METAPHYSICA

Potraga za živim učiteljem


Potraga za živim učiteljem

Ošo. Za one koji ne znaju puno o njemu evo nekoliko biografskih podataka.

On nije rođen, nije umro – samo je gostovao na ovoj planeti tokom šezdesetak godina. I eto čitave biografije…

„Moj voljeni Ošo…“, tako bi Tvoji sanjasini započinjali pitanja na daršanima.

U jednom trenutku sam poželeo da postanem Tvoj sanjasin, da sedim u dno Tvojih nogu i ispijam nektar Tvoje mudrosti, ali Ti si već bio otišao u neko drugo sazvežđe…

*

Nalazim se u Indiji, nedugo posle Tvog odlaska. Koračam Velikim drumom premišljajući da li da posetim Punu ili druge ašrame živih učitelja? Već tada mi je bilo jasno da je Rađnišašram bez Tebe samo dobro organizovana firma, poput neke američke kompanije – jedino što je malo zabavnija. Ako imaš dolare, sve može, šta god poželiš od brenda Ošo prodakšn kompani.

  Farewell Puna, odoh ja u Indiju!

„Moj voljeni Ošo, zašto nisi obrazovao učenika kome bi preneo svoje duhovne moći?“

  Ja neću da osnivam školu,neću da obrazujem učenike, sledbenike jer iz toga nastaje religija, iz toga nastaje sistem, dogma, a to su mrtve stvari!

Dok hodam Velikim drumom Indije, susrećem Ramakrišnu i njegovog učenika Vivekanandu – dva duhovna gorostasa, svaki ponaosob jedinstven i nesamerljiv; susrećem, isto tako, Juktešvara i Joganandu, Šivanandu i Satjanandu, ali i madam Ani Besant i Krišnamurtija…Koliko bismo  danas bili siromašniji da takvi Učitelji nisu iznedrili takve Učenike.

„Moj voljeni Ošo, zar Tvoj učenik ne bi dovršio preobražaj sveta koji si Ti pokrenuo? Da li je Tvoja misija mrtva? Šta je sa pobunom, sa duhovnim probuđenjem čoveka? Da li je sve to iščezlo zajedno sa Tobom?“

Živi Učitelj daje živi primer; Njegova reč deluje magijski i ona smesta preobražava neznanje u znanje, avidju u vidju. Hej, Veliki drume, dušo Indije, da li je monsun Njegovog učenja natopio tvoje plodno tlo? Da li su tvoja deca kušala plodove Njegove mudrosti? Hoću li naći živog Ošoa u Tebi!?

*

Stigao sam u Kaši.

„Idi na Gangu narednog jutra i učestvuj u ceremoniji pozdrava Suncu…“, reče mi bezimeni. Hoću. Sledećeg jutra, pre nego što se razdanilo, bio sam na Svetoj reci. Tmina je još uvek zastirala kolorit indijskog podneblja tako da su se videli samo obrisi zgrada i hramova, i siluete ljudi koji su ulazili u čamce. Otisnuli smo se na vodu. Malo po malo dan je izgonio noć, poneki pramenovi tame mogli su se videti tek tu i tamo. Bruj mantre dopirao je iz nekog hrama sa obale i razlegao se niz reku u nedoćuj. Kako se zastor tame podizao, tako se na sceni dana pojavljivao igrokaz života: hiljade ljudi se tiskalo na Gangi, muških i ženskih, mladih i starih – obredno kupanje, molitva Suncu, lomača za mrtve, mantra; bolesni i zdravi, sveti i profani, svi behu u naručju Svete majke.                                          

                                           Jer onaj koji želi, gordosti lišen,

                                          Ne potcenjujući ni čoveka ni zver,

                                          Dušu cele Indije osetiti može

                                          Ovde u Varanasiju…                                                                       

Najzad se pojavio i Surja, neodoljiv u svojoj muževnoj lepoti, i prosuo svetlost i toplotu po tom igrokazu. Sav kolorit indijskog podneblja, koji je do tog trenutka bio zagasit i potmuo, najednom se premetnuo u blještavilo i raskoš. Oblici kao da su gubili linije, dok su boje razuzdano titrale prelivajući se jedna u drugu. Milioni Surja se sjaktalo u talasima Gange i sred sve te razigranosti postojanja čovek nije mogao da ne oseti da je i on deo tog plesa – da je on u svemu i da je sve u njemu.

