GRAĐA I JEZIK ZOHARA
Možda je u naše doba, koje je skoro isto toliko udaljeno od doba pojavljivanja Zohara kao što je ono udaljeno od dana života rabina Šimona bar Johaja, kucnuo čas da se nepristrasno sagleda suština problema, bez namere da se reši ovaj zaista nerešivi spor, već ponirući u ona značenja koja su sadržana u samoj činjenici postojanja problema, u njegovoj suštinskoj nerešivosti. Zohar je već zauzeo istaknuto mesto među najznačajnijim verskim knjigama ljudskog roda, a pitanja hronologije nisu pitanja od bitnog značaja koja se postavljaju u vezi sa takvim knjigama. Ove knjige, ako pripadaju živoj kulturi, to jest, nisu otkrivene kao rezultat arheoloških istraživanja, mogu odjednom da se otresu vekovne prašine i dobiju aktuelnost u našim očima, delujući kao da su upravo danas napisane za naše potrebe. Tako čovek koji hoda zemljom primećuje da ga na putu prati udaljena svetiljka.
Šta je knjiga Zohar? Hajde da prvo to ovlaš pogledamo.
Reč koja je postala naslov ove knjige preuzeta je od Danila:
„I razumni će se sjati kao svetlost (Zohar) nebeska, i koji mnoge privedoše k pravdi, kao zvezde vazda i doveka.“ (12:3).
Reč Zohar, pored svog glavnog značenja, ima i dodatnu semantičku konotaciju upozorenja, to jest poziva na izuzetnu pažnju i ozbiljnost (značenje korena ove reči dolazi do izražaja u njenom drugom gramatičkom obliku, u glagolu Nizhar – čuvaj se). Dakle, Zohar nije samo „sjaj“, već skriveni i u izvesnoj meri opasan sjaj. Ovaj naziv knjige tačno odražava ne samo njenu unutrašnju suštinu, već i njenu sudbinu u judaizmu.
Bit Zohara je po svojoj strukturi složena knjiga koja se sastoji od mnogih tekstova. Njegove tri glavne celine sastavljene su u obliku tumačenja Petoknjižja, pri čemu su prva i druga celina tumačenja prve i druge knjige Petoknjižja (Berešit i Šemot), a treća – preostalih knjiga (Vajikra, Bemidbar, Devarim). Drugi tom, takozvani Zohar Hadaš (Novi Zohar), sadrži tumačenja koja iz nekog razloga nisu bila uključena u druge tomove. Pored glavnog dela, koji se zapravo zove Zohar, knjiga sadrži još nekoliko tekstova. Evo glavnih:
Sifra de Zeniuta (Skrivena knjiga) anonimna je priča o najdubljim aspektima i unutrašnjem značenju kosmosa. Sadrži pet malih poglavlja. Uključena je u drugu celinu Zohara.
Idra Raba (Velike odaje) priča je o tajnama koje je rabin Šimon otkrio uskom krugu svojih učenika. Reč je o detaljnom prikazu onoga što se samo nagoveštava u Sifra de Zeniuta. Ovaj tekst se nalazi u trećoj celini Zohara.
Idra Suta (Male odaje) – iznosi tajne koje je rabin Šimon otkrio svojim učenicima pre svoje smrti. Tekst se nalazi u trećoj celini.
Midraš Nehelam (Skriveni Midraš) – ovaj deo, koji se nalazi u fragmentima u prvoj celini Zohara i u Zoharu Hadašu, po mnogo čemu je sličan glavnom delu Zohara, ali tumačenja se u njemu izlažu ne samo na aramejskom, već i na hebrejskom, a autoriteti Mišne i Talmuda, osim u Zoharu, deluju kao likovi.
Sitre Tora (Tajne Tore) – odlomci sa ovim naslovom nalaze se u prvoj celini Zohara. Po svojoj prirodi, Sitre Tora je slična Midrašu Nehelamu i posvećena je prvenstveno tajnama duše i imenima anđela.
