METAPHYSICA

U susret delu Mudrost gnostika


ŠTA  ZNAJU  GNOSTICI?

Decembra 1945. neki egipatski Arapin iz provincije je došao do izuzetno značajnog arheološkog otkrića u Gornjem Egiptu. Niko ne zna tačno gde je izvesni Mohamed Ali naišao na svoje otkriće. Izgleda da je imao nekoliko razloga da skriva njegov tačan lokalitet. Danas preovladava mišljenje da se otkriće odigralo negde u blizini današnjeg gradića Nag Hamadi, kraj koga se u ranom periodu hrišćanstva nalazila prva i najveća od svih hrišćanskih monaških zajednica, enklava Henoboskion, koju je osnovao potonji svetitelj, koptski monah Pahomije.

Otkriće Mohameda Alija se sastojalo od velikog ćupa od crvene gline u kome se nalazilo trinaest knjiga od papirusa u kožnim koricama. Prema legendi, kada je nalazač pijukom razbio ćup, iz njega se digao oblak zlatne prašine i ubrzo iščezao, kao da je nešto što je dugo bilo zarobljeno u njemu najzad našlo put do svetlosti dana. Ovaj slučaj, koji poseban smisao duguje vremenskoj usklađenosti sa drugim otkrićima, označiće početak razdoblja neprevaziđenog interesovanja za naročitu, ranu varijantu hrišćanstva poznatu kao gnosticizam.

Za otkrićem tzv. Biblioteke iz Nag Hamadija, kako je najčešće nazivana ova zbirka gnostičkih izlaganja, nepunu godinu dana kasnije je usledilo iskopavanje Svitaka sa Mrtvog Mora u Kirbet Kumranu, u Svetoj Zemlji. Kako su godine i decenije prolazile, postajalo je sve očiglednije da su ova dva arheološka nalaza na određene načine povezana: jedan se odnosio na učenja ranih hrišćanskih škola Gnostika, dok je drugi sadržao spise heterodoksnih jevrejskih mistika iz nešto ranijeg perioda, koji su izgleda imali dosta zajedničkog sa svojim gnostičkim, hrišćanskim sledbenicima. Otuda je postojanje nekakve tajne ili polu-tajne tradicije ezoterijskog verskog učenja unutar semitske duhovne misli postala sasvim realna mogućnost.

Dobro je poznato da su pojedini ezoterici iz naše kulture dugo verovali u postojanje takve tajne tradicije. Grupe i pojedinci poput katara, rozenkrojcera, vitezova templara, ezoterijske masonerije i teozofa često su smatrali da deluju u okviru tradicije koja se može pratiti unatrag do iniciranih iz redova gnostika i esena, ili do novoplatoničara, pa čak i do posvećenika drevnog egipatskog Hermesa. Nedavno preminuli Menli P. Hol, na primer, je pisao i mnogo i vrlo pronicljivo o ovoj tradiciji Adepata u svojim delima „Redovi posvećeni potrazi” (Orders of the Quest), „Redovi posvećeni opštem preobražaju” (Orders of Universal Reformation), „Redovi velikog dela” (Orders of the Great Work), i drugim.

Dok su mnogi verovali u postojanje takve tradicije, bilo je vrlo malo onih koji su bili u stanju da ukažu na konkretne izvore i dokumentarne dokaze u vezi sa ovih ezoterijskim pravcima, naročito kada se radilo o učenjima i obredima Gnostika. Tokom više od hiljadu i pet stotina godina jedine raspoložive informacije u vezi sa Gnosticima su se mogle pronaći u spisima izvesnih Otaca Crkve, koji su pisali polemičke rasprave protiv njih. Nije postojala gotovo nikakva verovatnoća da se iz takvih izvora mogla sakupiti ma kakva pouzdana informacija. Ovi pisci, poznati kao „jeresiolozi”, su pripadali upravo onim krugovima koji su besomučno napadali i na kraju uspeli da dovedu do zatiranja Gnostika. Oni su žestoko kritikovali, ismevali i u najvećoj meri iskrivili poruku gnostičkih učitelja, praveći od njih budale i nitkove najprezrenije vrste. Tokom kasnog osamnaestog i ranog devetnaestog veka i kasnije, pojaviće se u Evropi mali broj originalnih dokumenata gnostičkog porekla, koje su doneli putnici sa Bliskog Istoka.

