ZOHAR I JUDEJSKA DUHOVNA TRADICIJA

Nema nikakve sumnje da je jevrejska duhovna tradicija umela da sačuva znanje bez zapisivanja. Nije teško pronaći dokaze u Hagadi da su postojali tekstovi koji su se prenosili usmeno.

Usmeno prenošenje znanja je sasvim prirodna stvar; tako su sačuvani i sakupljeni Midrašim, Mišnajot i molitve. Pokušajmo da razumemo prirodu usmenog predanja judaizma, možda ćemo tada moći da razumemo koje mesto zauzima Zohar među ostalim jevrejskim verskim knjigama.

Tradicija izveštava da se Tora (tj. jevrejsko učenje u celini) sastoji od dva organski međusobno povezana dela: Pisane Tore (Tora ŠeBeKtav) i Usmene Tore (Tora Še’Be’al Peh).

Objasniti šta je Pisana Tora je prilično jednostavno. Tako se zovu knjige Svetog pisma – jevrejski kanon Biblije. Nije tako lako objasniti šta je Usmena Tora. Ona je u tesnoj vezi sa Pisanom Torom, tako da se svaki znak potonje zapisuje, čita i tumači isključivo u usmenom predanju. S druge strane, dolazi u dodir sa svakodnevnom verskom praksom, sa svetim životom judaizma, a istovremeno i obični postupci i jednostavni govori mudraca mogu dobiti karakter Usmene Tore. Čini nam se da je hebrejska reč Halaha (od reči halah – ići) ona koja definiše suštinu usmene tradicije u bilo kom pravcu. Usmena Tora je, pre svega, kretanje, praktično ovladavanje svetom Pisane Tore, živi most postavljen između Reči Božije i ovaploćenja ove Reči u životu.

Jedinstvo pisanog i usmenog predanja dobro je ilustrovano slikom Kovčega i Tablica zaveta. Kovčeg je potreban samo za čuvanje Tablica, to je njegovo značenje i dostojanstvo. I samo zahvaljujući kovčegu Tablice ostaju netaknute i neprikosnovene. A kada su Tablice u kovčegu, čuje se glas Božiji: „I ja ću ti se tamo javiti i reći ću ti ispod zavese, između dva Heruvima, koji su na kovčegu zaveta, sve što je zapoveđeno preko tebe sinovima Izrailjevim“ (Šemot).

Tradicija izveštava da je Usmena Tora data Mošeju na Sinaju u isto vreme kada i Pisana Tora. Indikacije na to se nalaze u tekstu Petoknjižja. Teško je reći kakav je oblik ovo usmeno znanje poprimilo u doba nastajanja proročkih knjiga. Možda je postojao u obliku tumačenja i objašnjenja kojima su učenici predavali Petoknjižje. U Talmudu nalazimo odjeke ove prakse. Očigledno je da su pored neposrednog tumačenja preneta i pravila egzegeze.

Posle razaranja drugog Hrama počele su da se pojavljuju knjige u kojima je usmeno znanje zabeleženo i sistematizovano, uz objašnjenje da su te knjige nastale kako narod ne bi zaboravio Predanje. Sa stanovišta tradicije, Zohar je jedna od knjiga Usmene Tore.

Umesno je postaviti pitanje: šta je to tako paradoksalna pojava kao što su knjige usmenog predanja? Odgovarajući na ovo pitanje, iznećemo naše gledište, koje možda nije sasvim besprekorno, ali koje, kako nam se čini, osvetljava suštinu problema.

Brz pogled na izvore dovoljan je da shvatimo da pri sastavljanju čak i najranijih zakona usmene Tore (kao što su Mišna i Midrašim), drevni, koherentno predstavljeni, tekst nije zapisan, već je nastao potpuno novi tekst iz različitih izreka. A tradicija nam omogućava da ustanovimo epohu kada su ovi iskazi počeli da se kristališu:

„Moše je primio Toru na Sinaju i preneo je Jehošui. Jehošua starešinama. A starešine – prorocima. I proroci ga predadoše ljudima Velikog Sabora. Saopštili su tri izreke: budi pažljiv na sudu, pribavi sebi mnogo učenika i napravi ogradu za Toru…“ (Avot 1:1).    