Raza de Razin (Misterija tajni) – tekst koji govori o tajnama fizionomije i hiromantije. Nalazi se u drugoj celini Zohara.
Raja Mehemna (Verni pastir) – ovaj odeljak je posvećen mističnom tumačenju zapovesti Tore. Središnja ličnost ovog teksta je prorok Moše (nazvan Verni pastir). Pored njega, u odeljku su i prorok Elijahu, rabin Šimon i neimenovani pravednici Mišne i Talmuda. Sudeći po glumačkoj postavi, sama radnja se odvija van ovog sveta. Odlomci koji se zovu Raja Mehemna nalaze se u drugoj i trećoj celini Zohara.
Sitre Otiot (Tajne pisma) – ovaj tekst se nalazi u Zohar Hadašu i posvećen je tajnama hebrejskog pisma.
Tikunej ha Zohar (Dopune, ili prilozi Zohara) – ova knjiga čini poseban tom i sadrži sedamdeset tumačenja prve reči Biblije. Po stilu, jeziku i drugim karakteristikama, ovaj tekst je blizak Raji Mehemni. ‘
Preostali tekstovi, koji se obično ističu kada se govori o strukturi Zohara, čine nam se sporednim ili sličnim gore navedenim, te ih stoga ovde ne predstavljamo.
Priča o građi Zohara bila bi nepotpuna bez pomena da verska tradicija smatra kako je samo mali deo ove knjige došao do nas.
„Prihvatio sam legendu da je ova knjiga po obimu bila toliko velika da je, sabravši sve njene delove, bilo moguće njome natovariti kamilu“.
Po svom sadržaju Zohar je mistična pripovest o tajnama neba i zemlje, o ljudskoj duši i svetu anđela, o dubinama stvaranja i Mošejevim vremenima. U glavnim delovima knjige oni koji su uključeni u ove tajne su rabin Šimon bar Johaj i njegovi učenici, koje Zohar opisuje kao zatvoreni krug posvećenika u nevidljivo.
Naracija se ponekad vrši u obliku tradicionalnog midrašimskog poređenja stihova iz Petoknjižja sa stihovima iz drugih knjiga Svetog pisma. Ponekad je tumačenje anonimno, ali najčešće su to razgovori između rabina Šimona i njegovih učenika, ili učenika među sobom, koji se ponekad odvijaju u pozadini putovanja, ili su utkani u tkivo drugih događaja. Često se predstavlja kako su se ljudi sreli na putu, ili je proletela ptica, ili se opisuju drveća i planine – bivajući ujedno uključeni u intenzivnu priču o tajnama sveta i Svetog pisma.
Sve je to izraženo na uzvišen način, naglašeno ekonomičnim aramejskim jezikom, koji je istovremeno toliko fleksibilan i prefinjen da sa paradoksalnom lakoćom postiže vrtoglavi efekat izražavanja neizrecivog. Test je na taj način potpuno organizovan, ima takvu dinamiku i tako uzbudljiv unutrašnji ritam da se može nazvati fenomenom nadahnute poezije.
U ogromnoj literaturi koju je stvorila jevrejska tradicija, vrlo je malo knjiga napisanih na aramejskom. Stoga je umesno postaviti pitanje, zašto je autor Zohara izabrao baš ovaj jezik za svoju knjigu? Naučna kritika sasvim logično smatra da je ovaj oblik prezentacije odabrao autor knjige kako bi svom stvaralaštvu dao veću autentičnost u očima njegovih savremenika. Aramejski jezik bio je u upotrebi u vreme rabina Šimona bar Johaja, pa je stoga korišćenje ovog jezika u pseudeopigrafici prenela poslednjem suštinske karakteristike originala. Sudeći po beleškama Isaka od Akoa, za jedan broj učenjaka 13. veka upravo je aramejski jezik poslužio kao znak po kome su razlikovali pravi tekst knjige rabina Šimona od lažnog. Možda je tu ulogu odigrao uticaj drugih mističnih knjiga (na primer, knjiga Sefer ha Bahir, koja se pojavila u 12. veku, pripisana rabinu Nehemiji ben Hakanu), koja je formirala ideju da se aramejski jezik malo koristi u književnost, te da bolje izražava dubinu drevne mistične misli, njenu ezoteričnu neshvatljivost od konvencionalnog hebrejskog.
