METAPHYSICA

SPOMEN O TEŠKOJ ZARAZI


Leta gospodnjeg, 1348., u divni grad Firencu, jedan od najlepših italijanskih gradova, naišla je smrtonosna zaraza, koja je (usled uticaja nebeskih tela ili zbog naših grehova od strane pravednog Božjeg gneva, radi naše popravke, poslata na smrtne) na nekoliko godina ranije otpočela u istočnim zemljama, lišila ih golemog broja ljudi i, neodoljivo prodirući iz mesta u mesto, grozno se proširila na zapad. Uzaludno je bilo svekoliko ljudsko znanje ili staranje, pomoću kojih je grad preko naročitih službenika  od mnogih prljavština čišćen, svakom bolesniku zabranjen ulaz u njega i davani mnogi saveti o održavanju zdravlja, i uzaludne su bile smerne molitve što su ih, ne jednom nego nebrojeno puta, pobožne duše ne samo u priređivanim litijama, nego i na druge načine, upućivali Gospodu; gotovo početkom proleća pomenute godine otpoče ona jezovito, grozno, čudesno pokazivati bolna dejstva.

(…)

Za lečenje te bolesti, kako je izgledalo, ne beše od vrednosti niti pomoći nikakav lekarski savet ili lek; da li to priroda zaraze nije dopuštala ili lekari (kojih je broj, osim učenih ljudi, bio preterano veliki i koji nemađahu ni pojma o lekarstvu) nisu u svome neznanju uviđali otkuda ona dolazi, te prema tome ni primenjivali prava sredstva – glavno je da je veoma mali broj bolesnika ozdravljao, upravo da su svi oni umirali trećeg dana po pojavljivanju navedenih znakova, jedni brže, drugi sporije, i većina bez ikakve groznice ili kakvog drugog spoljašnjeg izražaja.

I još užasnija je ta zaraza bila stoga što je ona sa onih koji se od nje razbole prelazila na zdrave, kao što se to zbiva sa vatrom i suhim stvarima, kada se ove njoj isuviše približe. Ali, bilo je nešto još gore: jer, ne samo što su se razgovorom ili druženjem sa obolelima zaraza ili klica smrti sa njih prenosila na zdrave, nego se uvidelo da je i samo dodirivanje odeće ili ma kakvih predmeta, kojih su se bolesnici doticali ili ih upotrebljavali, bolešću zaražavalo osobe koje ih dodiruju.

Čudnovato je ono što moram da kažem; i da oči mnogih ljudi i moje nisu to videle, mučno da bih se usudio da tako šta verujem, akamoli da napišem, pa ma koliko da su verovanja dostojni bili oni od kojih sam te stvari slušao. Kažem da je pomenuta zaraza, u svom prelaženju, imala takvu snagu, da se pojavljivala ne samo između čoveka i čoveka, nego da je, štaviše, i to čineći tako što često, i druge životinje van ljudskog roda, kad one dođu u dodir sa ponečim što je pripadalo ljudima koji su od zaraze oboleli ili umrli, za veoma kratko vreme ne samo zaražavala nego i ubijala. Tako sam ja, između ostalog, jednoga dana, kao što rekoh, svojim očima video ovaj slučaj: Na ulici izbace dronjke nekog siromaška, umrlog od te zaraze, a dve svinje na njih naiđu i stanu, po svom običaju, da ih preturaju njuškama i zubima; i posle nepun čas, obe njih, trzajući se kao da su otrovane, padnu i ostanu ležeći mrtve na krpetinama koje, na svoju nesreću, behu raščupale i izgrizle.

Taj i mnogi drugi slučajevi izazvali su kod onih što su ostali u životu svakojaka strahovanja i uobraženja, i gotovo svi oni izreda stali su težiti jednoj veoma surovoj svrsi: kloniti se bolesnika i njihovih stvari. Čineći to, svako je verovao da će moći da za sebe nađe spasa. Među njima bilo je pojedinaca koji su mislili da će im umeren život, uzdržavanje od svakog preterivanja, znatno pojačati otpornu moć; te tako, zbijajući se u družine, oni su živeli izdvojenim životom. Skupljali su se u kuće u kojima nije bilo bolesnika, jeli najukusnija jela i pili najbolja vina, ali sa merom i izbegavajući terevenčenja, i svoje dane provodili su uz svirku i sva moguća zabavljanja, ne osvrćući se ni na koga sa strane, ne vodeći računa o onima koji boluju ili umiru.

