METAPHYSICA

Predgovor knjizi Vegetarijanstvo


Predgovor knjizi Vegetarijanstvo

Više nego ikada dosad pred našu intelektualnu javnost neotklonjivo se nametnulo pitanje etičkog odnosa prema životinjama. Sve veći broj javnih polemika i tribina, tekstova i članaka u novinama, priloga u medijima, forumima i blogovima na internetu, pojedinaca ili društava koji se zauzimaju za human odnos prema životinjama, kao i za njihovu zaštitu, čak i političkih istupanja na tu temu, zatim vegetarijanstvo koje dobija sve više pristalica pokazuju da je potreba za ovakvim delom u našoj savremenoj kulturi, obremenjenoj tenzijama novih i starih ideja, postala više nego neophodna. Knjiga Danijela Dombrovskog, koja se nalazi pred čitaocem, daje pregled filozofskih ideja vegetarijanstva zapadne civilizacije od vremena antičke Grčke pa sve do ukidanja Akademije od strane cara Justinijana u VI veku nove ere, uz permanentno korespondiranje tih ideja sa idejama našeg vremena. Dombrovski uzima učešće u aktualizaciji ove ideje na Zapadu, ali, gledajući sa ove vremenske distance na period sedamdesetih godina dvadesetog veka, možemo primetiti već poslovičnu površnost i licemerje koje su glavne karakteristike ove civilizacije: osnovne tekovine, naime, vegetarijanskog filozofskog pokreta koje je Zapad usvojio odnose se samo na zaštitu kučnih ljubimaca, pasa lutalica i retkih životinjskih vrsta kojima preti izumiranje, ali klanice kao industrije smrti i enormnog profita ostale su po strani. Životinje, dakle, koje se neguju za klanje ostale su izvan tekovina vegetarijanskog filozofskog pokreta! Ova šizofrenija je osnovno obeležje zapadnjačkog uma i može se uočiti na svakom polju, ne samo u filozofiji.

Koliko je nama poznato, ovo je jedina knjiga filozofskog karaktera koja se bavi temom vegetarijanstva i odnosom prema životinjama a da je objavljena kod nas. Nadamo se da će ona podstaći publikovanje sličnih dela kod drugih izdavačkih kuća, jer jedna knjiga na ovu temu, ma koliko bila vredna, nije dovoljna da obuhvati sve aspekte aktuelne problematike našeg doba. No i pored toga, ona će biti od neprocenjive koristi svim onim aktivistima koji žele da humanizuju odnos naše zajednice prema životinjama, ali će i učvrstiti uverenje kod onih koji su se opredelili za vegetarijanski način života, u smislu lične filozofije i pogleda na svet. Isto tako verujemo da će ovo delo oploditi naše filozofsko polje novim idejama i tako dati zamah novoj misli da potera mladice svojih, do sada neizraženih, potencijala.

Urednik bi želeo da se, na kratko, zadrži na dva momenta vezana za ovu problematiku za koje misli da ih autor nije, u jednom vidu, do kraja objasnio, a u drugom, čak ni dotakao.

