METAPHYSICA

Prikaz priča iz knjige Nebeska tkalja


         

DEVA ZANOSNE LEPOTE

Ova bajka je oda muzici i pesništvu. U Devi koja svira na liri, sa očima u kojima se vidi „čitav svemir i svi svetovi kako se kreću u harmoniji“ prepoznajemo Majku sveta. Pouka priče je da samo rad i rad nisu dovoljni. Uvek je potrebna ravnoteža. Muzika i pesništvo su hrana za dušu. Ako sve odlično funkcioniše u realnom svetu, makar čovek bio sit i materijalno opskrbljen, a duša mu pri tom pati – stešnjena u ne-zvuku, on gubi spokoj, gubi smisao samo materijalnog zadovoljstva i sve više kopni i izjeda se u nemiru.

To je okosnica ove bajke i pouke.

Ispripovedano je elokventno, tečno i znalački.

 

KURDI – VARDI (na skitskom: sve je dim i prašina)

Filosofska priča, napisana živim, jasnim jezikom. Grci se ovde prikazuju kao „detinji“ narod, sklon da preuzima znanje od drugih naroda i da ga prikazuje kao vlastito. Pišu istoriju onako kako njima odgovara i sl. Autor se na kraju i našalio s njima: kada je razočarani Bogomir – glavni lik, ali Skit, uzviknuo: Sve je kurdi-vardi (sve je dim i prašina) u trenutku kada mu je pobeglo rešenje problema svih problema – Grci su to shvatili kao „počelo svih stvari“ i razglasili ga. Bogomir se smeškao, a Skiti se grohtom smejali.

Ova priča prikazuje kako se filosofski sadržaj može jasno ispripovedati i neprimetno uroniti u pripovest gde su dva naroda (Grci i Skiti) dva glavna lika. Prisutna je blaga ironija, kritika koja je više mirna konstatacija, dakle, bez trunke likovanja. Čak je i podsmeh na kraju mnogo više smeh. A ono što bi neki mogli nazvati pokvarenošću, krađom, prisvajanjem tuđeg i sl. naš Autor zove „detinjim narodom“.

 

NA PRAVDI BOGA

Glavni junak ove bajke, „čestiti Musa“ je blaža varijanta biblijskog Jova. Bog mu je uzimao sve što bi stekao, ali nije naudio njegovoj ženi i deci. Dakle, ovo je priča o potvrdi vere, čestitosti, ispravnosti u svakom pogledu, besksrajnoj vrednoći i trudu, kao i istrajavanju u vremenu kušnje. Najlepši i najpoetičniji deo priče je kada Musa uhodi meleke, tj. Anđele i za njima se penje lestvama od mesečevih zraka, e da bi stigao do Gospoda, I Gospod ga je blagoslovio i obećo mu svaki boljitak zbog njegove velike vere. Tako se sve za Musu završilo da ne može biti bolje. Dobro je što je od ljudi koji su ga hvalili krio svoju tajnu; jer bolje je ne pričati o Božjim darovima; to ostaje između vernika i Gospoda – i dok je tako to deluje.

U ovoj bajci ima dosta turskih reči jer je i atmosfera takva, kao i likovi – što sve pripada muslimanskom miljeu. To naravno daje posebnu atmosferu kasabe i drevnih karavana. Priča ima toplinu i vrlo je umešno ispripovedana.

 

NEBESKA TKALJA

Priča izuzetne lepote, prepuna prizora raskošne prirode, sveta kristala i svetlosti, a zapahnjuju ih čudesni zvuci iz svemira. Prisutna je i satira spram tzv. Dušebrižnika, bića koja posmatraju prelamanje svetla u kristalima, ali analizuju samo ono što vide, ne zalaze dalje, ne pitaju se. Tvrdi su to ljudi, suviše materijalni, uskogrudi, skučenih nazora. Glavna junakinja Tea naziva ih „čudnim pojavama ničim ispunjenim“. Tek kada Tea zameni ostarelu majku na nebeskom razboju i počne da tka iz Dobrote – koja je sama njena suština – onda će bića – dotle hladna i prazna, postati ljudi koji će voleti jedni druge.

Bajka je ova puna filosofskih razmišljanja iskazanih na tako jednostavan i jasan način da se njihove pouke ne doživljavaju dogmatski i nametnuto već lako i prirodno prijanjaju za one kojima je upućena.