Poznato je da je u doba Velike skupštine završena kodifikacija Biblije. Odnosno, Usmena Tora je počela da se pretvara u tekstove u isto vreme kada je Pisana Tora, živi glas Boga, konačno pretvorena u knjigu.

Nećemo razmatrati sve zaključke koji slede iz gornjeg zapažanja. Dovoljno je napomenuti sledeće: ako je naše zapažanje tačno, onda Usmena Tora do određenog vremena nije poznavala utvrđene oblike izražavanja i svaka nova generacija je od svojih prethodnika dobijala ne oblik, već smisao i suštinu ove tradicije. Takav zaključak nam se čini bitnim, jer nam omogućava da razumemo zašto knjige usmenog predanja uvek govore osobeno i jezikom epohe u kojoj su napisane: većina iskaza Mišne su reči učitelja zakona iz vremena najbližeg Mišni; Gemara koristi aramejski jezik i termine karakteristične za vreme njenog sastavljanja; pa čak i drevna Sefer Jetcira je napisana u obliku Mišne na jeziku koji je formiran u eri Talmuda, a tradicija izveštava da je prvo izdanje ove knjige napisao rabin Akiva.

Kao što je poznato, u jevrejskom učenju postoji razlika između njegove egzoterične (Nigla, otvoreno) i ezoterične strane (Nistar, skrivena). Čini nam se da je ispravno ovu razliku pripisati prvenstveno Usmenoj Tori, pošto u njoj i očigledno i tajno poprimaju stvarni oblik.

Može se pretpostaviti da se sudbina tekstova nastalih u toj početnoj epohi razvijala različito, u zavisnosti od toga koje strane učenja su se ticali. Očigledno je da, za razliku od niglinskih tekstova, od kojih su pisani kodeksi sastavljani za relativno kratko vreme, nistarski tekstovi nisu dugo zapisivani nego su se prenosili usmenom predajom. I, najverovatnije, ovaj prenos je zadržao karakteristike ranog usmenog predanja, a ezoterični tekstovi nisu imali strogo utvrđenu formu, već su se proizvoljno tumačili s generacije na generaciju. Do ovog zaključka se može doći ne samo razmišljanjem o istoriji Sefer Jecire, već i analizom dokaza u Talmudu o mudracima iniciranim u učenje Ma’ase Merkave. Talmud izveštava da su učenici upoznati samo sa opštim karakteristikama ovog učenja (saopštavane su im reči kojima počinju poglavlja teksta Ma’ase Merkave), a inicijacija se sastojala od toga da je učenik samostalno reprodukovao i recitovao ceo tekst ovo učenje učitelju (takva inicijacija je naznačena u Talmudu u reči hirca – izreći, ponoviti).

Ova razmatranja, po našem mišljenju, omogućavaju nam da damo novu ocenu velikom broju mističnih rasprava nastalih u srednjem veku, govoreći u ime učitelja Talmuda. Ako je knjiga Usmene Tore uvek suštinski nov tekst i takva novina odgovara duhu usmene tradicije judaizma, onda ne samo kasnija terminologija ezoteričnih tekstova koji govore u ime mudraca antike, već i umereni stav Jevreja na problem autorstva ovih tekstova, od kojih je mnogima jednostavno pripisano ime prvog mudraca koji se u njima pominje. (Možda se koncept pisao u odnosu na takve knjige doživljavao kao analog pojmova bio autor doktrine ili sastavio prvo izdanje teksta. U svakom slučaju, kasniji autori nikada ne govore o sebi rečju napisao, već samo – prikupio – heber).

Zohar je jedan od ovih ezoteričnih tekstova. I zato se ne možemo ne čuditi što su se oko ove knjige vodile polemike od prvih dana njenog objavljivanja. Ovo izgleda neobično, čak i strano judaizmu, jer srodni Sefer ha Bahir, koji se pojavio vek pre Zohara, nije izazvao kontroverze, čije se autorstvo pripisuje mudracu Mišne, rabinu Jehudi ben Hakanu, koji je živeo dve generacije pre rabina Šimona bar Johaja. Nije bilo spora oko autorstva drugih pseudoepigrafa, od kojih su neke, poput Zohara, pripisane rabinu Šimonu. Judaizam bi, čini se, trebalo da bude potpuno neosetljiv na takva pitanja, kao što bi svi argumenti naučne kritike o Zoharu trebalo da budu potpuno nerazumljivi religioznom uhu savremenog verujućeg Jevrejina.    