Do kraja devetnaestog veka nekoliko sada dostupnih gnostičkih dokumenata prinudili su mnoge naučne istraživače da prestanu da se oslanjaju na pristrasne radove „jeresiologa” koji su do tada uzimani za bezpogovorno merilo. Knjige, poput onih koje su pisali nemački naučnici fon Harnak, Rihard Rajzenštajni Valter Bauer, kao i njihove engleske i francuske kolege, doveli su do promene u proučavanjima gnostika. Ni članovi ezoterijskih redova i društava nisu sedeli skrštenih ruku u ovom periodu. Gospođa Blavacka i njen briljantni učenik Dž.R.S. Mid su dosta uradili da podstaknu interesovanje entuzijasta za gnostike, dok su francuski ezoterici predvođeni Papijem (Žerar Enkoz) i Žilom Doanelom otišli tako daleko da obnove gnostičku crkvu, koja u nekoliko varijanti nastavlja da postoji sve do današnjeg dana.

Međutim, niko od do sada navedenih svojim doprinosom nije mogao da se meri sa otkrićem Biblioteke Nag Hamadi i njegovim posledicama. Nova epoha u istraživanju izazvana ovim bogatstvom dokumenata na kraju se raširila daleko van akademskih kabineta. Na prelasku dvadesetog u dvadeset prvi vek nalazimo novele, naučno-popularne radove, dela naučne fantastike, članke iz magazina i veb-stranice na Internetu koji u velikom broju izlaze pred javnost, proizvodeći još veće interesovanje za gnosticizam.

Stoga je krajnje vreme da se svi upoznamo sa suštinom učenja i obreda gnostika.

GNOSTICI  I  NJIHOVO  ZNANJE

Sve do nedavno mali broj ljudi je bio upoznat sa rečju „gnostik”; znatno veći broj je poznavao njen antonim „agnostik”. Obe vode poreklo od grčke reči gnosis, koja se obično prevodi kao „znanje”. Agnostik je, stoga, onaj ko ne zna, tj. onaj koji poriče svako znanje o krajnjoj stvarnosti, dok je gnostik onaj ko izjavljuje da poseduje znanja o takvim stvarima. Međutim, treba imati na umu da gnosis nije prevashodno racionalno znanje; ono ima malo zajedničkog sa filozofskim rezonovanjem i još manje veze ima sa stvarima kao što je naša savremena, kompjuterski uslovljena opsesija dostupnim podacima. Elen Pejgels, autor izvanrednog rada „Gnostička jevanđelja” (The Gnostic Gospels) prevodi izraz gnosis, u smislu u kome ga gnostici koriste, kao „uvid”, izraz koji označava i psihološko i metafizičko saznanje do koga se dolazi intuicijom.

Savremena nauka smatra da je ono što nazivamo „gnosticizam” bio raznorodni pokret, koji je pokazivao mnoštvo složenih odlika. Ipak, sasvim je očigledno da je ovo bogatstvo razlika u mitovima, učenjima a možda i verskim obredima neporecivo imalo jedno zajedničko, središnje jezgro. Dok su možda i postojali razni gnostički učitelji i škole, to ne dovodi u pitanje činjenicu da je postojao jedan gnosticizam; ono što je ujedinjavalo razne gnostičke smerove bilo je značajnije od onoga što ih je razvajalo. Važno je imati na umu i to da je jedan od integrišućih činilaca bila zdušna posvećenost utemeljitelju hrišćanske tradicije, Isusu Hristu.

