METAPHYSICA

RELIGIJA POSTOJANJA – u susret delu Knjiga života, Martinusa


Osećanje života          

  1. Svako živo biće koje dođe na svet oseća život bez obzira na to da li pripada velikoj zajednici bića koju nazivamo „zemaljsko čovečanstvo“, ili predstavlja oblike života koje smo navikli da tretiramo kao „životinje“, „biljke“ i „minerale“.

Živa bića i njihova sudbina    

  1. Osećaj života je rezultat međusobnog delovanja dvaju različitih oblika energije, naime energije univerzuma koja se javlja i deluje u obliku naše okoline i energije u vidu naše sopstvene unutarnjosti koja se manifestuje u vidu života. Ovo međusobno delovanje energija u vidu osećaja života upravo i jeste formiranje naše svakodnevne stvarnosti. Stoga je očigledno da smo i mi sami ne baš tako beznačajan faktor u formiranju sopstvene sudbine – tim pre što znamo da na određenom području imamo svoju tzv. „slobodnu volju“.

Prijatna i neprijatna osećanja  

  1. Naime, svako biće je suočeno sa čitavim okeanom sila, čija se zajednička manifestacija ispoljava u pojmu „priroda“. Te sile u vidu elementa, supstance ili materije, u vidu mentalne klime, a naročito u vidu drugih bića, mogu na razne načine uticati na živo biće, stvarajući mu skalu doživljaja od najužasnijih neprijatnosti do najdivnijih i sjajnih oblika ugodnosti. Ovaj gigant organizovanih sila može, dakle, da utiče na jedinku stvarajući strašno i užasno, ali isto tako i ugodno osećanje sreće, što znači da je to aktivan faktor u stvaranju kako srećne tako i nesrećne sudbine jedinke.

Naša znanja i sudbina

  1. Kao što sam već pomenuo, mi nismo sasvim prepušteni tim moćnim silama, već u okviru područja na kojem vlada naša slobodna volja, predstavljamo odlučujući faktor u regulisanju njihovog uticaja na naše bitisanje. No, naravno, ako su sopstvena znanja najveći faktor koji upravlja našom voljom, onda je jasno da količina i kvalitet tih znanja igra važnu ulogu u tome da li ćemo ići u susret srećnoj ili nesrećnoj sudbini. Jer, ukoliko ta znanja ne obuhvataju stvari koje čine neophodnu osnovu skladne i srećne harmonije između naše manifestacije i energija sveta, naša sreća i doživljavanje će biti nesavršeni i to u meri u kojoj su naša znanja nepotpuna. U stvari, naša znanja su odlučujući faktor u regulisanju međusobnog uticaja prirode i nas. Što bolje naučimo da izbegavamo neprijatne oblike energija tim više dolazimo u kontakt sa prijatnim i ugodnim energijama.

Borba za opstanak. Razvoj    

  1. Letimičnim pogledom na svet uverićemo se da je manifestacija živih bića ili tzv. „borba za opstanak“, u stvari samo težnja jedinke da savlada neprijatnosti. Kad gradimo kuću, kad oblačimo toplu odeću, činimo to da bismo savladali energije koje bi mogle u vidu nepogodne klime pokvariti naše doživljavanje života. Isto je to sa školama, bolnicama, dobrotvornim aktivnostima, policijom, vatrogasnom službom, vladom i administracijom, crkvama, sektama i religioznim organizacijama i dr., koje postoje u civilizovanom društvu. Sve nabrojane stvari su vidljivi rezultat borbe jedinki protiv neprijatnih uticaja energija sveta koji su smetnja za stvaranje srećne sudbine. Ovu „borbu za opstanak“, tj. neprestano povećavanje napora jedinke da savlada i obuzda neprijatne oblike energija u prirodi u svakodnevnom životu poznajemo kao „razvoj“.

