METAPHYSICA

PORUKA GARSIJI


Elbert Habard

A Message to Garcia by Elbert Hubbard  1899.

APOLOGIJA

Zdrav razum

Ukoliko radiš za nekoga, onda mu, zaboga, budi odan. Ako od plate koju ti daje kupuješ hleb, tad radi za njega, govori dobro o njemu, misli dobro o njemu, podržavaj i njega i kompaniju koju predstavlja. Kad bih radio za nekoga, čini mi se da bih mu bio posvećen.

Ne bih radio za njega samo deo vremena, već neprestano. Moja služba bila bi odana, ili je ne bi ni bilo. U odlučujućem trenutku mrvica odanosti je vrednija od planine sposobnosti. Ukoliko moraš da ogovaraš, osuđuješ i vazda nipodaštavaš, zašto bi radio taj posao; daj otkaz i, kad potpuno izađeš iz svega, kudi je do mile volje. Ali, molim te, ne opanjkavaj tu korporaciju dokle god si deo nje. Ne zbog toga što ćeš joj naškoditi, zaista ne, nego zato što omalovažavajući firmu u kojoj radiš, omalovažavaš sebe. Pri tom nemoj smetnuti s uma da „omaklo mi se“ neće držati vodu kad se radi o poslu.

Ovu literarnu crticu Poruka Garsiji napisao sam za sat vremena, jedne večeri posle obroka. Bilo je to dvadeset drugog februara hiljadu osamsto devedeset devete godine, na rođendan Džordža Vašingtona, kad smo otpočeli sa štampanjem martovskih „Filistara“[1]. Ideja mi je navrla iz srca i zapisao sam je posle napornog dana tokom koga sam pokušavao da naučim neke prilično nesavesne lenjivce da se trgnu iz obamrlosti i budu poletniji.

Ideja se rodila iz male rasprave tokom pauze za kafu, kada je moj sin Bert sugerisao da je Roven bio pravi heroj Kubanskog rata. Roven je, naime, krenuo u neizvesnost i obavio posao – preneo je poruku Garsiji.

Kao da me je munja udarila tog trena! Zaista, momak je u pravu, junak je čovek koji je obavio posao – preneo je poruku Garsiji. Seo sam za sto i napisao Poruku Garsiji. Pri tom se nisam bavio mišlju da ćemo je bez ikakvog naslova štampati u magazinu. Izdanje je izašlo i uskoro su počele da pristižu narudžbine za dodatne primerke martovskih „Filistara“ – tuce, pedeset, stotinu; a kada je kompanija „Ameriken njuz“ naručila hiljadu, pitao sam jednog od svojih pomoćnika oko kojeg se to članka podigla prašina kosmičkih razmera. „Oko teksta o Garsiji“, odgovorio mi je.

Sutradan je stigao sledeči telegram od Džordža H. Denijelsa iz „Centralnih železnica“ Njujorka: „Odredite cenu za sto hiljada primeraka teksta o Rovenu u formi pamfleta, sa reklamom Impajer stejt ekspresa na poleđini, i navedite brzinu isporuke.“

Dogovor se završio tako što sam gospodinu Denijelsu dozvolio da štampa članak na svoj način. Objavio ga je u formi brošure sa tiražem od pola miliona primeraka. Gospodin Denijels je dva-tri primerka prosledio drugima, što je  rezultiralo time da je članak objavilo više od dve stotine magazina i novina.  Takođe je preveden na sve književne jezike sveta.

Dok je gospodin Denijels distribuirao pamflet Poruka Garsiji, u našoj zemlji je boravio  princ Hilakov, direktor „Ruskih železnica“. Bio je gost njujorških „Centralnih železnica“ i obilazio je zemlju po direktnom uputstvu gospodina Denijelsa. Princ je video knjižicu i zainteresovao se za nju, najverovatnije zato što ju je gospodin Denijels pustio u prodaju u tako velikom tiražu.

U svakom slučaju, kad je došao kući, dao je da se tekst prevede na ruski, a po primerak brošure razdeljen je svakom radniku Ruske železnice.