Prvi momenat se odnosi na neoplatoniste i njihovu filozofiju vegetarijanstva. Koliko možemo videti, oni ovaj problem nisu postavili na izvornoj metafizičkoj osnovi, te su stoga njihovi argumenti u korist vegetarijanstva najslabiji i podložni su obaranju od strane njihovih oponenata. Razlog tome leži u reševanju problema noumenona (ideja, arhetip ili praslika i matrica, umni svet, idealni, večni svet) i fenomenona (pojava, odraz, senka, pojedinačnost, serija, prolazni, nestvarni svet) kao ključnih pojmova neoplatonističke filozofije. Po neoplatonistima, čovek, zahvaljujući umu, koji je božija iskra u njemu, može da učestvuje u svetu noumenona i tako osigura svoju besmrtnost u društvu bogova. Ali to može samo onaj pojedinac koji je razvio svoj filozofsko-mistički um, i koji je na taj način postao prosvetljen, dok prosečan čovek, nepoznavalac, to ne može, a o inferiornim bićima, životinjama, da i ne govorimo. Odnos prosvetljenog mislioca prema životinjama ima karakter samilosti i saosećanja za njihovu patnju. Životinje su na milosti i nemilosti čoveka kao njihovog gospodara, ali on baš zbog te nadmoći koju ima prema njima treba da bude human, a ne svirep. Čovek može da živi od biljne hrane, prema tome nema razloga da ubija životinje. Njihovi oponenti, međutim, iznose protivargumente, udarajući na osnovnu manjkavost neoplatonističke ideje kao takve: životinje su samo puki fenomeni (slično ovome je i gledište stoika), beslovesne serije arhetipskih matrica (noumenona), koje ove proizvode u enormnim količinama – što ukazuje da u samoj osnovi neoplatonističke ideje može da se uoči jedan vid indiferentnosti prema zlu. Shodno tome, čovek ne bi trabalo uopšte da brine zbog toga što se životinje ubijaju i koriste u ishrani, jer se time ne uništava sama matrica koja ih proizvodi. Ali argumentacija protiv neoplatonista može da se okrene i protiv njihovih oponenata: neoplatonističko učenje je vrlo ekskluzivno jer ono obezbeđuje samo odabranoj eliti prosvetljenih filozofa-mistika učešće u sferi noumenona, s obzirom na to da nemaju svi ljudi iste umne sposobnosti (deca, žene u patrijarhalnim sredinama, retardirane ili hendikepirane osobe, i sl.), ili pak nemaju isto mišljenje o tom učenju (Šta, recimo, ako je neko marksista po ubeđenju? Da li je on izjednačen sa životinjom samim tim što ne želi da uzme učešće u neoplatonističkoj ideji, budući da misli drugačije nego oni?), ili su potpuno nezainteresovani za život u umu (današnja mladež, zatim široki slojevi činovnika, ratara, radnika, ljubitelja fudbala, Grand parade, Velikog brata, itd.) a da ne govorimo o beslovesnim, primitivnim i zaostalim ljudskim grupacijama širom sveta, kojih čak ima najviše. Da li i prema njima onda treba zauzeti stav kao prema životinjama? (Što u zbilji i nije daleko od istine.) U krajnjoj suštini, kakva je razlika između njih i životinja? Takvim stavom, naime da su životinje samo puke fabričke serije noumenalne matrice, otvara se mogućnost za opasan zaključak da je sve dozvoljeno, pa čak i kanibalizam, jer su i neki ljudi samo…

Za razliku od neoplatonističkog gledišta, koje pati od nedostatka izvorne metafizičke postavke, mi ćemo ponuditi ono iz hindu metafizičke tradicije (momenat koji autor ovog briljantnog dela nije ni dotakao).

Počećemo od predaje, od Šrimad Bhagavata Purane, u kojoj se pripoveda o tome da je prosvetljeni kralj-mudrac Judištira, koji je, kao nosilac božanskog znanja, bio vladar idealnog kraljevstva, dobio od jednog zanatlije, svog podanika, luk i strelu na poklon, dotad nepoznato oružje, pri čemu ga je ovaj podučio njihovoj nameni. Zadovoljan (!) zbog dobijenog poklona kralj-mudrac je otišao u šumu da se malo zabavi. Tamo je on nasumično izbacivao strelu iz luka, sve dok jedna tako nasumično izbačena strela nije smrtno pogodila srndača. U tom trenutku je došlo do dramatičnih promena u čitavom bivstvu, koje su nastale kao direktna posledica ovog zlodela. Ono je neposredno prouzrokovalo nastupanje kali juge ili doba mraka (prema grčkom ekvivalentu: gvozdeno doba). Čitavo postojanje je degradiralo u uslovljenost. Čitava ontološka struktura se usled toga promenila. Životinja na samrti je zatim predočila (na ovom mestu možemo videti momenat da čovek razume govor životinja, što pominju i stari grčki filozofi) kralju-mudracu šta je prouzrokovao svojom nepromišljenošću, te mu izloži karakteristike mračnog doba. Potom je uginula.