Ptica „čeznutljivka“ glavni je prenosilac velikih i važnih spiritualnih istina. Bajka se završava apoteozom prirode, svemira, dobrostivih i lepih osećanja, hrabrosti i zrelosti – koji svi tvore, kako Autor kaže, „svetove neuporedive po lepoti“.

 

NEZAHVALNI KRALJ I SIROMAŠNI MUDRAC

Ovo je baš prava klasična bajka gde Dobro pobeđuje Zlo. Tu je i neizbežni čarobnjak u ulozi dobrostivog ravnatelja sudbine dvora i naroda. Lepo i glatko ispripovedana. Tu je i, za bajke, uobičajeno naravoučenije: kako seješ tako ćeš i žnjeti. A vrhunska mudronosna sentenca je: „Ono što važi za siromaha, mora važiti i za kralja“ – čije bi izvršenje obezbedilo mir i harmoniju u svakom društvu.

 

PRIMAVERA

Mudra priča puna pouka i preobražaja našeg, pre ostalih, kraljevića. O tom njegovom preobražaju ovde je u stvari reč. Dakle, od hrabrog, ali bahatog i sirovog viteza, posle tri poduga iskušenja, postaje jedan pravi, plemeniti i oduhovljeni vitez koji uviđa svoju raniju neotesanost, te se po konačnom povratku najpre izvinjava Brbljivici Nasti. (Njeno ime kao i scenu s njom kada ga grdi, odlikuje fini humor). Zadaci za viteza:

  1. Da ubije zmaja koji koristi trenutnu slabost Sunca prema čarima Lune dok oko njega obilazi – i otkida komad njegovog sjaja da ga doda svom razornom plamu – što je sve zajedno divna slika, čarovita baš kao i sama Luna. Samo se ova scena može posebno analizovati kao jedan od primera oslabljenja ili nedovoljno pažnje zbog emocije, i kako se onda Dobro promeće u Zlo.
  2. U drugom zadatku potrebno je ubiti Tamnu Zmiju (u stvari Aždaju – kneza ovoga sveta koji bi da njime ovlada u celosti.) I naravno, govori se tu i o magijskoj moći reči kada je izgovara sveti čovek – dakle onaj čija je vera nepokolebljiva, jer bez nje mu reč ne bi imala dejstvo. Svakako da se tresao svet pri njegovom okršaju sa strom Zmijom. A po povratku, naš kraljević ispoljava jedan preobraženski atribut i pomaže ostalim vitezovima da osvetlaju obraz.
  3. Treći zadatak nalaže sticanje Hristovih suza koje su se pretvorile u bisere, a „koje čuva iza sedam brava i sedam dveri družina iskrenih vernika“. Kada i to obavi, on postaje „sveti vitez“ i „Božji ratnik na Zemlji“ – što je najvažnije, narod ga kao takvog prepoznaje i želi da ga dodirne ne bi li i sam dobio deo svetosti. Lik Primavere svakako je neodvojiv od kraljevića, s tim što je prikazan kao stariji, Ženski princip, – kako u stvari i jeste. Samo njeno ime ukazuje na to da je Boginja – mogla bi biti slovenska Boginja proleća. Ona jedina prepoznaje od početka našeg kraljevića – i kada ga s ljupkošću šalje da izvrši tri podviga-iskušenja, to su u stvari tri stepenika njegovog duhovnog rasta i preobražaja. Ona sve vreme sluti taj njegov preobražaj i zato mu je stalno naklonjena. Primavera je zaista prikazana kao tipičan primer ili same Device-Boginje, ili njene sveštenice na Zemlji – svetao, svečarski primer ostvarenog Ženskog Principa.

U poslednjoj sceni bajke kada se venčavaju u slavlju svetla i sjaju princezine lepote, ona od kraljevića prihvata darovani biser i polaže ga na svoje grudi – time otvara put Božjem blagoslovu u vidu belog goluba.

Sledi na kraju i pouka, direktna, kao naravoučenije u basnama, da ljubav „pročišćuje srce i uznosi dušu“ – i da se kao takva pronosi s kolena na koleno, što znači da je postala mit.