Radi jasnoće biće korisno ako izraz „gnostik” ograničimo na osobu koju nalazimo u spisima iz Nag Hamadija; na hrišćanina, ali jedne posebno kreativne i heterodoksne vrste, naročito ako ga uporedimo sa hrišćanima tzv. preovlađujuće ortodoksije (tj. pravoverja, prim.prev.). Tačno je da su naziv gnosis i mnogo od osnovnih gnostičkih pogleda na starnost sa njima delili oni koji nisu bili hrišćani, ali bi te „paganske gnostike” bilo ispravno nazivati hermetici, jer su upotrebljavali statue grčko-egipatskog Hermesa kao lik svog spasitelja, gotovo istovetno hrišćanskim gnosticima koji su to činili sa likom Isusa. Sasvim je na mestu reći nešto i o onome što Geršom Šolem provizorno opisuje kao „jevrejski gnosticizam” ali bi tačniji naziv za njegov raniji, prethodni oblik bio misticizam esena i merkabe, dok bi za njegov potonji oblik trebalo koristiti naziv „kabala”.

Značajno pitanje na koje je potrebno naći odgovor glasi: Kako su gnostici uopšte došli do svog jedinstvenog i neobičnog pogleda na svet? U prošlim vremenima je bilo uobičajeno tražiti korene gnosticizma u objektivnim spoljnim uticajima i preuzimanjima. Savremeno gledište se prilično razlikuje od toga. Britanski naučnik E. R. Dods je još pre četrdesetak godina izneo ideju da su spisi gnostika proizvod mističkog doživljaja. Veliki psiholog K. G. Jung je imao istu zamisao dok je, sledeći njegov primer, holandski naučnik Žil Kvispel predložio da se gnosticizam razvio iz „doživljaja ontološkog sopstva”, proces koji može da izgleda podjednako psihološki i mistički. Ovaj doživljaj, pisao je Kvispel, ne podleže ni narativnom ni dogmatskom opisu i definiciji. Pre bi se reklo da on može da se projektuje ka spoljnom okruženju u vidu misticizmom nadahnute religiozne mitologije.

Nema nikakve sumnje da većina gnostičkih spisa pokazuje odlike takve nadahnute mitologije. Idući tragom radova nekolicine velikih savremenih proučavalaca mitologije ljudi su počeli da gledaju na mitove u mnogo pozitivnijem svetlu nego pre. Ranije se po pravilu verovalo da mit nije ništa drugo do izmišljena priča; danas mnogi osećaju da mitovi prenose istinite poruke koje ne mogu biti adekvatno saopštene na ma koji drugi način. Važno je primetiti i to da je jedan od najvećih mitologa poslednjih decenija, Karl Kerenji, izričito izdvojio mitove gnostika kao proizvod mističkog doživljaja, što ih jasno razlikuje od mitova poteklih od istorijskih događaja kao što su Homerovi. Danas gotovo niko više ne sumnja u to da su veliki gnostički učitelji bili nadahnuti mistici koji su iskusili realnost nedostupnu običnim smrtnicima pod običnim okolnostima. Valentin, Vasilid, Bardaisan i njihovi sledbenici su bili mnogo više od zaludnih „spekulatora” kao što su to crkveni oci, „jeresiolozi”, tvrdili.

GNOSTIČKI  POGLED  NA  SVET

Dok se za gnosticizam stoga može reći da vodi poreklo iz mističkog doživljaja, to ne znači da svaki mistički doživljaj vodi ka gnosticizmu. Sigurno je da postoje izvesne sličnosti između vizija Svetog Jovana Krstitelja ili Svete Tereze Avilske i misticizma Valentina; ali dvoje prethodnih dele ortodoksni rimo-katolički pogled na svet (mada takav da crkvene dogmate često muku muče s njim), dok je potonji po svojim gledištima čisti gnostik. Izgleda da gnosticizam izražava specifično religiozni mistički doživljaj koji onda pronalazi svoj izraz u njihovim učenjima, najčešće ispoljenim u vidu mitologije. Sva gnostička učenja i mitologemi se odlikuju velikom metafizičkom i psihološkom suptilnošću; njih nikada ne treba shvatiti u prosto deklarisanim pojmovima, a još manje u onim dogmatskim.