Postavlja se pitanje zašto je baš ovaj čin, ubistvo životinje, doveo do degradacije čitavog bivstva? Na ontološkoj ravni i čovek i životinja su isto, deo apsolutnog duha, jedno. Sa aspekta hindu filozofije, čitavo postojanje prožima jedna Duša sveta, mahatma. Kao što stoji u Bhagavad giti: “Prosvetljen mudrac, posednik pravog znanja, na isti način vidi bramina, koji je obrazovan i odmeren, kravu, slona, psa, pa čak i pariju“. Pri takvoj postavci stvari čovek ne može da povredi životinju a da ne ugrozi sveukupno bivstvo (nastupanje mračnog doba), jer Duša sveta prožima čitavo postojanje, od subatomske čestice do megagalaktičkih sistema, tako da sav život u kosmosu uzajamno korespondira. Za razliku od neoplatonista, stoika i svekolike zapadne filozofije uopšte uzev, koji previše naglašavaju značaj uma kod čoveka, čineči ga na taj način unikumom u odnosu na sav ostali živi svet (umesto da je primus inter pares), iz čega onda proizlazi svaki oblik diskriminacije: speciecistički, seksistički, rasistički i drugi (iskustvo milenijuma nas uči da um može da opravda i najopakiju ideju!), hinduističko učenje o Duši sveta prožima svo postojanje u jedinstvo i sklad, u uzajamnost i međuzavisnost, u čijem zagrljaju su svi jednako vredni poput kruga u kome je svaka tačka središte jer nema periferije: stoga je i najmanji insekt u postojanju podjednako značajan i ima isto pravo na život kao i stoički filozof ili neoplatonista. Um nije dat čoveku zarad njegovih sebičnih  ciljeva, već zarad toga da bude  luča višeg nauka, koja Duši  sveta osvetljava apsolutnu istinu, sadržanu u biću Božanstva i činjenici da sav postojeći svet teži tome da progresira, na lestvici bivstva, ka svom oslobođenju, odnosno dostizanju božanske omnipotentu. Čovekov pad se dešava upravo usled suštinske kolebljivosti (sebičnosti) uma. Kralj-mudrac, koji je nosilac apsolutnog znanja i istine, te je otud uslov sveopšteg savršenstva postojanja, a time i vladalac idealnog kraljevstva u kome cvetaju duhovnost, vegetarijanska civilizacija, obilje, sklad, mir, itd., od zanatlije (tehnički, inferiorni um) uzima na poklon luk i strelu (trivijalno sredstvo, ali i dijabolična naprava tehničkog uma), zatim  odlazi u šumu (svet čula, svet maje, niži plan) da se zabavi (lakomislenost). I kao logička neumitnost prethodno iznetog, dolazi do već pomenutog zlodela. Drama sveopšteg bivstva se dogodila upravo stoga što je prosvetljeni kralj-mudrac degradirao u duhu: njegovom degradacijom degradira čitavo postojanje, to jest spušta se na niži, fizički plan: plan tame, neznanja, uslovljenosti, dvostranosti, privida, itd. Jer samo prosvetljeni kralj-mudrac nosi sudbinu sveg postojanja na sebi i odgovoran je za nju. Suštinska kolebljivost se ogleda u tome da se prosvetljeni um u jednom svom aspektu podredio inferiornom, egoističnom umu tehne, koji je sam po sebi podvojenost kao takva, sušta dijaboličnost. Nećemo sada ulaziti u analizu tehne kao glavnog obeležja zapadnjačkog uma, koji je nosilac smisla i napretka ove civilizacije, nego ćemo samo primetiti da on u krajnjoj instanci, budući dijaboličan, uvek potire samog sebe, kao i onoga koji mu se podređuje, kako nas podučava više znanje i istorijsko iskustvo.