Jedino što je potrebno

  1. S obzirom na to da ne poseduju sve jedinke ista znanja, njihov uticaj na prirodu kao i njihova reagovanja na uticaje prirode su različiti, pa su različite i njihova sreća i svakodnevna stvarnost. I upravo na osnovu tako nastalog lanca različitih sudbina i oblika egzistencije zaključujemo da se bića uzdižu iz mraka ka svetlosti. Potpuno poznavanje toga lanca omogućuje nam da saznamo odakle dolazimo, kuda idemo, ko smo i kako treba da živimo da bismo razvoj sopstvenih energija doveli u sklad sa manifestacijom koju priroda usmerava prema nama i na taj način obezbedimo sebi potpunu sreću. Budući da je takva sreća ili savršena sudbina jedinke uslovljena potpunim poznavanjem najosnovnijih zakona i večnih principa na kojima se zasniva postojanje, a samim tim i poznavanje smisla života, za zemaljskog čoveka, koji je u kosmičkom smislu još uvek nesvestan, sticanje ovakvih znanja je „jedino potrebno“.

Delo Knjiga života je rezultat osećanja dužnosti       

  1. S obzirom na to da mi je život omogućio da se lično uverim u znanja koja su oplemenjena tako da na svaki način potvrđuju božje reči: „Gle, sve je veoma dobro“ i zbog toga moraju biti apsolutno neposredan odgovor na pitanje: „Šta je istina?“ koje je još uvek aktuelno za svet. Osećao sam se dužnim da učinim da moja doživljavanja budu svima dostupna. I ja upravo ovde, u „večnoj mudrosti“, nastojim da predstavim znanja iz prve ruke o kosmičkim realitetima, koji u vidu nadzemaljskog Proviđenja ili božjeg Bića vladaju svemirom.

Cilj ilustracija 

  1. Ovakvo izlaganje mora obavezno sadržati materiju ili način razmišljanja kakvim se običan zemaljski čovek još nikada nije bavio, ili se sa tim samo slučajno sreo, pa zbog toga ne može imati mentalni trening da ih usvoji ili iskoristi u svojoj svesti. Zato sam smatrao da bi ovim apstraktnim stvarima bilo dobro dati materijalno vidljiv izraz, tako da, umesto da budu samo mentalne manifestacije koje bi mogle koristiti isključivo treniranom misliocu ili okultisti, sada se javljaju kao materijalne zbirke slika, koje su dostupne fizičkim čulima i mogu se lako i jednostavno proučavati kao što se pomoću detaljno urađene geografske karte mogu proučavati daleki krajevi sa rekama, planinama i gradovima. Namera mi je bila da ovim ilustracijama učinim proučavanje kosmičkog ili duhovnog svemira dostupno javnosti kao što je đacima u školi dostupno proučavanje fizičkih, materijalnih krajeva iz geografije. Naime, namera života ili božjeg plana uređenja sveta nije bila da proučavanje najviših realiteta bude dostupno samo privilegovanim bićima, pogotovu što ne postoji bolji razlog, odnosno osnova za stvaranje u celom svetu toliko željenog „trajnog mira“ od rezultata ovog proučavanja, odnosno svima dostupnih znanja o kosmičkoj analizi svemira.

Simboli           

  1. Da bi se moj način ilustrovanja mogao pravilno shvatiti mora se imati na umu da mentalni ili kosmički realiteti koji su predstavljeni na slikama nemaju materijalni ni fizički oblik već su to kosmički zakoni sveta, osnovni principi, ideje, uzroci i metode shvatanja. Ali realiteti koji nemaju materijalni, spoljni oblik ne mogu se reprodukovati umetnički, kopirati niti fotografisati. Zbog toga se moje ilustracije ne mogu uporediti sa fotografijama niti sa umetničkim reprodukcijama, kao što se to može sa geografskom kartom. Moje slike nastaju tako što ja, kad želim da ilustrujem neki bezoblični realitet, obeležim na simbolu svaki važan lokalni detalj posebnim znakom, bojom, linijom ili nekom figurom. Zatim složim te različite znakove u izvestan red ili niz koji odgovara za oko nevidljivoj kombinaciji u kojoj se javljaju u stvarnosti. Tako nastaje materijalna slika koja po svojoj prirodi nije kopija, već vidljiva oznaka ili oslonac za neki realitet inače nevidljiv na materijalnom polju. Ovim se postiže da kosmički realiteti postaju dostupni čulu vida. Na taj način će mnoga bića, koja još nemaju razvijenu sposobnost shvatanja veću nego što im to čulo vida omogućuje, moći ranije nego inače, da počnu sticati znanja i o stranama doživljavanja života koje bi za njih bile nedostupne. Dakle, moje ilustracije ne odslikavaju već simbolizuju i zbog toga se moraju shvatiti isključivo kao simboli.