Ali moguće je da su iza ovog izbora mogla stajati značajnija razmatranja, adekvatna sadržaju knjige. Sa stanovišta samog Zohara, aramejski jezik, ili Targum (prevod), pogodan je za izražavanje najdubljih kabalističkih tajni uopšte, ne zbog njegove posebne svetosti, već upravo suprotno – zbog izvesne njegove inferiornosti. Ovo je jedini jezik koji sveti Anđeli nisu mogli da razumeju. A mudrac, čije mistično je tumačenje bilo na aramejskom, kao da se maskira od neizbežne destruktivne ljubomore Anđela.
Svako ko je posvetio dosta vremena proučavanju Zohara zna za još jednu odliku jezika ovog teksta, čije razmatranje može, u izvesnoj meri, rasvetliti gore formulisano pitanje. U aramejskom jeziku terminologija Zohara je dovedena do savršenstva, terminologija kao takva u svom krajnjem izrazu. Kao što je poznato, pojam je uvek naglašeno otuđen od svakodnevne upotrebe i nosi pečat razlikovanja. Svaka reč Zohara, čak i zvanična, ima svojstvo pojma, a ne deskriptivnu prirodu, i strogo je vezana za aspekt na koji ukazuje. Stoga reči u Zoharu nikada ne postaju sinonimi.
Na prvi pogled, takva izjava u oštroj je suprotnosti sa činjenicama. Opšte je prihvaćeno da je karakteristika stila Zohara upotreba velikog broja reči koje označavaju istu ideju. Na primer, govoreći o Sefirotima, Zohar ih naziva stepeni, svetlosti, sile, strane, svetovi, firmamenti, podrške, reke, potoci , cveće, dani, kapije, odeće, krune, delovi tela, imena i tako dalje. Međutim, ovi termini ne označavaju Sefirote u opštem smislu, već specifično stanje Sefirota, ili Sefirote nekog nivoa ili aspekta, ili način prenošenja uticaja na Sefirote, ili Sefirote iz perspektive njihovog punjenja, ili iz perspektive njihovih posuda, ili Sefirota sa tačke gledišta iznad, ili sa tačke gledišta ispod, i tako dalje. Isto važi i za reči koje su bukvalno sinonimi i mogu se prevesti na drugi jezik istom rečju. Na primer, reči Genizu, Setir, Temir, što znači skrivenost, tajnost. U Zoharu se njihovo značenje oštro razlikuje: Geniza je skrivenost u aspektu Jesoda, Setira – u aspektu Bine, a Temira – u aspektu Malhut. Ovo značajno razlikuje jezik Zohara od jezika Svetog pisma. U ovim knjigama reč u početku nosi u sebi punoću i nijanse značenja, koja su ili prigušena ili dolaze do izražaja u zavisnosti od opšteg konteksta ili od specifičnog mesta reči između ostalih reči. Reč Zohar ne poznaje promenljive nijanse značenja, ona je uvek jednaka sebi, tvori svoj kontekst i ne zavisi od njega. Ovo je izuzetno precizan jezik koji ističe svoju strogost i izveštačenost, omogućavajući da se to shvati i oseti, čime postiže da se izražena ideja, takoreći, stapa sa svojim pojmom i više nije logika jezika koji kontroliše čitaoca, već same suštine o kojima se raspravlja. Možda je upravo to tajna umetničkog savršenstva Zohara, koja je gore pomenuta. I očigledno, Zohar je prikladnije porediti ne sa delom poetskog majstorstva, već sa partiturom muzičkog remek-dela. U svakom slučaju, većina kabalističkih koncepata koji su proizašli iz Zohara sličniji je izvođačevoj interpretaciji muzičkog teksta nego tumačenju književnog dela.