U sledećem sažetom pregledu pokušaćemo da neadekvatnim, uobičajenim rečnikom izrazimo ono što mitovi gnostika izražavaju svojim intuitivnim i maštovitim stilom. Zajedno, ova zapažanja uobličuju ono što možemo nazvati gnostičkim pogledom na svet.

O  KOSMOSU

Nesavršenosti sveta su problem kojim su se bavila praktično sva predanja i tradicije. Razlikuju se samo po tome šta predlažu kao rešenje problema. Ortodoksni hrišćani se slažu da živimo u posrnulom svetu koga ćemo napustiti kada umremo. Savremeni sekularisti su odlučili da se posvete onome što vole da nazivaju poboljšanjem sveta u kome živimo, i, radeći tako, sunovratili nas u stravične svetske ratove, genocide i revolucije. Na drugoj strani, gnostici su imali sopstvene – možda prilično zaprepašćujuće – poglede na ovu stvar; oni su smatrali da je svet nesavršen jer je stvoren na nesavršen način. Takođe su smatrali da je jedini suštinski i efikasan način da se svet popravi onaj koji vodi do poboljšanja ljudske svesti putem uvida u gnosis, tj. tajno znanje.

Gnostički pogled na svet ponekad označavaju kao anti-kosmički, ali, u stvarnosti, on je jednostavno kritičan prema kosmosu zbog njegovih brojnih nedostataka. Poput budista, gnostici su došli do spoznaje da je zemaljski život prepun patnje. Neke od ovih patnji su nesumnjivo posledica naših sopstvenih dela, ali je nesumnjivo da je najveći deo njih proizvod samog poretka prirode, tj. kosmosa. Zbog čega se praktično sva živa bića održavaju u životu jedući jedni druge? Zbog čega živa bića bivaju uništavana u prirodnim katastrofama? Zašto ljudi, pored svih drugih nedaća, trpe još i od depresije, otuđenja i dosade? Zbog toga što su uzroci ovih i drugih stanja utkani u samu bit ovog sveta – kako tvrde gnostici.

O  BOGU

Gnostički koncept Božanstva je suptilniji od većine drugih religija. Gnostički koncept Boga često zbunjuje savremene umove, ali promišljeno vrednovanje ovog koncepta otkriva da on nije ni nerazuman ni neverovatan. Da bismo na pravi način ocenili gnostičke poglede na Boga moramo se setiti da je gnosticizam ponikao u kontekstu semitske monoteističke religije. Za razliku od pripadnika škola paganskog gnosticizma kao što su hermeticizam ili novoplatonizam, gnostici su se suprotstavili liku monoteističkog Boga Starog Zaveta kao i adaptacijama istog lika u Novom Zavetu. Bili su suočeni sa Bogom koji ne samo što je stvorio univerzum, već je i upravljao njim kao zakonodavac, policajac, sudija i egzekutor koji je, štaviše, obavljao ove zadatke na hirovit, često gnevan i nelogičan način. Najveće među pitanjima koja su gnostici postavili je sledeće: Da li je ovaj problematični tvorac zaista vrhovni, istinski i dobri Bog? Ili je možda on niže božanstvo, neka vrsta velikog ali ne baš mudrog anđela, koji je ili postao nesvestan veće moći nad sobom, ili se radi o varalici koji izigrava univerzalnog Boga?

Gnostici su odgovorili na ova pitanja rekavši da ovaj tvorac očigledno nije onaj vrhovni, prâvi Bog, već je pre demijurg (izvođač radova), posredničko drugostepeno božanstvo. Iznad njega postoji istinita, vrhovna, prâva i dobra Stvarnost, kojoj se ljudski duh može efikasno obratiti i koju može iskusiti. Danas veliki broj ljudi ili ne veruje ni u kakvog boga, ili su uspeli da toliko obezliče monoteističkog boga da ne osećaju nikakvu potrebu da se upuštaju u suptilne različitosti kojima su se bavili gnostici. Ipak, prosuđujući na osnovu njegovog značaja, možemo smatrati da pitanje podele božanstva na niže i više zaslužuje pažnju.