A onda sam ugledao nju, Parvati, u stavu lotosa. Kao kip izvajan od večnosti meditirala je na krovu priobalne zgrade. Nešto tako otmeno i čudesno nikada ranije nisam video. Moćni Surja se pojavio samo zbog nje. Ipak, sumnja je podrivala um: da li je to prikaza ili živi stvor? „Joga mister…“, presudio je mudri čamdžija, a zatim počeo da objašnjava… Meni, kralju svih jogina! Hoću da uradim to isto, ovog trenutka! Pokrenuh svu magiju joge u sebi i u sledećem trnutku nađoh se na krovu susedne zgrade. Još jednom pogledah u Parvati, majku svih mističnih moći: čisti izraz slobode i besmrtnosti zračio je iz nje. Potom sam zašao u stanje ne-uma, o Učitelju.

To su ti živi primeri koji nam otkrivaju našu skrivenu suštinu, otkrivaju nam puteve ka slobodi.

Evo još jednog primera, koji je sam po sebi čista naiva, ali je u okvirima svojih kondicionala istoznačan sa prethodnim.

Bilo je divno majsko popodne, osunčano i puno blagosti, u bezvremenu Agarte. Ja i moja devojka sedeli smo na prozoru trećeg sprata Filozofskog fakulteta; zajahali smo ragastol tako da smo sa spoljne strane prozora nehajno klatarali nogama nad ambisom i zaljubljeno čavrljali ko zna o čemu.

Kada bi nas ugledao, koje-koji prolaznik bi se osmehnuo sa simpatijama, ali kad nas je uočio par zaljubljenih, beskrajno milih srednjoškolaca, zastali su prosto očarani tim prizorom:

„Možemo li i mi da uradimo to isto!?“

„Zašto da ne; učinite to!“

U sledećem trenutku oni su isto tako sedeli na prozoru do nas i bili neizmerno srećni.

U bezazlenim srcima te dece naš primer je izgledao kao najviši izraz slobode i ona su poželela da dožive to isto. Naš primer otkrio im je jedan  od puteva koji vode do slobode. To je bio izazov koji je nagonio duh da nadmaši svoja ograničenja, da ide iznad svojih trenutnih datosti, a da pritom ne ugrozi druge.

Danas se izazov slobode ogleda uglavnom u tome da su nam drugi smetnja i da bismo ostvarili svoju slobodu, moramo da uklonimo smetnju.

*

Nalazim se u Hare Rama gest hausu (kultnom hostelu hipi vagabunda sedamdesetih godina), na Paharganđu, Nju Delhi. U holu, jedna šarmantna Amerikanka, lejdi u dostojanstvenim godinama, tanka i živahna da sva treperi, razgovara sa recepcionarom, ali tako teatralno da zapravo svima prisutnima saopštava da sutra putuje na Aručanalu, u Ramanašram. Mora da je dražesna lejdi čitala Pola Brantona i poželela da doživi spiritualnu avanturu u tajnoj Indiji. Život je zaista prelep! Razgovaram sa mladim menadžerom gest hausa. On čita Tvoja predavanja Philosophia ultima. Pričamo o Tebi i o Indiji… Ošo, kaže on, to je savremena Indija, to su mladi, obrazovani ljudi iz gradova koji nose duh promene u sebi. Ošovo učenje duboko ih je proželo. Oni su već sada šampioni u mnogim oblastima savremenog načina življenja… 

* 

Putovao sam iz Rišikeša u Nju Delhi. Kad onaj koji poznaje Indiju čuje da sam putovao autobusom, razvučiće lice u šeretski osmeh i pomisliti da sam uistinu velika naivčina. Bože blagi, zaista nikada neću zaboraviti to putovanje… Rišikeš je od Delhija udaljen svega stotinak kilometara, a zver od autobusa je tu razdaljinu pregazila za nepunih šest sati! Avaj, Indija i drumovi – to je urnebesna komedija. Čitalac koji je gledao Šijanov film Ko to tamo peva, znače dobro o čemu govorim.