Izuzetno poučna bajka o muškom i ženskom principu, puna prekrasnh prizora veseljenske lepote; napisana jasnim, prozračnim jezikom, pomalo arhaizovanim, što povećava draž ove povesti.

 

PRIČA O KORPARU I JEDNOJ SUZI

U ovoj priči Autor koji nije hteo da potpiše svoje delo, otkriva nam svoj poriv za taj čin. Naš skriveni Autor je u stvari korpar iz ove priče. Njegovo objašnjenje je Autorovo objašnjenje nama, čitaocima: sve vrste stvaralaštva izviru iz Duše sveta, neposrednije, iz „Genija naroda“ kojem pripada. Osetio je da je on u milosti toga Genija zato što može da piše priče – koje je nesvesno uplitao u boje svojih korpi. Sve što izlazi iz tog Sveopšteg Izvora i uliva se u razne talente vraća se u taj isti Izvor.

Govori se tu i o povratnom efektu, kada njemu razni svetski putnici pričaju njegove „prerušene bajke“ – kako ih ljupko naziva naš Autor. Putujući kroz razne predele sveta ustima putnika vraćale su se njemu nadogradnjom, modifikovane novim prostorima i iskustvima. I korparu nije bilo krivo, nigde tu nije bilo sujete, naprotiv, milina i sreća izmamile bi mu jednu suzu.

A drugi put kada mu se iz oka iskrala suza bilo je kada je posle intervencije caričine lektorke slušao bajku svoga života. Važno je istaći da su uvek ovakve prilike sveukupnosti, ucelovljenja ljudskog rada i svekolikog života u Dušu sveta – bile te koje su mu izmamljivale tu jednu suzu.

Naravno, ni carska lektorka nije obično ljudsko biće već viši duhovni entitet koji se u njoj utelovio. Ona ima svojstva i vilinska i devstvena i osobine svetih žena – mudrica.

Ezoterijska znanja našeg Autora su i ovde implementirana u mnogima deonicama priče. Stil je kristalno jasan, a atmosfera nepomućene lepote. Pripovedanje podseća na prebiranje po strunama harfe ili na zvuke lire.

 

SASVIM OBIČAN ČOVEK

Ključna reč i za ovu priču i za bitnu odrednicu svetih ljudi jeste MIR. Jer svašta može čovek koji nosi mir u sebi. Stana, jedna od junakinja, za njega kaže da je „sasvim običan čovek“ – kako glasi i naslov ove priče, ali drugačiji od svih.“ U čemu se on to razlikuje od drugih? To se možda najviše vidi u njegovom odgovoru Stani, kada je naziva „uvaženom“ i kaže „da smo svi mi dobri, da je tako Bog uredio, i da kako bi moglo biti drugačije.“ To je ogledalo prvotnog stanja čovekvog, onakvog kako ga je Bog stvorio na Početku vremena. Izgovorivši tu rečenicu, ovaj čovek, Ilija (tj. Sv. Ilija) kako saznajemo, ne samo da pokazuje da pripada takvom poretku vrednosti već da istovremeno i propoveda te vrednosti.

Možemo reći da je mala Jovana njegova kolateralna pomoć! On je došao da isceli Staricu, jer ona ga je očekivala – što znači da je imala izgrađen odnos prema njemu, moljen i izmoljen. Zato se on i jeste iskreno iznenadio kada je nesvesnim dodirom iscelio ranu maloj Jovani. To nije uradio svojom namerom – kao za Staricu – već samim svojim Bićem – što još više potvrđuje autentičnost Njegove svetosti.

A zašto se više nije tu pojavio? Pa baš zato što je tu došao „po pozivu, po molbi i molitvi“ Staričinoj, ne samo da je isceli već i da nagradi njenu veru.

Kroz celu priču provlači se ta reč „MIR“, kao moto onoga ka čemu treba svi da težimo, kao formula svetosti i svesnosti, kao uputstvo za postizanje blagoslovenog stanja u kojem se nećemo razboljevati, a ako se zbog neke pogreške i razbolimo moći ćemo sami sebe da iscelimo.

