METAPHYSICA

U susret delu Gnoza – autora Borisa Muravjeva


Pozitivna filozofija proučava čoveka uopšteno: apstraktnog čoveka. Ezoterična filozofija tiče se čoveka onakvog kakav on jeste, a istraživač je predmet sopstvenih studija. Polazeći od konstatacije da je čovek nepoznat, njegov cilj je da se upozna – onakvim kakav jeste i kakav bi mogao postati u određenim okolnostima. Konačni cilj pozitivne nauke je, u načelu, isti, ali su njeni napori dijametralno suprotni. Polazeći od sredine, pozitivna nauka se širi po specijalizacijama i tako skreće prema periferiji. Na granici, svaka tačka čini posebnu disciplinu. Ezoterična nauka započinje od mnoštva i različitosti, uočenih na periferiji dostupnoj našim čulima, a kreće se prema celini. Ona teži, sve više, uopštenijoj sintezi. Metod ezoterične nauke isti je kao i metod pozitivne nauke. To je posmatranje, kritička analiza datih opažanja, rigorozno izvedena iz utvrđenih činjenica. Uprkos ovoj sličnosti metoda, postoji razlika u primeni zbog individualnog karaktera većine ezoteričnih dela. To ne dopušta uvek prikaz rezultata određenih životnih iskustava, niti, pak, javnu raspravu o njihovoj punovažnosti. Zato primenjujemo ovaj metod sa istom rigoroznom objektivnošću, ali u suprotnom smeru. U pozitivnoj nauci ako ne možemo da opovrgnemo postulat, mi ga priznajemo, dok bismo ovde nešto pobili ako ne pronađemo činjenice ili pojave koje bi to potvrdile.  

U zapadnoj civilizaciji unutrašnji život pojedinca se, sa svim svojim bogatstvom, svodi na manju ulogu u postojanju. Čovek je toliko zapetljan u iscrpljujućem mehaničkom bitisanju da nema vremena da se zaustavi, niti ima moć pažnje potrebnu da svoju mentalnu viziju okrene prema sebi. Stoga provodi dane zaokupljen spoljašnjim okolnostima. Velika mašina, koja ga vuče za sobom, okreće se bez zaustavljanja, ne dozvoljavajući mu da predahne zbog pretnje da bi, za kaznu, mogao biti zgnječen. Danas je isto kao juče, a sutra kao danas, i on se brzo iscrpljuje u pomahitaloj trci, gurnut na tračnicu koja, na kraju, nigde ne vodi. Život za njega prolazi gotovo neprimetno, brzo kao zrak svetlosti, te on umire zbunjen, potpuno neshvatljiv sam sebi.

Kad molimo nekoga, ko živi pod takvim, neprestanim, pritiskom savremenog načina života, da okrene sopstvenu mentalnu viziju unutar sebe, on uglavnom odgovara da mu nije ostalo dovoljno vremena za preduzimanje takvih praksi. Ako insistiramo i on pristane, u većini slučajeva će reći da ne vidi ništa. Magla. Nejasnoća. U ređim  slučajevima posmatrač izveštava da opaža nešto što ne može da definiše jer se to stalno menja. Ovo poslednje zapažanje je tačno. Sve se u nama, u stvari, neprestano menja. Manji spoljašnji šok, slagali se sa tim ili ne, srećan ili nesrećan, dovoljan je da promeni naš unutrašnji sadržaj¹, da isti dobije sasvim drugačiji izgled.  

Ako sledimo ovo unutrašnje posmatranje, ovu introspekciju, bez predrasuda, uskoro ćemo konstatovati, ne bez iznenađenja, da se naš T na koje smo tako ponosni, nije uvek isto ja, taj T se menja. Ako se ovaj utisak istančanije definiše, počinjemo da bivamo svesniji da u nama ne živi jedan čovek, već nekoliko njih. Svaki ima svoj ukus, svoje težnje i svaki pokušava da postigne svoje ciljeve.

Odjednom u sebi otkrivamo čitav svet pun života i boja koje smo do tog trenutka, gotovo u potpunosti, ignorisali. Ako i dalje nastavimo sa ovim iskustvom, uskoro ćemo moći da razlikujemo tri struje unutar večno pokretnog života: struju vegetativnog života, zatim instinkta, da tako kažem, životinjski osećaj, i, na kraju, onaj ljudski život u pravom smislu tog pojma, kojeg karakterišu misao i govor. U nama kao da su tri osobe na čudan način sve zajedno zapletene.