ZAMKA  ZA  ČOVEKA

Obilje gnostičkih tekstova koji su sada dostupni jasno pokazuje jednu stvar: gnostici su imali jedinstven i vrlo pronicljiv pogled na ljudsko biće. Egzistencijalistička filozofija, Jungova i transpersonalna psihologija, kao i istočne religijske tradicije poput hinduizma i budizma, u različitoj meri pokazuju afinitet prema gnosticizmu, naročito kada se radi o gnostičkim učenjima u pogledu ljudskog bića.

Gnostici su smatrali da ljudska priroda odražava dvojnu prirodu koju nalazimo u svetu oko nas. On je delimično kreacija lažnog tvorca a delimično se sastoji od svetlosti Istinitog Boga. U čoveku počiva „božanska iskra”, tj. duh koji je stariji od stvorenog sveta i svega u njemu. Mi smo uglavnom nesvesni te božanske iskre koja se nalazi u nama. Da bismo postali svesni njenog prisustva moramo da savladamo moćne prepreke koje su izgleda sastavni deo naše sopstvene prirode kao i okruženja u kome se nalazimo. Gnostička mudrost je često nagoveštavala mogućnost da ove prepreke mogu biti u nekoj vezi sa silama koje upravljaju izvesnim aspektima univerzuma, i čija vlast nad nama bi mogla biti ugrožena našim saznanjem (Gnosis-om). Apostol Pavle (koga Elen Pejgels opravdano naziva „Gnostik Pavle”) je verovatno mislio upravo na to kada je pisao da „naš rat nije s krvlju i s tijelom, nego s poglavarima i vlastima”, tj. sa duhovnom izopačenošću na visokim položajima (Ef. 6:12). Smrt oslobađa božansku iskru iz njene prizemne tamnice, ali takvo oslobođenje može biti samo privremeno ukoliko oslobađajuće znanje nije dospelo do čoveka tokom njegovog boravka na zemlji.

Ljudi su podeljeni na tri kategorije koje podsećaju na savremene psihološke tipove. Mali broj njih su produhovljeni (pneumatični), tj. spremni da prime gnosis i oslobođenje. Na suprotnom kraju psiho-spiritualne skale nalazimo one koji su vezani za ovaj svet i materijalisti (hiletici) i koji priznaju jedino fizičku realnost. Između ove dve krajnosti, da se tako izrazimo, nalazimo one koji prebivaju uglavnom u svojoj mentalno-emotivnoj prirodi (psihici). Ovakvi ljudi očekuju iskupljenje kroz pridržavanje određenih pravila ponašanja umesto težnje ka višim, zaista spasonosnim stanjima svesti. U mnogim slučajevima možemo da primetimo razvojni put kojim ljudi prolaze od materijalističkog robovanja čulima, preko moralnog izgrađivanja kroz religiju, do duhovne slobode koju donosi gnosis. U tom smislu je i poznati proučavalac gnosticizma Žil Kvispel napisao: „Svetski duh koji je izgnan mora da prođe kroz pakao materijalnog sveta i čistilište morala da bi stigao do duhovnog raja.”

Gnostici su smatrali da je priroda čoveka u suštini božanska. Etablirano pravoverje, tada kao i sada, veruje da je duša u čoveku stvorena, po svojoj prirodi zauvek različita od Boga. Sasvim nalik hinduizmu i budizmu, koji prepoznaju transcendentnu „prirodu Bude” i „Atman” u čoveku. gnosticizam, pak, gleda na ljude kao na bogove i boginje koji su zaboravili ko su i šta su. Ljudi su uhvaćeni u zamku u kojoj su ograničenja koja nameće fizičko postojanje kombinovana sa trostrukim neznanjem: neznanje o našem poreklu, o našoj prâvoj prirodi i o našoj konačnoj sudbini. Upravo iz ove zamke su gnostici nastojali da se izbave putem gnosis-a.