 

HALJINA OD MESEČINE

U ovoj bajci lutke Stela i Damjan imaju donekle ulogu Petra Pana: oni najpre ubede malu Jelicu da pođe s njima na maskenbal jer će im tamo biti lepo. A onda svi zajedno na snopu Mesečeve svetlosti izleću kroz zatvoreno prozorsko okno. Tetkina bašta – mesto naznačeno za maskenbal – najednom postaje zanimljiv, raznovrstan predeo i prelepe prirode i uzburkane urbane sredine. Same kostimirane ljude, mala Jelica doživljava kao nevaspitane i uobražene vetropire, što još žešće potvrđuje njena potonja prijateljica Luna, kada kaže da je „ispod kostima i maski samo vazduh“.

Ovde dakle imamo susret i sukob dva sveta: nagizdanih i budalastih (površnih) gradskih žitelja – koji su ogledalo efemernog, nesuštastvenog (hiljadama godina…), i čarolijskog sveta dva čista malena bića: Lune – koja je u stvari Mesečeva sveštenica i Jelice, koja samo misli da je obična.

Treba ovde istaći jaku autorovu satiru; jer iako se maskenbal odigrava u proscenijumu druge, vremenski i prostorno izmešane stvarnosti, jedne ne umetnute već proširene, nadograđene dimenzije, u njoj su još uvek prisutne i izmešane različite kategorije bića, i Stela i Damjan – kao oživljeni izdanci mašte, i oni koji pod „svojim maskama ne kriju lice već vazduh“.

Ukazaću i na upotrebu školjke kao puta za povratak u tzv. realnu stvarnost; jer školjka je mistično stanište čiji izuvijani tunel ili hodnik vodi kući – ali Božijoj.

I na kraju ove pripovesti, kada se sve nađe na svome mestu u stvarnosti svakodnevice, i kada se pomisli da je sve bilo san, na maloj Jelici zasvetli njena nova Mesečeva haljina. I to bi prošlo samo kao ulomak onog zaumnog, nadograđenog sveta, da se upravo njegovi žitelji – lutke Stela i Damjan – nisu potrudili da dotaknu auru tetkinog srca. Ne kaže nam se kako, niti nam je to potrebno.

 

ZLATOUSTI I DUŠA SVETA

Predivna priča o nastanku sveta razuma i sveta EGA u kojem danas živimo. O tome kako se laž uvukla u postojanje i sve iz korena promenila. Jer kada nema istine, nema ni Dobra, tama zamenjuje svetlost, zlo se goji iz dana u dan. Devica, Majka sveta, ustanovila je lozu svetlosnih bića, starih duša i dobrotvora, svetih pripovedača koji su pripovedali o svim dobrima jedinog istinitog Zlatnog doba. Svojom pričom prali su duše žudnih slušalaca, uznoseći ih u zaboravljene Više sfere. Oni su usklađivali pojedinačne duše sa Dušom sveta. Sveti pripovedači su nasleđivali jedan drugog, jer posrnula Zemlja nije mogla podneti više njih istovremeno.

Poslednjeg u nizu čudesnih pripovedača narod je nazvao Zlatoustim, zbog lakoće kojom je govorio i sjaja koji se slivao sa njegovih usana.

Najbiranijim rečima, s velikim poetskim nadahnućem pripoveda se o povlačenju „Sveduše ili Božanske suštine“, odnosno o postepenom iznicanju misli o „JA“, o izdvojenosti i posebnosti, o rušenju JEDNOTE. Ipak, istina prvobitne svetlosti i sjaja ostala je u svakoj duši, koja teži povratku u Dobrotu Sveduše. Silazak Lucifera na Zemlju, naš Autor bajkoliko naziva dolaskom Crnog čarobnjaka koji malo-pomalo, pre sveta lukavo i potupljeno sprovodi svoj paklenski plan jer poseduje veliko i znanje i moć; varljivim šapatom unosi pometnju i u pojedince i u ceo poredak stvari. Glavni pomoćnik i savetnik bio mu je vatreni zmaj. Na njemu i njime uništio je i razorio celu Zemlju. Međutim, kako to uvek biva sa ZLOM i ZLIMA, kada su uništili sve Dobro, okrenuli su se jedan protiv drugog. Preostali ljudi su se sakrili u podzemna staništa i pećine, a gladna neman je pojela samu sebe. A kaže naš Autor da se crni čarobnjak negde pritajio, čekajući narednu priliku da se opet pojavi na Zemlji.

