METAPHYSICA

U susret delu Put belih oblaka, lama Govinda


MAUNG TUN ĆJANG

Na drugi slučaj prenatalnog sećanja naišao sam pre nego što sam i očekivao. On je bio utoliko značajniji jer mi je nudio mnoštvo sredstava za verifikaciju – mada je za mene lično od malog značaja da li se činjenica ponovnog rođenja može dokazati ili ne. Ideja o ponovnom rođenju mi izgleda utoliko ubedljivija i prirodnija jer zadovoljava ljudski razum u svakom pogledu, daje dublji smisao individualnom životu i bespogovorno se uklapa u evolucione tendencije organskog života, kao što su pokazala otkrića biologije i psihologije.

U Majmjou, letnjoj rezidenciji tadašnje burmanske vlade u severnim državama Šan, gde smo se Nianatiloka Tera i ja sklonili od vrućine u Mandaleju, čuli smo o jednom dečaku koji se zvao Maung Tun Ćjang i koji je u potpunosti posedovao prenatalno sećanje i znanje, tako da ga je guverner Burme (ser Henri Batler) lično pozvao u svoju rezidenciju u Majmjou da bi se uverio u istinitost ovog neobičnog fenomena. Dečak je na guvernera i na sve, koji su tom nezaboravnom intervjuu prisustvovali, ostavio tako povoljan utisak da su ga ohrabrili da krene i svoju radosnu poruku ponese po celoj zemlji i poseti čak i zatvore, kako bi doneo svetlost i nadu onima koji su zarobljeni u najdubljem mraku. Od tog vremena on je išao iz mesta u mesto i hiljade ljudi slušali su njegove reči sa oduševljenjem.

Međutim, njegovo trenutno boravište nije bilo poznato, i pošto sam odlučio da nastavim svoje putovanje prema severu, kroz Gornju Burmu, a odatle u Kinu (Junan), oprostio sam se od poštovanog Nianatiloke, vratio u Mandalej i krenuo parobrodom Iravadijem uzvodno u Bamo, gde počinje karavanski put za Junan. Odseo sam u nekom malom ćjangu (manastiru) u blizini takozvane Pagode zvona gde su me, zbog nedovoljno prostora za spavanje, smestili u prostranu dvoranu hrama u kojoj sam postavio svoj poljski krevet za noćenje.

Posle druženja sa ljudima na brodu, na čijoj sam palubi proveo nedelju dana živeći kao u velikoj porodici, čudan je osećaj bio kada sam se iznenada, noću, našao potpuno sam u prostranoj, mračnoj dvorani, u kojoj su na mene s visine gledala tri bela mermerna kipa Bude sa stereotipnim osmehom. Pre nego što sam otišao na spavanje pokušao sam da saznam koliko je sati, pošto sam zaboravio da navijem sat, te je prestao da radi. Ali nijedan od kaluđera nije znao ni reči engleskog i nije mogao da mi pruži željeno obaveštenje.

Prema tome, kada sam se sledećeg jutra probudio i čuo kako ljudi idu po dvorani, nisam imao pojma koliko sam dugo spavao. Neki od njih nosili su kofe pune vode i pre nego što sam uspeo da shvatim šta nameravaju, požurili su prema kipovima Bude i sa nekoliko dobro naciljanih pokreta bacili na njih vodu kao da je hram u plamenu. Nisam znao kakva je svrha ovog neobičnog postupka pa sam strahovao da ću svakog trenutka podeliti sudbinu Budinih kipova. Ali na moje veliko olakšanje, ljudi su nestali isto tako neočekivano kao što su i došli, a da na mene nisu obratili ni najmanju pažnju.

Tek kasnije sam saznao da je to bio Festival vode, kada je običaj da se kipovi Bude „okupaju“ i  ljudi na ulicama međusobno polivaju vodom – sa izuzetkom onih koji nose žutu odeždu. Očigledno me je samo to spasilo hladnog tuša. U svakom slučaju, izgledalo mi je preporučljivo da ustanem kako bih bio spreman za dalje eventualnosti. One su došle u ličnosti jednog sajdžije, koji mi je objasnio da su ga ovamo poslali da bi mi popravio sat. Dobri čovek prešao je daleki put od grada do ovog zabačenog manastira, jer je bio obavešten da moj sat više ne radi. Kada sam razjasnio nesporazum i uverio ga da je moj sat potpuno u redu, slatko se nasmejao i stao da me uverava da mu nije žao što je prešao toliki put, jer mu je to pružilo priliku da se upozna sa mnom. Ja sam ga sa svoje strane uverio da sam podjednako zadovoljan, jer sam našao nekoga ko govori engleski.