 

SPAS  KROZ  ZNANJE

            Jedna stara gnostička izjava definiše prirodu gnosis-a na sledeći način: Ono što nas oslobađa je znanje (gnosis)

            o tome ko smo bili

            o tome šta smo postali

            o tome gde smo bili

            o tome gde smo bačeni

            o tome kuda žurimo

            o tome od čega se oslobađamo

            o tome šta je rođenje uistinu

            o tome šta je ponovno rođenje uistinu.

Onaj ko intuitivno prima precizne odgovore na ova pitanja prima ujedno i gnosis oslobođenja. Ukoliko je neznanje ono što nas drži u ropskom stanju, očito je da ona vrsta znanja koja uklanja neznanje dovodi do našeg oslobođenja. To je kao da smo bili upleteni u veliku, opaku čauru i da je sticanjem takvog znanja čaura počela da se odmotava, sve dok na kraju nismo uspeli da ponovo ustanemo obasjani svetlošću istinitog Boga, oslobođeni svojih okova.

Neki mogu da pretpostavljaju da ovaj gnosis koji oslobađa čovek može da dostigne bez ikakve pomoći spolja. Međutim, gnostici su gledali na to drugačije. Da bismo se oslobodili naše zamke, potrebna nam je pomoć, mada na svaki način moramo da doprinesemo i sopstvenim naporom.

Ortodoksni hrišćani veruju da se Isus utelovio da bi njih spasao svojom patnjom i smrću. Gnostici su uvek smatrali da je Isus došao na ovaj svet da im pomogne, tako da uz Njegovu pomoć mogu da dostignu gnosis koji oslobađa. Niti su gnostici smatrali da je Isus jedini takav pomagač i spasitelj koji se pojavio tokom dugog puta koji je prevalila ljudska istorija. Od najranijih vremena Glasnici Svetlosti su se pojavljivali dolazeći od Boga istinitog kako bi pomagali ljudima u njihovoj potrazi za znanjem koje oslobađa. Neke od mesijanskih ličnosti tog tipa, koje se pominju u gnostičkim spisima su: Set (treći Adamov sin), Isus i, u kasnijem gnostičkom pokretu, iranski prorok Mani.

Gnostici nikada nisu tragali za spasenjem od greha (prvorodnog ili ma kog drugog), već su želeli oslobođenje od nesvesnog i nerazumljivog, čime su mislili pre svega na neznanje o duhovnoj stvarnosti. Spasenje (ili oslobođenje) je potencijal koji se nalazi u svakom čoveku i ženi, i ono nije posledica nečijeg posredovanja već ličnog napora. Veliki glasnici svetlosti dolaze da podstaknu ovaj potencijal i oni to ne čine svojom smrću već svojim životom. Poslanje ovih glasnika je dvojako: prvo, donose nam učenja koja vode naše umove i srca ka gnosis-u; i drugo, oni uspostavljaju misterije koje vode oslobođenju, koje preko njihove mistične samilosti donose punoću oslobađajućeg gnosis-a, koji time biva večno utisnut u našem duhu.