A poenta ovde uopšte nije u jednostavnosti tradicionalne svesti. Jevrejska religiozna misao, vaspitana logikom Talmuda, zna da bude stroga, izbirljiva i skeptična. I mnogi njeni metodi tumačenja teksta su zapanjujuće slični onima savremene naučne analize, ali njegovi ciljevi su potpuno drugačiji od ciljeva naučne analize. Za njega, prvenstveno, nije važna empirijska, već religiozna autentičnost teksta: koliko njegov sadržaj odgovara principima Tore i koliko je produktivan za tradiciju.

Jevrejska misao ne uzima u obzir većinu argumenata naučne kritike jer generalno ne veruje indirektnim dokazima. Takvo nepoverenje je izraženo, na primer, u jevrejskom verskom zakonodavstvu: tokom suđenja se ne uzimaju u obzir dokazi, već samo pouzdani iskazi očevidaca. I slikovito se može izraziti da, kada se ocenjuje istinitost knjige, svedoci su pisana i usmena Tora, a ponekad i direktno mističko iskustvo. „Stvar će se utvrditi rečima dva svedoka ili rečima tri svedoka“ (Devarim 19:15).

Ova posvećenost direktnim dokazima duboko je u skladu sa duhom jevrejske tradicije, koja vodi poreklo od sinajskog otkrivenja. „Gospod vam je govorio licem u lice na gori iz ognja“ (Devarim, 5:4). Međutim, kao što smo videli, religiozni Jevreji su tokom vekova ostali otvoreni za debatu o Zoharu.

Razlog za to, očigledno, ne može biti ukorenjen samo u slučajnim okolnostima istorijske i psihološke prirode. Čini se da se Zohar, od trenutka svog pojavljivanja, bolno dotakao nekih fundamentalnih aspekata jevrejske tradicije, a debata se, u suštini, nije vodila oko autorstva Zohara, već oko izuzetnog položaja koji je ova knjiga odmah zauzela u judaizmu.

Ključ za razumevanje fenomena Zohara je, po našem mišljenju, legenda koja govori o čudesnom otkriću ovog teksta. Dakle, Zohar je napisan pre sastavljanja kodeksa Mišne, a pronađen je vekovima kasnije u pećini, kao u samim dubinama skrivenog, pri čemu je poremetio postojeće odnose između otvorenog i zatvorenog dela Tore, podigavši tajno učenje nedostižno visoko iznad očiglednog. Stvar je dodatno otežavala činjenica da se Zohar pojavio iznenada, kao novo otkrivenje, i takva iznenadna pojava, gde viševekovno usmeno predanje nije igralo nikakvu indirektnu ulogu, otelo je ovu knjigu iz reda knjiga Usmene Tore, i stavilo je u ravan sa knjigama pisane Tore.

Zaista, u 13. veku, judaizam je doživeo izuzetan događaj koji je uzdrmao uobičajene temelje tradicije; bio je to predznak budućih razornih pojava u jevrejskoj religiji povezane sa ovom neverovatnom i strašnom knjigom. A glas mislilaca koji poriču drevno poreklo Zohara i pripisuju autorstvo ove knjige Mošeu de Leonu nije bio izraz zdravog razuma, već protest protiv razornih promena koje je Zohar načinio u tradiciji.

Ta legenda, po kojoj je Zohar hrupio u judaizam (i nije važno da li je došao od Moše de Leona ili je nastao spontano), bila je, čini nam se, samo oblik izraza dubokog koncepta samog Zohara, njegovih pogleda na Nigli i Nistaru u Tori i na sopstvenom mestu u Nistaru.

Mnogi fragmenti Zohara govore da je tajno učenje sama suština Tore, njen pravi sadržaj. Objašnjavajući odnos između različitih nivoa tumačenja, Zohar koristi sliku oraha: tajnama Tore dodeljena je uloga jezgra, a drugi, otvoreni, nivoi se nazivaju ljuske i školjke. Na drugom mestu, poredeći Toru sa osobom, on govori o misteriji kao o duši Tore, a druge nivoe tumačenja Tore upoređuje sa odećom i telom osobe.