Knjiga života nije jedina „blagotvorna“. Simptom neznanja. Sveci i svete knjige i galerija slika života

  1. Dobro je da u nastavku ovog što je već rečeno dam i pregled tolerantnih i neobaveznih stvari koje karakterišu pojavu Knjige života u misaonoj sferi zemljine kugle, pošto se nadam da ću time olakšati čitaocu da zauzme najbolji i najprikladniji stav prema ovoj knjizi. Zato želim da stavim do znanja čitaocu da univerzalna slika sveta ili večna mudrost koja je u moju svest doprla neposrednim božjim i očinskim opštenjem u vidu neposrednog govora života i čije je oblikovanje u Knjigu života bilo moja privilegija, da je predstavim svetu snagom znanja koju ta manifestacija znači, a nikako ne pretenduje da bude „jedina blagotvorna“. Postavljanje takvih zahteva je siguran znak neznanja. Naime, Otac, Proviđenje ili Svevišnji nikada ne dozvoljava nikome, bez obzira ko to bio, da bude toliko moćan da može učiniti suvišnim sve ostale pojave ili manifestacije, već se jednako koristi svim pojavama ili manifestacijama kako bi na scenu stavio blaženstvo prilagođeno nadama i težnjama svakog pojedinog bića i time omogućio svakom živom biću da se javlja kao apsolutno neophodan nosilac uloge u gigantskoj predstavi koja se zove život. Nikakva manifestacija nekakvog posebnog bića, pa ma kako ona sjajna i savršena bila, ne može biti toliko moćna da učine suvišnim sve druge oblike uticaja Proviđenja ili Svevišnjeg na živa bića. Zbog toga još nismo videli, niti ćemo ikada moći da vidimo da neko tzv. „sveto biće“ ili neka tzv. „sveta knjiga“ može biti nešto više od obične nijanse ili malog procenta moćne igre sila koje nam se svaki dan ukazuju kao živa galerija slika u kojoj svemir, sunca, planete i bića u svojim najrazličitijim divnim oblicima i mogućnostima inspiracija lebde pred našim, već prema nivou razvoja i sposobnosti shvatanja, začuđenim očima.

Priznavanje istinitosti Knjige života  

  1. Knjiga života je rezultat ili materijalna posledica stvaranja iz nadfizičkog stanja sveta na jednom ogromnom, odnosno obimnom području prirode, da jedino svest koja je u stanju da posmatra sa tačke gledišta ili stepena potpuno razvijenog smisla za ljubav može preneti pravu, lično doživljenu i objektivnu sliku. Zato će razumevanje i sagledavanje istinitosti ove knjige biti pristrasno obojeno ili formirano sopstvenim stavom čitaoca u meri u kojoj se čitalac nalazi na nižem stepenu razvoja na kojem je smisao za ljubav pristrasan, odnosno manje razvijen.

Pristrasna ljubav         

  1. Pod pristrasnošću se ovde misli na smisao za ljubav kod bića čija iskustva još uvek nisu dovoljna da mu u vidu obdarenosti omoguće da uočava ili opaža da ne može postojati manifestacija koja istovremeno nije rezultat nižeg i osnova višeg oblika postojanja, a time, naravno, identična sa obaveznim momentom u procesu „razvoja“ i da je to dokaz da je sve veoma dobro. Iskustva jedinke deluju kao regulator njenog smisla za ljubav i sve dok ne sadrže doživljaje koji dokazuju da je sve veoma dobro, njen dar za ljubav može se razvijati jedino na područjima na kojima se razvijaju njena iskustva. Hoću reći da u ovom slučaju jedinka ispoljava veću ljubav i može pokazati veću toleranciju na području gde su njena iskustva bogata, nego na polju gde se tek stvaraju, pa je zbog toga u stanju da se u životu manifestuje kao pristrasna, tj. da pokaže više simpatija prema jednim, a manje prema drugim iskustvima.