Zlatoustog, moćnog sanjara štitila je sama Priroda, od čega se uplašila njegova sagovornica, zmija opsena – Tua. A Zlatousti ište njenu sestru Ofi, jer zmije su dve: srebrna, kušateljica-guja, i mudra, bakarna ili zlatna. On odlazi k njoj „da zajedno opšte sa Zvezdama“.

Prelepa je ovo bajka, ili priča, puna mudrosti i znanja o svetu kakav je bio, kakav jeste i kakav se sprema da bude, jer promene su počele! Izdvojila bih rečenicu postavljenu zmiji: „Da li si se ikad zapitala šta se dogodi kad snoviđenja sanjara postanu stvarnost?“ Ovo je krucijalna rečenica koju sve svetle duše koje su se zaputile stazom uspeća mogu da postave pogubljenim, ustajalim dušama današnjeg haotičnog sveta.

Da zaključim:

Najpre treba reći da bajke nisu nosile snagu istine samo nekada davno; nose je i danas za one u kojima detinje srce nije zgaslo.

Kada sklopimo knjigu posle čitanja ovih prekrasnh bajki i priča, jasno nam je zašto ih je njihov sazdatelj potpisao pseudonimom: Zlatousti. Šta krasi onoga ko nosi naziv zlatousti ? Sama ta reč nam daje odgovor: onoga iz čijih se usta toči tečno zlato. Zlato je Sunce. Zlato je najpročišćeniji stepen alhemijske transmutacije. Dakle, zlato porađa reči zvonke i milozvučne zato što su istinite. I nije važno samo šta se kaže već i kako. Zato je zlato tečno: izlva se, šumi, raspevava lepotu, sjaj, Dobrotu; prozračnim titrajima uvlači nam se pod kožu i budi nas u zaboravljene predele Zlatnog doba.

Kako se naš Autor uklapa u ove divne atribute koje je tim imenovanjem na sebe preuzeo? U njemu se ogleda upravo jedna od najdragocenijih odrednica Autorovog stila. On je dvostruko vrstan pripovedač: najpre po onome šta kazuje, za šta bi mnogi rekli da ima razigranu i bogatu maštu, mi mislimo drugačije: stvaraoci koji poseduju veliko ezoterijsko znanje – što je slučaj sa našim Autorom – ne koriste se maštom već imaginacijskim oblikovanjem tog svog znanja kao i dodatnim (i presudnim) prohodima samog stvaralačkog čina.

Mnogo je razuđenih prizora u ovim baujkama/pričama, mnogo raspevane mudrosti, tj. dragocenog nauka bez ijednog tona didaktike ili prisile. Zato sve tako prijanja za čitaoca i rasprostire njegove tisućlećima slagane međe i kada ima isto znanje i kada ga nema.

I dolazimo do onog drugog blaga Autorovog stila, do onog kako je ispripovedano, kako je i kuda usmeravan zlatni potok biranih reči. I ne samo pojedinačnih reči već i mudro slaganih sintagmi, kao i rečenica koje često zvuče kao drevne narodne poslovice. Ponegde ima i finog, blagog humora, koji nije rugalački, pre mu je osmeh znak.

Zaista, jezik ovih pripovesti doima se kao tečenje najsitnijeg zlatnog zrnevlja koje nam ulazi kroz pore i resi našu nutrinu treptajima svojih značenja: Dobrote, Istine, Ljubavi, Lepote, Mira, Milosti Božje…

A kada nam prenosi ona druga značenja koja potiču od Nepomenika, Ružnoga, Lukavoga ili kako ga Autor naziva, Crnog Čarobnjaka (jer Opsenar je on bio i jeste, itekako!) – jasno sagledavamo segmente ružne i sve opasnije svakodnevice i sučeljavamo se sa sve težim nametima opakih svetskih moćnika. Autor tada daje i svoja prekognitivna viđenja o rušenju sveta ognjem i mačem, ali i o uništenju zla samim sobom. Naravno, potom nas opet zaliva zlatnim tečenjem iz isceljene Duše Sveta. I kaže: „Sanjari uživaju moćnu zaštitu.“

A mi dodajemo: I biće ih sve više.

MARICA JOSIMČEVIĆ

U Beogradu, 5. februara 2018. g.