Karakter „oslobađajućih” misterija gnostika je dugo bio predmet nagađanja. Mnogi proučavaoci su tokom poslednja dva veka popreko gledali kako na mit tako i na sakrament. Često su mitski i sakramentalni aspekt gnosticizma smatrali nekom vrstom ranog, nezrelog razvoja vere koji je tek imao da sazri u filozofiju, ili su ih na drugoj strani smatrali fenomenom koji ukazuje na dekadenciju. Najnovija istraživanja su dokazala da su sve ove tvrdnje pogrešne. Mit i sakrament nisu bili nikakvi slučajni nuz-proizvodi duhovnosti gnostika, već su predstavljali njihovo srce i suštinu. Jevanđelje po Filipu iz Biblioteke Nag Hamadi nam izlaže celu studiju o gnostičkoj sakramentalnoj teologiji; drugi nagoveštaji sakramentalnog gnosis-a se nalaze praktično svuda u raspoloživim dokumentima. Gnosticizam se tako razotkriva kao tradicija koja poseduje sopstvene mitove i sakramentalne misterije, sopstveno sveštenstvo i duhovnu genealogiju koja vodi unatrag sve do velikih učitelja gnosticizma iz davnih vremena. Oni koji su očekivali potpuno individualističku, spontanu duhovnost bez posredovanja tradicije i formalno propisanog sadržaja u gnosticizmu će ovime biti razočarani.

Danas prisustvujemo nečemu što se može nazvati umerenom renesansom gnosticizma. Moguće je da gnostička renesansa s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka na izvestan način predstavlja paralelu hermetičko-humanističke renesanse iz petnaestog i šesnaestog veka. Kao što je tada ponovo otkrivena hermetička književnost razbuktala veliki kulturni preporod te istorijske epohe, tako i ponovno otkrivanje gnostičkih spisa u naše vreme može da dovede do sličnih rezultata. „Kamen” koji su graditelji odbacili može ponovo da postane „ugaoni kamen”; ono što je zaslepljenost crkvene politike odbacila pre bezmalo dve hiljade godina može da nađe svoj put do duhovnosti novog veka i novog milenijuma. Kako god bilo, knjige koje nas vode mudrosti gnostika trebalo bi dočekati dobrodošlicom. Kada takva knjiga dospe do nas iz pera jednog od mudrih ljudi našeg vremena, Menli P. Hola, treba je dočekati sa posebnom radošću.

Sledeća studija čiji je autor nedavno preminuli Menli P. Hol se sastoji od nekoliko međusobno povezanih eseja koji se bave gnosticima. Kao što je označeno podnaslovom ovog rada, naš autor je smatrao gnosticizam ključem ezoteričnog hrišćanstva. Samo za taj uvid bismo trebali da mu najsrdačnije čestitamo. I zaista, ne može biti nikakvog ezoteričnog hrišćanstva bez gnosticizma, jer je mudrost onih koji znaju u doslovnom smislu reči prâvo, izvorno ezoterično hrišćanstvo. Uklonite doprinos gnostika i sve neortodoksne duhovne strukture alernativnog, mističnog hrišćanstva padaju kao kula od karata. Ma ko sebe naziva ezoterčnim hrišćaninom, a pri tome omalovažava gnostike, ostaje neznalica u pogledu najboljeg i najvećeg izvora alternativnog pristupa samoj biti hrišćanske vere.

Danas znamo da je gnosticizam itekako živ. U Iraku i Iranu živi dosta brojna verska manjina poznata kao mandejci, koji nisu ništa drugo do drevni semitski gnostici koji su preživeli sve do naših dana. Takođe, poslednjih godina je na svetlo dana izneto mnoštvo informacija u vezi sa velikom i plemenitom religijom katara ili albinežana, koji su otvoreno ispovedali svoju izrazito gnostičku veru tokom srednjeg veka u Evropi. Mada su sa zverskom surovošću istrebljeni od strane krajnje neprosvećenog katolicizma svog doba, neki od ovih gnostika su preživeli i nastavili sa svojim religioznim životom. Na mnoge načine i u mnogim oblicima gnostici su ponovo izašli na svetlo dana.

Pisac ovog Uvoda želi da čestita Društvu za filozofska istraživanja i njegovom predsedniku, dr Obadiji Harisu, na odluci da objave ovaj rad. Svrha Uvoda je bila i da bude neka vrsta priznanja pokojnom Menli P. Holu, čija uspomena nastavlja da živi za sve nas koji smo ga poznavali ili proučavali njegove radove.

Štefan A. Heler