Iako su takvi pogledi na Zohar inovacija za kabaliste trinaestog veka, oni nisu formirali glavne pretenzije Zohara na posebno mesto u jevrejskoj tradiciji. Mnogo je važnije šta Zohar kaže o sebi, o tajnama koje sadrži. A dubina ovih tajni čoveku je zaista neshvatljiva:

Dođi i pogledaj. Nema dozvole da sin čovečiji izgovara skrivene reči i da ih objašnjava, osim Svetlosti Svetoga, rabina Šimona, kome je Sveti, blagosloven da je, dozvolio, i pošto je njegov naraštaj bio zapečaćen na više i niže. I tako on otvoreno kaže ove reči. I neće biti naraštaja poput ovog, među kojima je i on, dok ne dođe kralj Mesija (Zohar 3:159a).

A Zohar, u kome su zapisane ove tajne, knjiga je takvih otkrivenja koja je samo Moše znao na gori Sinaj:    

„Rabi Šimon je rekao: Svi su oni Zajednica Svetlosti, oni koji su ušli u ovaj sveti krug. Pozivam najviše od najviših formi i najvišu Svetu zemlju da svedoče o meni! O tome da sam danas video nešto što čovek nije video od dana kada se Moše po drugi put popeo na goru Sinaj. Jer videh da lice moje sija kao sjaj blistavog Sunca, kome je suđeno da isceli svet, kao što je rečeno (Malahija 3, 20): I zasijaće sunce pravde onima koji se boje Imena moga i hoće leteti svojim krilima. I još: znao sam da mi lice sija, ali Moše nije znao iako je o tome pisano (Šemot, 34, 29): Nije znao da mu lice sija…“.

Došlo je vreme da se postavi pitanje: koje posebno mesto u judaizmu imaju tvrdnje u Zoharu, i kakav je njihov smisao?

Reč je o usponu religiozne misaone tradicije od jednostavnog značenja Svetog pisma do neprozirnih mističnih tajni. Naravno, mi nismo u stanju da obuhvatimo sve suptilnosti takvog pokreta, ali možemo da predstavimo kako su različiti nivoi tumačenja Pisane Tore, uključeni u Parde Usmene Tore, povezani jedni sa drugima, i kako je, nakon uništenja drugog Hrama, otvaranje ovih nivoa dovelo do uzdizanja knjiga Mišne, Talmuda i kabalističkih tekstova – spirale značenja iz vremena izgnanstva. A što je mnogo važnije, možemo videti složen odnos između naizgled nepovezanih pojmova, kao što su dubina izgnanstva i dubina ovladavanja Usmenom Torom: trajanje izgnanstva je proces kristalizacije značenja usmenog predanja, koji je poprimio oblik godina i vekova.

Može se zamisliti da je jevrejska tradicija, zavirivši u Sveto pismo, zašla dublje u sebe. I što je ovaj pogled bio dublji, to je bilo dublje odvajanje od Onoga čije su reči reči Svetog pisma. Ovo je slično gledanju sebe u ogledalu – ovde je prikladno podsetiti se tajanstvenog „nesvetlećeg ogledala“, o kome se govori u Talmudu i Zoharu – i svih nivoa tumačenja koji su obuhvaćeni našim primerom, čak i Hagada i Misterija su konstrukcija slike: Usmena Tora koja gleda u Pisanu Toru. Ali naš primer je očigledno nesavršen, ne uzima u obzir činjenicu da je tumačenje Svetog pisma živa stvar, dijalog, a ne monolog. I da je Pisana Tora sposobna da zablista u očima onoga ko je toga dostojan – da se pretvori u „blistavo ogledalo“. U takvom ogledalu se može videti lice Onoga koji je dao Pismo, ne skidajući oči sa Tore – oni već podižu pogled, kako je rečeno: „Otvori mi oči i videću čuda iz Tvoje Tore“ (Tehilim, 119.18).