U međuvremenu su nam doneli čaj i mi smo se upustili u prijateljski razgovor. Tom prilikom, između ostalog, pomenuo sam i Maung Tun Ćjanga i izrazio nadu da ću ga jednog dana možda i sresti. „Ništa jednostavnije od toga“, rekao je sajdžija. „Maung Tun Ćjang je upravo u Bamou i danas će propovedati u jednom manastiru nedaleko odavde.“ „Kakva čudna koincidencija“, uzviknuo sam, „da me moj put baš danas dovede ovamo, a da nisam ni slutio da se Maung Tun Ćjang nalazi u ovom delu zemlje! Izgleda da je moja želja bila dovoljna da bi došlo do njenog ispunjenja.“

„Svakako“, rekao je, „snaga dobre želje je ono što nas vodi do pravog mesta. Ništa bitno u našem životu ne dešava se slučajno. Siguran sam da čak i naš sastanak, mada se dogodio zbog nesporazuma, nije bio slučajan, već predstavlja kariku neophodnu za ostvarenje vaše želje.“

„U pravu ste“, složio sam se, „i jako sam vam zahvalan što ste došli i što ste me obavestili.“

Kada sam stigao do manastira u kome je boravio Maung Tun Ćjang, on se upravo spremao da govori velikom broju ljudi koji su dvorište pred hramom ispunili do poslednjeg mesta. Bio je to začuđujući prizor videti dečaka koji govori sa lakoćom i samouverenošću uvežbanog govornika. Njegovo lice je zračilo, a njegov glas bio je jasan i melodičan kao zvuk zvona. Mada nisam mogao da razumem nijednu reč jezika kojim je govorio, bila je prava radost slušati njegov glas, koji je izgledalo da dolazi direktno iz dubine njegovog srca kao pesma ptice. Posle propovedi, koju su svi prisutni saslušali s pažnjom, odveli su me do dečaka, koji je bio u pratnji oca i mlađeg brata. Oba dečaka bila su odevena u žute odore, mada zbog maloletnosti još nisu zvanično pripadali sangi. Maung Tun Ćjang je izgledao kao da nema više od šest, a njegov mlađi brat pet godina. Ali rekli su mi da Maung Tun Ćjang ima osam godina, a njegov brat sedam. Ali kakva razlika između njih dvojice! Mlađi brat izgledao je kao svako drugo dete u tim godinama; međutim, Maung Tun Ćjang bio je izuzetno lep. Retko sam na ljudskom licu video tako transparentnu čistotu i sjaj, spojene sa izrazom neuobičajene inteligencije i živahnosti. Dečak nije bio ni najmanje zbunjen kada sam na njegovom telu pregledao razna odgovarajuća znamenja na koja mi je njegov otac obratio pažnju i čije značenje mi je objašnjeno uz pomoć prevodioca. Na sva moja pitanja dečak je odgovorio bez oklevanja i savršeno prirodno.

Njegova životna priča, koju mi je najvećim delom ispričao njegov otac, jednostavan, veoma čestiti čovek, i koju su potvrdili Maung Tun Ćjang i prisutni kaluđeri, izgledala mi je kao nainteresantnija i najznačajnija potvrda ideje o ponovnom rođenju i činjenice prenatalnog sećanja. Srećom, imao sam sa sobom beležnicu i olovku, tako da sam bio u stanju da pismeno zabeležim sve značajnije detalje ovog intervjua, od koga je već prošlo trideset i četiri godine. Ovo je priča koju sam zabeležio:

Maung Tun Ćjang bio je sin siromašnih tkača slamnih prostirki, koji nisu znali ni da čitaju ni da pišu. Kada je imao četiri godine, otac ga je zajedno sa mlađim bratom poveo na godišnji vašar u susednom selu. Kada su bili blizu sela, sreli su čoveka sa svežnjem šećerne trske koju je hteo da proda na vašaru. Kada je video dvoje dece, pomislio je da je njihov otac suviše siromašan da im nešto kupi i dao je svakom dečaku komad šećerne trske. Ali dok je onaj manji lakomo prineo svoj komad ustima, Maung Tun Ćjang ga je opomenuo da ne jede pre nego što se darovaocu zahvali frazom blagoslova (odgovarajuća pali fraza koju koriste kaluđeri je Suki hotu – !budi srećan“). Dok je izgovarao ovo upozorenje, kao da su mu se iznenada otvorila vrata sećanja i pod njihovom navalom zamolio je oca da ga digne na ramena, kako bi mogao da propoveda ljudima o darežljivosti (koja je prva od “deset velikih vrlina” Budinog učenja). Smešeći se, dobrodušno otac je udovoljio njegovoj želji, koju je smatrao dečjim hirom. Ali na njegovo iznenađenje, dečak je počeo da drži propoved o blagoslovu darežljivosti kako to ne bi mogao da učini ni neki učitelj religije. Oko malog propovednika počeo je da se okuplja sve veći broj ljudi, tako da je otac ostao potpuno zbunjen iznenadnom promenom do koje je došlo kod njegovog deteta. Dečak je, međutim, ostao potpuno miran i, nakon što je završio propoved, rekao:

„Hajde, oče, pođimo u moj ćjang.“

„Šta podrazumevaš pod ‘tvojim ćjangom’?“

„Onaj tamo manastir! Zar ga ne znaš?“

„Ne sećam se da si ikada bio tamo“, uzvratio je otac. „Ali idemo ipak da ga pogledamo.“

Kada su stigli u manastir, srelisu jednog starijeg kaluđera koji je, kako se uspostavilo, bio opat ćjanga. Ali Maung Tun Ćjang je izgledao kao da je utonuo u misli i samo ga je pogledao, bez uobičajenog pozdrava, tako da ga je otac ukorio sledećim rečima:

„Zar nećeš poštovanom Teri da ukažeš dužno poštovanje?“

Na to je dečak pozdravio opata kao sebi ravnog, umesto da se pred njim pokloni na propisani način i čelom dodirne tlo.

„Zar ne znaš ko sam ja? “, upitao ga je opat.

„Naravno da znam!“, uzvratio je dečak bez i najmanjeg oklevanja. Kada ga je opat pogledao, on je izgovorio Terino ime.

„Odakle to znaš? Da li ti je neko rekao moje ime?“

„Ne“, odgovorio je dečak. „Zar me se ne sećaš? Ja sam bio tvoj učitelj, U Pandeisa.“

Opat je bio zgranut, ali da bi proverio, upitao je dečaka:

„Ako je tako, koje ime sam imao pre nego što sam stupio u red? Ako ga znaš, šapni mi na uvo.“

Dečak je učinio kako mu je rečeno. I kada je Tera čuo svoje ime, koje nije znao niko osim njega i malog broja onih koji su ga se sećali iz mladosti i sa njim ostarili, bacio se dečaku pred noge, dotakao čelom zemlju i uzviknuo sa suzama u očima:

„Sada znam – ti si zaista moj učitelj!“

Odveo ga je zajedno sa ocem i malim bratom u manastir, gde se Maung Tun Ćjang setio svake pojedinosti i od mah pokazao sobu u istočnom krilu zgrade u kojoj je nekada stanovao, kao i mesto na kome je obično meditirao, kip Bude koji je posebno poštovao, pred kojim je svakodevno palio sveće i tamjan, i mnogo drugoga, čega se sećao i stari Tera. Uostalom, još nije bilo proteklo tako mnogo godina od vremena kada je U Pandeisa, opat Junkjanga – kako se manastir zvao – preminuo. Međutim, najvažnije od svega bilo je to što Maung Tun Ćjang ne samo da se sećao opštih okolnosti svog pretodnog života, već je zadržao i svoja ranija znanja. Kada mu je Tera pokazao stare pali-tekstove, dečak je dokazao da zna da ih čita i da ih razume, mada nije nikada išao u školu i odrastao je u kući u kojoj niko nije bio pismen – a kamoli znao pali. Da je postojala još ikakva sumnja u pogledu njegovih prenatalnih sećanja, ovo je bio njihov jasni dokaz.

Kada su otac i dvoje dece hteli da se vrate u svoje selo, koje je ležalo na obali iste reke kao i manastir, opat je predložio da se posluže jednim od čamaca koji su pripadali Junkjangu. Sišli su do reke i pošto je moglo da se bira iz među nekoliko čamaca, opat je upitao Maung Tun Ćjanga u kojem od njih bi se najradije vozio. Dečak je bez okleva nja pokazao na jedan od njih, za koji je rekao da je njegov soptveni.

Burmanski čamci obično su obojeni živim bojama i na pramcu imaju oči, što im daje indvidualnost živog bića. To je sasvim u skladu sa animističkim verovanjem staroburmanske tradicije prema kome su sve stvari žive, sve imaju neku vrstu sopstvenog života, jer u njima stanuju duhovi, takozvani natovi. Ali onaj koji zna ime jedne tako oživljene stvari identifikovane natom stiče moć nad njom i zato neće njeno ime odati strancima, niti će ga napisati na čamcu. Ime je poznato samo vlasniku i onima koji su mu najbliži.