Drugi pak, pokretani protivnim mišljenjem, tvrdili su da bi čoveku za tu bolest najpouzdaniji lek bio da što obilatije pije i uživa, da se zabavlja pesmom i šalom, da po mogućnosti zadovoljava svaku svoju želju i da se svemu onome što naiđe smeje i podruguje; i tako govoreći, svom snagom odavali su se tom poslu: i dan i noć, pijući bez potrebe i mere, odlazili su iz krčme u krčmu, a još radije u tuđe kuće, ako bi u njima zapazili štogod što im je godilo i prijalo. I to su mogli da čine lako, zato što se svako, kao da mu više nije bilo potrebno da živi, beše odrekao svekolike svoje imovine; i tako te kuće u većem broju behu postale opšte dobro, te se stranac, ušavši u njih, u njima baškario kao pravi gospodar. Ali pored svih svojih životinjskih težnji, oni su se bolesnika klonili koliko su god mogli više. I u toj toliko opakoj nevolji i bedi našega grada, uvaženi ugled zakona, i Božjih i ljudskih, beše gotovo sasvim opao i uništen, zato što su njihovi vršioci, kao i mnogi drugi ljudi, bili poumirali ili porazbolevali, ili su toliko oskudevali u pomoćnicima da nisu mogli preduzimati nikakav službeni posao. I zbog toga je svako mogao da čini ono što je njemu drago.

Mnogi drugi, između napred spomenutih, udarahu srednjim putem: nisu se, kao prvi, pridržavali umerenosti u jelu, piću i drugim razuzdanostima, nego su naprotiv do mile volje uživali u svemu i svačemu, ne zatvarajući se hodali su tamo i ovamo i u rukama nosili jedni cveće, drugi mirišljave trave i različite specije te ih prinosili nosu, jer su mislili da je to nešto izvrsno mozak krepiti takvim mirisima, pošto vazduh beše prepun zadaha od leševa, boleštine i raznih lekarija.

Neki su bili ispunjeni surovijim osećanjima (premda je to možda bilo pouzdanije) i govorili su da za zarazu nema boljeg leka od bekstva ispred nje; i, potaknuti tim razlogom, mnogi ljudi i mnoge žene, starajući se jedino o sebi samima napuštali su svoje gradove, svoje kuće, svoje srodnike i stvari, te su odlazili ako ne baš na tuđa a ono na svoja poljska dobra. (…)

I premda ti ljudi sa tako različitim mišljenjima nisu svi poumirali, svi oni nisu se ni spasli: upravo, mnogi iz svakog od tih redova razbolevali su se, i oni su svuda (pošto za vreme svog zdravlja dadoše primer drugima koji još behu zdravi) bednički propadali, napušteni od sviju i svakog.

Da ostavimo na stranu to što se građanin klonio građanina, što se skoro niko nije osvrtao na svoga suseda i što se srodnici nisu viđali nikako, ili su se viđali retko kad, ili iz daljine – ali taj bič Božji beše srca u ljudi i žena ispunio takvom stravom da je brat napuštao brata, stric sinovca, sestra brata i dosta puta žena svog muža; i, što je još strašnije i gotovo neverovatnije, ocevi i matere nisu smeli da se približavaju svojoj deci ni da ih neguju, kao da ona nisu njihova.

Zbog toga za ogroman broj bolesnika, ljudi i žena, kao jedina pomoć ostajaše samilost prijatelja, ili lakomost služinčadi, koji su ih, primamljeni velikom nagradom, služili, mada mnogi od njih na tako što nisu pristajali i mada su uz to bili veoma ćudljivi i za takvu službu mahom neiskusni, tako da se celokupan njihov posao sastojao u tome da bolesnicima prinose ono što traže ili da ih gledaju kako umiru; ali, vršeći tu službu, oni su dosta puta pored nagrade zarađivali smrt. Pa pošto su bolesnike napuštali susedi, srodnici i prijatelji, i pošto se oskudevalo u posluzi, uobičaji se nešto nečuveno, a naime to: da se nijedna dama, ma koliko da je bila ljupka i lepa, nije ustručavala pristati da je služi kakav muškarac, mlad ili star, i da mu, ako je to bolest iziskivala, bez imalo stida razgoliti svaki deo svog tela, kao što bi to učinila pred ženskim čeljadetom. I tako što je mnogim od onih što su ozdravile dalo povoda da kasnije budu manje časne.

Osim toga, pomrli su mnogi koji bi, da im se priteklo u pomoć, bili spaseni: prema tome, broj onih što su, kako zbog oskudevanja u pogodnoj posluzi tako i usled žestine opake zaraze, umirali dan i noć, bio je toliko veliki da strašno beše to i čuti akamoli gledati. Povodom toga, gotovo po potrebi, među preživelima ponikoše običaji koji su bili protivni ranijim građanskim običajima.