Evo, radi ilustracije, opširnog citata iz Zohara:

Dođi i pogledaj. Evo običaja Tore: pre svega, kada počne da se otkriva čoveku, ona mu daje nagoveštaj. Ako razume, tad je dobro. Ako, pak, ne razume, ona krene ka njemu i zove ga: Budalo!, kako bi joj prišao i razgovarao s njom. I o tome je napisano (Mišlej 9,4): Ko je bezuman neka se okrene ovamo, neispravan u srcu itd. Prišao je. Ona počinje da mu govori iza vela, objašnjavajući mu stvari u skladu sa njegovim načinom razumevanja, sve dok malo po malo ne počne da razume. Ovo je Tumačenje (Deraš). Nakon toga, ona razgovara s njim iza tankog vela u zagonetkama. Ovo je Legenda (Hagada). Nakon što postane redovan u njenoj blizini, ona mu se otvara licem u lice i razgovara s njim o svim svojim najdubljim tajnama i skrivenim putevima koji su čuvani u njenom srcu od ranih dana. Таda je on savršen čovek, pravi poznavalac Tore, gospodar Doma, jer mu je otkrila sve svoje tajne i ništa mu nije uskratila niti zaklonila. Ona mu kaže: „Zar nisi video reč nagoveštaj kojom sam ti prišla na početku?“ U njima su bile takve i takve tajne. On odmah vidi da se ovim rečima ništa ne može dodati i ništa oduzeti. I onda značenje (Peshat) jednostavno dolazi na svoje mesto, kome se ni slovo ne može dodati ili oduzeti. I zato je neophodno da se sinovi ljudski sa revnošću zalažu za Toru kako bi postali njeni ljubavnici…

Ovo je novo otkrivenje tajnog i novostečenog značenja, koje stoji u ishodištu formiranja Usmene Tore u izgnanstvu a istovremeno je rezultat postepenog uspona tradicije Usmene Tore u dubine tumačenja Pisane Tore. Ovo je uparivanje početka s krajem, jednostavnog značenja sa mističnim, Pisane Tore sa Usmenom Torom. Onaj što se udaljavao prišao je bliže; Reči Božijoj je dati ljudski odgovor.

Upravo je ulogu takvog odgovora, upotpunjavanja istorije Usmene Tore u izgnanstvu, utvrdio Zohar. Pojavio se među Jevrejima početkom šestog milenijuma po jevrejskom kalendaru – ovaj milenijum se tradicionalno smatra početkom ere Mesije – i sadržao je bezbroj naznaka da je njegovo učenje Tora mesijanskih vremena. U vreme kada se ova knjiga pojavila, glavni rad na sistematizaciji usmenog predanja već je bio završen, a rabinski judaizam je dostigao period punog procvata. Zablistavši oreolom drevne knjige, Zohar se istovremeno pokazao i arhaičnom osnovom usmene tradicije i njenim najnovijim sticanjem; činilo se da obuhvata čitavu istoriju hiljadugodišnjeg razvoja judaizma, a sam je ostao van granica ove istorije. Počela je nova etapa u razvoju jevrejskog učenja i od sada je budućnost tradicije na ovaj ili onaj način bila povezana sa ovom tajanstvenom knjigom.

Zohar je zaista izdaleka došao u tradiciju – ako ne iz daljine vremena, onda sa razumljive udaljenosti neobičnog mističnog iskustva, a njegovo kalemljenje na telo judaizma bilo je bolno. On je bio i srodan i tuđ tradiciji, istovremeno je učvršćivao i negirao, stopio se sa njom i ostao izvan – kao živo oličenje iskonske svetlosti koja obuhvata sve što postoji, ali nije upletena u to.

U hasidskim legendama se navodi da je osnivač hasidizma, Baal Šem Tov, neprestano nosio Zohar sa sobom i uz njegovu pomoć činio čuda i video budućnost. Na pitanje kako uspeva da prepozna skriveno, on je odgovorio: „Poznato je da je svetlost koju je stvorio Sveti, blagosloven da je, u šest dana stvaranja, omogućila čoveku da vidi ceo svet s jednog kraja na drugi. Ova svetlost je bila skrivena i biće otkrivena pravednicima u budućnosti. A gde se to krije? U Tori. I zato, kada otvorim Zohar, vidim svet kao celinu“.

Sledeći odeljci ovog članka biće posvećeni onim idejnim karakteristikama Zohara koje su mu omogućile da postane jedan od stubova judaizma, kao i njegovoj sudbini daljoj povesti jevrejske tradicije.