Koja je uloga životinje u planu postojanja? Prosvetljeni kralj-mudrac je, takođe, Prađapati, kosmički čovek, replika Boga, koji u sebi sadrži večnu sliku sveta i zametke svih potencijala bivstva. Životinja je dakle deo njegovog bića, deo većnog poretka sveta. Ubistvom životinje, kao prvo, prosvetljeni kralj-mudrac narušava većni poredak sveta, karmički plan, za čije održavanje je zadužen, a kao drugo, nanosi patnju Duši sveta, što za posledicu ima pokretanje točka karme. Nije um zapadne filozofije merilo toga da li je neko biće inferiorno u poretku postojanja i vredno življenja ili ne, već je to Duša sveta koja deluje na suptilnijem nivou, kao nad-um. Um zapadne filozofije se uglavnom oličava u hibrisu, koji u našem vremenu nosi žig ogoljenog ničeanizma, sa licem razularene zveri, opijene krvlju inferiornih bića koja su “rođena” da budu hrana silnih. Ali opčinjen svojim vlastitim ludilom, on ne vidi Nemezu, večnu senku hibrisa, kako stoji sa podignutim mačem osvete i čeka svoj trenutak… Ne smemo smetnuti s uma da se mi na ovom mestu bavimo drugostepenom degradacijom sveopšteg duha, u kome se već dovršila njegova potpuna diferencijacija u smislu arhetipske potentu, sveta ideja, to jest da se naš um kreće po polju dvapara juge, na korak od sveta aktuelnosti, fenomena, pojedinačnosti, relacija, uslovljenosti, karmičkog delovanja, itd. U ovakvoj postavci stvari, životinja je čovekov najbliži sused, njegov sadrug i pomoćnik u održavanju poretka sveta, koji je ustrojen tako da svaka čestica u njemu teži da progresira ka višem planu postojanja, prelazeći iz forme u formu, u skladu sa karmičkim zakonom. Pari passu, i čovekova dužnost sastoji se u tome da pomogne životinji u njenom evolucionom hodu ka višoj formi. Svako ometanje takvog toka stvari povlači za sobom karmičke posledice, odnosno pad u regresiju. Kad kažemo da je životinja “najbliži čovekov sused”, tad imamo na umu lestvicu postojanja po kojoj, kako god išli, naniže – duhovni svet, ljudski, životinjski, biljni, mineralni i svet htonskih sila – ili naviše, obrnutim redosledom, uvek je isto, ona je, naime, pored njega. Tako, recimo, kad pokušava da se uspne na stepenicu više, da pređe prag zlatnih dveri, životinja je čovekov kamen iskušenja, kao što je dato u primeru prosvetljenog kralja-mudraca, a kad pogleda naniže, ona je njegova večna opomena od pada, koji, ako se dogodi, obično nezadrživo srlja ka najnižem planu postojanja, svetu htonskih sila – monstruoznosti i suštog zla. Savremeni čovek Zapada se, i pored ove opomene, uljuljkuje u laži i obmane svog dijaboličnog uma, čija bestijalnost je neuporedivo veća nego bestijalnost najkrvožednije životinje, te otud ne primećuje kako se već nalazi u vlasti htonskih sila, gde ga čeka nezamislivo stradanje ako ne prihvati pouku životinje i ne promeni svoju životnu filozofiju. Za razliku od takvog tipa čoveka, koji je mutant postojanja, genetski monstrum, rob svog dijaboličnog uma, razoritelj celine, jer svoje postojanje temelji na suprotstavljenosti i teskobi, drevna metafizika istavlja Dušu sveta, koja se zasniva na prožimanju i skladu, odnosno carstvu slobode, u kojoj su sva bića jednako vredna i ravnopravna, a svaki čovek je prosvetljeni kralj-mudrac, obasjan svetlošću svog nad-uma, koji mu donosi spoznaju božanske nauke, a samim tim i svest o celini postojanja, čiji je on uzvišeni vladar i čuvar.

Na kulturološkom planu, životinja je čovekov odraz u iskrivljenom ogledalu delirijumske opsene sveta fenomena. Svaka vrsta životinje oličava neki aspekt čovekovog karaktera, kao što se može pročitati u indijskoj Panćatantri, starogrčkim basnama ili u predanjima mudrih, ali gotovo istrebljenih, starosedelaca Otetog kontinenta, kao što se uostalom može naći u predanjima i pričama naroda celog sveta. U svim tim pričama životinje su čovekovi prijatelji i učitelji mudrosti, koje mu pomažu da na pravi način sagleda i popravi mane svog karaktera, kao i da razreši zamršene životne situacije i ostvari svoj cilj.

Na fizičkom planu postojanja čovek, takođe, nema pravo da životinji  oduzme život, jer je on dat oboma i deo je karmičkog plana. Čovek ne može samovoljno da se postavlja iznad njega, jer onda potpada pod udar karmičkog zakona, što se potvrdilo nebrojeno puta do sada. Životinja,  naime, zajedno sa čovekom sudeluje u očuvanju i ravnoteži eko sistema,  kao božjeg vrta obilja, lepote i sklada, qonditio sine qua non svekolikog progresa, čije narušavanje donosi destrukciju, bol i užas ništavila. Kao nosiocu umnih preimućstava odgovornost za sudbinu sveta je na čoveku. Individualnim uzdržavanjem od jedenja mesa, čovek odbija da uzme učešće u sistematskom ubijanju životinja, čime vraća nevinost postojanju, veru u ljudsku dobrotu i izvesnost sutrašnjice. Etički odnos prema životinjama, vegetarijanstvo i eko praxis su neraskidivo povezani i oni se mogu smatrati filozofijom budućnosti, koja će revitalizovati čovekovo duhovno, moralno i praktično biće i dovesti ga u skladan odnos kako sa samim sobom tako i sa Dušom sveta, uz obećanje da će na obzorju novog svitanja, pročišćen svetlošću večne istine, prosvetljeni kralj-mudrac najaviti povratak Zlatnog doba.