Ranije je postojao običaj (kakav vidimo još i dandanas), da se žene, rođake i susetke, skupe u pokojnikovu kuću i da tu zajedno sa najbližom mu rodbinom jadikuju i nariču; pred kućom pak skupljali su se pokojnikovi susedi i mnogi građani sa njegovim rođacima; i, prema staležu kojemu je on pripadao, dolazilo je sveštenstvo, a zatim su ga njegovi drugovi u svečanoj povorci, uz voštane sveće i pogrebne pesme, nosili u crkvu koju je označio pre svoje smrti. Sve je to, čim je zaraza počela uzimati maha, otpalo sasvim ili većim delom, te su tako stari običaji zamenjeni novima. Naime, građani su umirali ne samo bez mnogih žena oko sebe, nego je bilo i takvih koji su iz zemaljskog života u večnost prelazili bez svedoka, i veoma mali broj njih ispraćen je jadikovkama i suzama svojih milih i dragih; umesto toga većinom je dolazilo do smeha i zbijanja šala, i u tome su, zdravlja svoga radi, izvrsno prednjačile sažaljenjem prožete žene. I retko kad dešavalo se da koga pokojnika do crkve isprati više od deset ili dvanaest suseda, i nosila nisu nosili čestiti i ugledni građani, nego neka vrsta grobara, ljudi iz društvenog taloga, koji su nazivani mrtvonošama, i ti ljudi, radeći to za novac, odnosili su mrtvaca ne u crkvu što ju je on označio pred svoju smrt, već u onu koja je najbliža, a sveštenici, njih četvorica ili šestorica, koračali su napred, uz mali broj sveća, ili i bez njih, i oni su, ne mučeći sebe dugim obredima i ceremonijama, mrtvonoši naređivali da kovčeg spusti u prvu otvorenu raku.

Kod sitnog sveta, a i kod većeg dela srednjeg staleža, stvar je tekla još bednije: pošto te ljude u njihovim kućama zadržavaše nada ili siromaštvo, te su tako u dodir dolazili sa susedstvom, oni su se iz dana u dan razbolevali na hiljade, pa kako ih niko nije usluživao i negovao, umirali su gotovo svi izreda. Dosta veliki broj njih završavao je svoj život po ulicama, i za mnoge koji su poumirali u svojim kućama susedi su po smradu njihovih leševa dokučivali da su mrtvi; a smrad tih i drugih osoba, koje su umirale na sve strane, osećao se nadaleko. Susedi behu, mahom iz straha da bi im truli leševi mogli škoditi i iz sažaljenja prema pokojnicima, zaveli isti način postupanja: ili sami lično ili uz pripomoć nekolicine nosača, kada do njih mogu da dođu, izvlačili su mrtva tela iz kuća; metali su ih pred vrata, tako da je onaj ko prolazi ulicama, naročito izjutra rano, mogao videti bezbroj leševa; zatim su nabavljali nosila te mrtvace stavljali na njih, ili, ako nosila ne bi bilo, polagali ih na daske.

I onda bilo je mnogo slučajeva da na jednim i istim nosilima budu po dva ili tri tela, kaogod što se dešavalo da na njima leže mrtva tela žene i muža, dva ili tri brata, ili oca i sina. I bezbroj puta moglo se videti kako se jednom sprovodu, dokle dva popa koračaju iza krsta, pridružuje još troje ili četvoro nosila, koja nose nosači, te tako je bivalo da su popovi, misleći da sahranjuju jednog mrtvaca, sahranjivali u isti mah po osmoricu i više. Naravno da njima tako nije ukazivana počast ni suzama, ni svećama, ni ispraćajem; štaviše, bilo se došlo dotle da su ljudi za one što su umirali marili isto onoliko koliko mi danas marimo za koze. Iz toga jasno izlazi da ponešto (što nijedan filozof, poučavan prirodnim tokom stvari, sa njegovim sitnim i retkim nedaćama, ne bi mogao snositi mirno) prosti ljudi prilikom velikih nesreća prihvataju nehajno i ravnodušno. Pošto za napred opisanu veliku količinu leševa, koji su svakog dana i gotovo svakog časa donošeni crkvama, nije bilo dosta osveštanog zemljišta, a naročito stoga što je, po starom običaju, svakoga trebalo sahraniti u njegov vlastiti grob, to su umesto pojedinačnih grobova kopane velike jame i u njih su trpane stotine novih leševa; tu su oni, kao riba u podbrođu, u slojevima slagani jedan na drugi do samog vrha tih jama i zatrpavani s malo zemlje.

Šta bismo mogli reći drugo doli to: da je svirepost neba i možda delomice i samih ljudi bila toliko silna da je, nešto povodom opake zaraze a nešto povodom toga što su mnogi bolesnici, zbog straha koji je obuzimao stare, bili napušteni i loše negovani, broj pokošenih iznosio preko stotinu hiljada u gradu Firenci, mada se ranije nije ni mislilo da je broj stanovnika toliki? Koliko li je ponosnih palata, koliko divnih kuća, koliko ljupkih prebivališta, nekad prepunih gospode i dama, bilo prazno do poslednjeg sluge! Koliko li je starih uglednih domova, koliko čuvenih bogatstava ostajalo bez pravog naslednika! Koliko li je vrlih ljudi, koliko lepih žena, koliko ljupkih mladića, koje bi, da pređemo preko drugih, glavom Hipokrat i Eskulap smatrali za savršeno zdrave, izjutra doručkovalo sa svojim srodnicima, drugovima i prijateljima, da bi tog istog dana uveče večerali sa svojim precima!