Samo delimično poznavanje istine     

  1. U svim svojim detaljima ili životnim izrazima stvarnost je konačna i apsolutna istina, pošto su sve stvari i manifestacije podjednako korisne i zbog toga obavezne za postojeću osnovu razvoja ili poredak jedinki. Odnositi se sa više simpatija i priznanja prema jednom, a manje prema drugom znači biti samo delimično u kontaktu sa celom manifestacijom prave istine. No, takav neuravnotežen stav jedinke prema apsolutnoj istini je sasvim prirodna stvar budući da jedinka zbog svojih nedovoljnih iskustava još ne može da sagleda da je sve veoma dobro i zbog toga gaji manje ili veće antipatije prema svemu što odstupa od njenih shvatanja o tome šta je dobro i pravilno. To znači da jedinka još uvek ne poseduje dovoljno iskustava koja bi od nje učinila sredstvo za ispoljavanje najvećih simpatija ili ljubavi prema svim bićima potpuno nepristrasno, nezavisno i bez obzira na oblik njihove manifestacije ili stepen razvoja.

Knjiga života i njeni protivnici

  1. S obzirom na to da je Knjiga života data svetu koji je još uvek u velikoj meri rezervisan za bića koja pristrasno ispoljavaju svoje simpatije i svoju ljubav, ja ne mogu sprečiti da je mnogi, čak i oni najbolji, u početku neće razumeti, upravo zato što je ona svojim najvećim smislom za ljubav odgovarajući odraz stvarne, postojeće, veličanstvene slike sveta sa uravnoteženom univerzalnom manifestacijom celovitosti. I pored toga što je ova knjiga napisana u elementarnom i specijalno za ova bića prilagođenom obliku, sigurno se može dogoditi da za vreme studija, zbog svog urođenog prirodnog dara, neka bića precene ili potcene izvesne detalje, već prema tome koliko još pristrasno reaguju. Zato će takva bića moći jedino da razumeju ili da u svojoj svesti stvore mentalnu sliku, manje više, pristrasnu u korist oblasti u kojima je njihov dar za ljubav najviše razvijen, a na štetu oblasti gde je njihov dar za ljubav najmanje razvijen. Zato će sva stvorenja kao prirodni dar u ovom drugom slučaju osećati izvesnu netrpeljivost, koja je utoliko veća ukoliko je njihov smisao za ljubav manje razvijen. Ova se netrpeljivost uvek javlja maskirana kao „pravda“ u meri u kojoj jedinka na tom polju ne može uvideti da je sve veoma dobro. A pošto ova, u pravdu prerušena netrpeljivost, postoji kao prirodni dar kod ovih bića, ona nemaju druga sredstva kojima bi je mogla savladati do eventualno jedne spoljne, odnosno teoretske osnove. Zato će i njihova shvatanja apsolutne istine ili postojeće stvarnosti sa njenim zakonima, principima i idejama odstupati od slike koja je predstavljena u Knjizi života u meri u kojoj njihovo shvatanje odstupa od objektivnog i izbalansiranog shvatanja. No, s obzirom na to da takvo shvatanje nije stvoreno njihovom voljom, već stečenim iskustvima, a pošto ta iskustva još uvek ne mogu poslužiti kao osnova za manifestaciju najveće ljubavi i zbog toga ne mogu pokazati toleranciju na svim poljima, ova bića moraju u mnogim pitanjima biti čak moji protivnici, makoliko bi možda želeli suprotno. Ali kako rezultat drugačijeg shvatanja na kraju ipak vodi do potvrde stvarnosti, svi oni koji zbog svog urođenog dara moraju biti moji protivnici, postaju, u stvari, moji saradnici. Dakle i ovde, kao u svim ostalim situacijama u životu, ne postoji razlog da se na netrpeljivost ovih bića uzvrati netrpeljivošću, već postoji jedino sigurna osnova za odgovor zasnovan na ljubavi u vidu pružene ruke spremne da pouči i pomogne. A objašnjenje istine ili stvarnosti koje se nalazi u Knjizi života neće ni u kom slučaju značiti manju pomoć i podršku njenim protivnicima nego što će biti pomoć i podrška svim ostalim bićima i jedinkama.