Elem, stajao sam tako na zadnjoj platformi prepunog autobusa, naivno očekujući da ću za nepunih sat vremena biti u Delhiju. No, posle sat ipo vožnje, otprilike, Delhi je još uvek bio veoma daleko, a ja veoma umoran.  Naizgled nehajno, tek da bih s nekim zapodenuo razgovor, upitao sam jednog učtivog gospodina, koji je sedeo tik pored mene, koliko ima do Delhija? „Five over, mista!“ Nisam najbolje razumeo, pa mu se izvinih:    „Skjuz mi, s’r…“ „ Five over!“, zapečatio je temu učtivi gospodin. Mora da sam izgubio svu boju u licu, jer mi je taj kindly gentleman saosećajno ponudio svoje mesto. Odbio sam, svakako, uz pregršt reči zahvalnosti. Onda smo ipak zapodenuli razgovor, na rđavom engleskom, razume se.

„Indija, mista’, to je selo a ne grad. Grad je samo dvadeset pet odsto Indije, selo sedamdeset pet. Urbana Indija je isuviše vesternizovana. Ona je u kandžama transnacionalnih kompanija koje joj sisaju krv, ju andastend mi? Gavamant je korumpiran, sve je u vlasti monija. Moni je bog. U gradovima caruje pokvarenost; nema vere, nema morala, nema čovečnosti. U selima je duša Indije. Dođite kod mene, mista’. Budite gost u mojoj kući i videćete pravu dušu Indije. Deca na selu se i danas igraju sa malim Krišnom i viđaju ga kako jaše na svom voljenom biku Nandiju. Srešćete tamo ljude koji naizust znaju ceo Šrimad Bagavatam, kao i Tulasidasovu Ramajanu…“

Čuo sam puno lepih stvari od tog učtivog gospodina, ali nisam mogao da prihvatim njegov poziv – moj boravak u Indiji bližio se kraju. Ipak, i u tim rečima prepoznao sam Tvoju Indiju, voljeni Učitelju, te suprotnosti koje idu do krajnosti, te protivrečnosti koje Ti toliko voliš da ističeš.

„Moj voljeni Ošo, pronašao sam Te u Varanasiju, pronašao sam Te u Delhiju, Kalkuti, ali pronašao sam Te i u Vrindavani, Maturi, Buda Gaji, na obalama Jamune i Gange (sa čijeg izvora sam doneo čudotvorni kamen i poklonio ga mojoj kumi). Tvoj živi duh pronašao sam duž čitavog Velikog druma i moje suze sreće ostavile su trag na njemu. Ali Tvoj duh je raspršen. On je rasut po prašini Velikog druma; nije celovit kao kad si Ti hodao njime. Ipak, ko zna – možda će se iz toga, iz prašine Velikog druma roditi Tvoj učenik, Tvoja reinkarnacija: živa reč, živi primer, koji će svojom magijom preobraziti inertnu stvarnost u večno živu istinu.

*

Dok sam koračao ulicama Delhija, razmišljao sam o Tvom oregonskom eksperimentu. Nesumnjivo da je to najznačajniji eksperiment koji je ikada načinjen. Ti si njime dokazao da je utopija ostvariva; dokazao si da mrtvo može postati živo, da ružno može da se preobrazi u lepo, da je alhemija postojanja realnost. To je blistavi primer za sva vremena. Ako je mrtva oregonska pustinja mogla da se transformiše u živi raj, onda to može i čitava planeta.

Samo, tada si Ti bio tamo, Tvoja živa reč, Tvoj živi primer pokrenuli su preobražaj, pokrenuli su pobunu, duhovno probuđenje… Ko će od nas, običnih, neprosvetljenih bića, probuditi Ošoa u sebi?

Ukrcavam se u avion za Rim. Napuštam Indiju, a u ruci nosim poklon-knjigu od mog mladog indijskog prijatelja – Philosophia ultima, u kojoj je napisana posveta:

                                       Love is God’s gift to us,

                                      Those who posses it are beautiful.

Predgovor knjizi ZLATNO GRUMENJE, Ošo Rađniš