je krasna!“, uzdahnu Jelica. „Kad je tetka bude videla…“

Luna odmahnu glavom:

„Nisam sigurna da će moći. Odrasli nemaju tu sposobnost.“

Na ulasku u školjku Jelica se osvrnu sa željom da još jednom pozdravi svoju drugaricu, ali nje više nije bilo.

„Otišla je“, pomisli. „Kako i ne bi – samo što nije svanulo.“

U školjki je bilo mračno, a ona je išla pravo, onako kako joj je savetovala Luna. Išla je, išla, ali nikako da stigne. Činilo joj se da hoda hiljadama godina… Najposle zaplače i stade da doziva tetku. Iz daljine je čula glas kako joj govori:

„Stigli smo, ne boj se.“

Otvorila je oči i shvatila da se nalazi u krevetu. Pogledala je prema polici sa knjigama – Stela i Damjan su bili u svojim teglama. Uh, dobro je. Sve je na svom mestu. I prozor je bio iscela. Pomisli da nije sanjala, ali na krevetu ugleda haljinu od mesečine i radost joj ispuni srce.

„Jesi li se probudila, zlato?“

„Jesam, tetkice, odmah dolazim“, s tim rečima istrča iz sobe.

„O, ala imaš lepu haljinicu! Nisam znala da ti je mama stavila u kofer!“ Jelica je već otrčala u baštu i nije čula šta joj tetka govori. Stela i Damjan su se krišom osmehivali…

(Iz knjige Nebeska tkalja)