METAPHYSICA

Predgovor knjizi Pejzaži neba


Ove misli su nastale delom od neobaveznih dnevničkih beleški, vođenih tokom izvesnog niza godina, kao plod posmatranja događaja u spoljnom svetu, ali i unutrašnjih osećanja i promišljanja, koja su više lirskog karaktera nego učenog, a delom i od prepiske koju sam, u časovima dokolice, razmenjivao s prijateljima. Nije postojala nikakva ideja da ih posmatram kao zaokružen spis, ali se, vremenom, građa nekako sazdavala i dobijala vrlo određen oblik, kao i misao vodilju koja ih je povezivala u celinu, sledeći nekoliko linija dinamike oprečnosti, poput ideje boga i čoveka, empirijske nauke i duhovnosti, zatim uvreženih zabluda i zanemarene istine, te smisla postojanja na prema stihiji modernog načina života. Sagledavši da ove marginalije nisu naprosto raštrkane beleške, premda ne osporavam da pate i od tog nedostatka, odlučio sam da ih doteram, dodatno selektujem i stavim između korica, bez ikakvih pretenzija da će one zanimati ikoga drugog sem nekolicine znatiželjnih čitalaca, koje će u većoj meri privući pseudonim pisca nego ono što je taj vajni mislilac imao da im saopšti u svojoj knjizi.

Još jedan valjan razlog u prilog ovakvom stavu sastoji se i u neospornoj činjenici da se u svetu svakodnevno objavljuju referentna dela proslavljenih autoriteta nauke, kao i srodnih intelektualnih disciplina, laureata akademija i kraljevskih učenih društava, te je autor ovog spisa svestan svog diletantizma i stoga ne poseduje nikakve, čak ni najfantastičnije pretenzije da im može uputiti ma kakav izazov svojim skromnim delom. Ako bi tako nešto negovao u svom mahnitom umu, on bi tad bio somnambul, čije su ambicije slične detetu, što naoružano drvenim lukom i strelom kreće u okršaj protiv ubojitog bacača plamena „Buratina“.

No, bogu hvala, odavno sam oslobođen slične napasti sujetnog duha, a ono što je prevagnulo u korist odluke da pečatim knjigu nije bila nikakva smelost da svoje marginalije namenim skromnijem formatu čitalačke publike, naime onima koji svojim diletantizmom prepoznaju diletantizam autora, te se po srodnosti priroda međusobno privlače, već, avaj, ono što će primetiti svaki roditelj kome su deca stasala za samostalan život.

Možda će neki zavedeni čitalac, koji je, kakvim čudom, zavirio među korice ove knjige, pomisliti da teram šegu i poigravam se s njegovim strpljenjem baveći se budalastim razmatranjima, ali uveravam ga prisegom, koja je danas svetija od svih bogova koji su ikada živeli između neba i zemlje: Tako mi novca koji sam uložio u štampu knjige – govorim istinu i samo istinu, Bog mi Rokfeler posvedočio tome! Dakle, istina je samo jedna i ona glasi da sam ja žarko želeo da ta razmišljanja ostanu u ladici mog sekretera, kao što roditelj žarko želi da njegova deca, iako već stasala za samostalan život, ostanu u roditeljskom domu kako bi bila zaštićena od trpke oporosti životne zbilje, ali, svojeglava i samovoljna, kakva obično jesu, deca uglavnom ne slušaju roditelje, nego krupnim koracima hrle na vašarište sveta sa željom da osete draž ličnog iskustva ma kakvo ono bilo; na isti način su se i moje misli pobunile protiv mene, svoga oca, pozivajući se na zakonsko pravo da poseduju samostalan život. I neka mi bude oprošteno zbog toga, zbog gordosti buntovnog duha da odapne strelu svojih misli, ma kako ona bila slabašna, na bojište divova gde pršte nuklearni projektili njihove akademske učenosti, ali u pitanju je tek tanušni glas običnog čoveka koji, po Božjem i prirodnom pravu, budući da mu je to svojstvo urođeno, eto razmišlja i svoja razmišljanja, u najboljoj veri, pušta u metež javnog života, ne po svojoj ćudi, već po ćudi tih i takvih neposlušnih misli. Šta će se sa njima dalje dešavati sudbina je koju će one same morati da prihvate na svoja nejaka pleća, za šta ja, njihov roditelj, po večnoj pravdi Neba, ne snosim nikakvu odgovornost.

Zlatousti