Zato je opat rekao:

„Kažeš da je ovaj čamac tvoj, ali da li znaš njegovo ime?“

Dečak je odmah rekao ime i ono je bilo tačno.

Posle svih ovih dokaza više niko nije sumnjao da je Maung Tun Ćjang reinkarnacija U Pandeise, ranijeg opata Junkjanga i svi su želeli da ga čuju kako propoveda. Dobijao je pozive sa svih strana i njegovi roditelji su strahovali da njegovo zdravlje nije doraslo takvim naporima. Ali dečak je odbacio svaku sumnju rekavši:

„Buda je proveo bezbroj života u delima samopožrtvovanja, težeći da postigne prosvetljenje. Zato ni ja ne treba da žalim truda i napora da bih dostigao budinstvo. Samo tako, postizanjem najvišeg cilja, mogu da delujem na dobrobit svih živih bića.“

Njegove propovedi toliko su oduševljavale da je na hiljade ljudi dolazilo da ga čuju i vide. Jednom se čak dogodilo da se neki manastir pod teretom gomile koja se gurala oko njega, srušio – ali, srećom, nije bilo ljudskih žrtava, jer su manastiri u Burmi uglavnom izgrađeni od drveta i stoje na visokim drvenim stubovima. Zato je zgrada polako popuštala i ljudi su imali dovoljno vremena da se sklone na sigurno.

Uskoro je slava Maung Tun Ćjanga stigla i do ušiju guvernera Burme, Sir Henri Batlera, koji se upravo nalazio u svojoj letnjoj rezidenciji u Majmjou. Da bi se uverio u istinitost priča koje je o dečaku čuo, tražio je da ga dovedu u Majmjo.

Maung Tun Ćjang ne samo da je u svakom pogledu opravdao glas koji je uživao, već je budističko učenje izložio tako ubedljivo da mu je Sir Henri na kraju intervjua dao bombonjeru i jednu novčanicu od sto rupija. Maung Tun Ćjang i njegov otac verovatno nisu nikada videli tako veliku novčanicu niti posedovali toliku sumu, ali dečak je odbio da je primi – jer ne može, kako je rekao, da darmu proda, a prema kaluđerskim pravilima ne može ni da primi novac. Ali, dodao je, slatkiše može da uzme mirne savesti jer je kaluđeru dozvoljeno da prima hranu koja mu se ponudi. Mada za Maung Tun Ćjanga ova kaluđerska pravila nisu bila obavezujuća, jer zbog mladosti još nije mogao da bude član budističkog reda, on je sebe, u sebi, smatrao bikuom, što je bio u pretodnom životu i što će ostati u sadašnjem.

Međutim, Maung Tun Ćjang je želeo da učini poklon i sa svoje strane, a pošto nije imao ništa drugo osim brojanica koje je stalno nosio sa sobom, pažljivo ih je odmotao sa ručnog zgloba i pružio guverneru, koji je ovim gestom bio duboko dirnut i primio poklon sa osmehom. Zahvaljujući se dečaku rekao je: „Ali sada mi moraš reći kako da ih koristim?“, a na to mu je Maung Tun Ćjang odgovorio: „One su za meditiranje tri svojstva bivstva, ‘aničča’ (pali: nepostojanost), ‘dukkha’ (pali: patnja) i ‘anatta’ (pali: nesopstvo).“ I onda je kratko objasnio značenje ove tri reči Budinog učenja.

Kada je čuo tako duboke istine iz usta jednog deteta, guverner je bio vidno impresioniran. Kako je bilo moguće da jedan četvorogodišnji dečak govori sa mudrošću starca? Jer on nije govorio kao dete koje samo ponavlja reči što su ga naučili i ne razume njihov smisao – nasuprot tome, govorio je sa toliko ubeđenja i iskrenosti da je Sir Henri bio vidno dirnut i podstakao dečaka da svoju poruku ponese celom burmanskom narodu: „Kreni od jednog kraja zemlje do drugog i propovedaj svima, od najviših do najnižih, čak i zatvorenicima u zatvorima – jer niko ne može da dirne srce ljudi dublje od tebe. Čak i srce najokorelijeg prestupnika omekšaće u prisustvu tako iskrene vere i dobre volje.“ I tako su se svuda po Burmi ne samo srca ljudi, već i kapije zatvora otvarali pred malim Maung Tun Ćjangom, koji je, gde god pošao, ispunjavao ljude radošću i religioznim žarom, jačajući njihovu veru i dajući joj novi život.