Poslanstvo Knjige života. Neposredan govor života. Religija života

  1. Ovde u uvodu dotakao sam se problema koji će se kasnije u knjizi pobliže rasvetliti, da bih čitaocu objasnio na kakvo beskrajno razumevanje, toleranciju i slobodu će njegovo shvatanje, a samim tim i njegov odnos prema Knjizi života naići kod izvora odakle je knjiga potekla, bez obzira kakav će biti njegov stav. To znači da njegove sopstvene misli, shvatanja i gledišta ni u kom slučaju neće ni sada, a ni u budućnosti biti dogmatski vezana za ovu knjigu, već će mu dati najveće inspiracije da slobodno sam razmišlja i radi i da sam svojom slobodnom voljom traži i obogaćuje svoja znanja iz bilo koje druge knjige ili bilo kakvog drugog izvora gde se mogu naći za njega specijalno pogodni realiteti koji mu mogu dati veće inspiracije. Naime, na izvorima Knjige života već odavno postoji svest o tome da jedinke koje mogu naći zadovoljavajuća objašnjenja i najveće inspiracije u islamu, budizmu, hrišćanstvu ili nekoj drugoj religiji ili njihovim sektama i knjigama, uzalud će tražiti objašnjenja u ovoj knjizi. Isto tako se ne isplati tražiti objašnjenja tamo, ako se objašnjenja koja dotičnom daju najveće inspiracije nalaze u Knjizi života. Prema tome Knjiga života uopšte nema zadatak ni nameru da odvraća čitaoca od religije, sekte, veroispovesti ili pogleda na život koje on ima i koje za njega imaju naročitu životvornu vrednost ili božju inspiraciju. Njen glavni zadatak je da univerzalnom objektivnošću vodi tragaoca istine ka razumevanju svakodnevnih doživljavanja koja su puna događaja, prijatnih i neprijatnih iskustava, svetlih i mračnih scena i da razume specijalno za njega prilagođen neposredan govor Proviđenja. Postavši svestan u sopstvenoj stvarnosti on će naučiti da razume govor Proviđenja tako lako kao što danas može da razume govor nekog sebi sličnog bića. Knjiga života želi, dakle, da uputi onoga ko to proučava da je takvo opštenje ili neposredan govor života jedina osnovna religija, s obzirom na to da ona može postojati samo ako su u njoj svi učitelji i svi su đaci, a nastavno gradivo je sve. Pošto su sva živa bića samim „rođenjem članovi“ ove religije, ona nema nikakve ceremonije prijema ili upisa. Budući da se njeno područje prostire od večnosti do večnosti ona obuhvata čitav svemir i ovde imamo jedinu religiju u kojoj postoji i doslovce samo jedan pastir i jedno stado.

Knjiga života daje sliku doživljavanja iz sveobuhvatne „religije života“ i pisana je sa ciljem da stimuliše razvoj sposobnosti jedinke da sama razume ovu religiju, šta treba, a šta ne treba da čini, šta je stvarno, a šta nestvarno, ne zato što tako piše u Knjizi života, već zato što sam život tako kaže. Zato treba imati na umu da Knjiga života ni u kom slučaju neće stimulisati stvaranje nekakve sekte, religije ili veroispovesti – posebno što religija života prihvata sva živa bića, kako ona koja imaju neku veroispovest, tako i ona koja nemaju, kako one tzv. „svete“, tako i one tzv. „bezbožnike“, kako ljude, tako i životinje kao svoje po rođenju članove, pristalice i praktičare. Iz istih razloga Knjiga života nije kombinacija proglašenih zabrana, paragrafa, religioznih zakona i kaznenih odredbi, već je iz ljubavi sačinjen dobrovoljni priručnik tragaoce za istinom, studente u školi života. Ona želi da ukaže na stvari u svakodnevnoj okolini i doživljavanju živog bića koje bi mogle biti za njega specijalno prilagođena životvorna inspiracija ili informacija od posebnog značaja za stvaranje njegove srećne sudbine u budućnosti nezavisno od toga u kojoj zoni ili u kakvom stanju se biće nalazi ili kakva su mu shvatanja. Knjiga života se uopšte ne može ograničiti ili monopolizovati stvaranjem sekti ili organizacija. Ukoliko ne bi bila udžbenik i za one koji nisu kao što je za one koji jesu članovi neke sekte ona ne bi uopšte mogla biti univerzalna, nepristrasna manifestacija ljubavi i mudrosti – na osnovu svoga identiteta opšteg izraza žive religije života, čiji su članovi svi, čija nauka je sve.