Zatim su je preuzele druge države, pa je iz Rusije prešla u Nemačku, Francusku, Španiju, Tursku, Hindustan[2] i Kinu. Svakom ruskom vojniku koji je odlazio u rusko-japanski rat, uručivan je primerak brošure Poruka Garsiji.

Japanci, koji su do knjižice došli posredstvom ruskih zarobljenika, zaključili su da to mora da je nešto dobro, i, shodno tome, preveli je na japanski. Pamflet je, na zahtev japanskog cara, podeljen svakom zaposlenom u japanskoj vladi, kako civilima tako i vojnim licima. Odštampano je više od četrdeset miliona primeraka pamfleta Poruka Garsiji. Kažu da je ovaj tiraž nekog književnog spisa, za života autora, bio veći od bilo kog drugog u dosad poznatoj istoriji – a sve zahvaljujući nizu srećnih okolnosti.

E. H.

Preduzimljivost

Svet izdašno nagrađuje, bilo novčano ili počastima, sve osim jedne stvari. A to je preduzimljivost.

Šta je preduzimljivost?

Reći ću vam: to je kad činite ono što je ispravno iako vam niko nije rekao da tako postupite.

Ali odmah iza ispravnog postupanja bez tuđeg uputstva dolazi kad uradite ono što treba pošto vam je jednom rečeno. Tako je s prenošenjem poruke Garsiji: oni koji su kadri da odnesu poruku zadobiju veliko poštovanje, ali nagrada im nije uvek srazmerna trudu.

Dalje, ima onih koji neće ni prst da pomere dok im se dvaput ne kaže; takvima pripadne mala nagrada bez ikakvih počasti.

Zatim, postoje ljudi koji ispravno postupe samo kad ih nužda natera. Njih, umesto poštovanja, dočekuje ravnodušnost, dok na ime nagrade dobijaju mrvice. Ova fela većinu svog vremena naklapa o tome kako ih bije težak maler u životu.

Konačno, još niže od njih je tip koji neće da uradi ispravnu stvar taman mu ona laticama ruža posula pravi put i lično ga za ruku povela njime. Takve prati zasluženi prezir i oni nikada ne mogu da nađu niti zadrže posao, osim ukoliko im tatica nije guzonja; tada ih teškom batinom naoružana Sudbina strpljivo čeka iza ugla.

Kojoj vrsti vi pripadate?

 

Poruka Garsiji

Elbert Habard

U čitavoj onoj situaciji s Kubom, jedan čovek se izdvaja u mom sećanju i sija kao Mars u perihelu.[3] Kada je izbio rat između Španije i Sjedinjenih Američkih Država, bilo je od presudnog značaja uspostaviti hitnu vezu sa vođom kubanskih pobunjenika. Garsija je bio negde u planinskim bespućima Kube, ali niko nije znao tačno gde. Pošta i telegraf nisu stizali do tog odredišta, a predsednik je hitno morao da obezbedi njegovu saradnju.

Šta činiti?

Tada je pukovnik Vagner rekao predsedniku: „Imam jednog momka po imenu Roven, i ako iko može da vam nađe Garsiju, to je on.“

Odmah su pozvali Rovena i dali mu pismo da ga uruči Garsiji. Kako je „momak po imenu Roven“ preuzeo pismo, čvrsto ga zamotao u vodootpornu torbicu, priljubivši je na grudi, seo u otvoren čamac i nakon četiri dana se, pod  okriljem noći, iskrcao na obalu Kube, nestao u  džungli i tri sedmice docnije, probivši se pešice kroz negostoljubivu divljinu, izbio na drugu stranu ostrva i uručio pismo Garsiji – stvari su koje baš i ne želim da raspredam u detalje.

Ono što želim da istaknem je sledeće: Mekinli je dao Rovenu pismo koje je trebalo da odnese Garsiji; Roven je uzeo pismo i nije pritom upitao „Gde je on“? Tako mi Boga, to je  čovek čiji lik treba izliti u večnoj bronzi i postaviti ga u svakom koledžu u zemlji. Nije to nešto što je mladim studentima potrebno, u smislu uputstva o njihovoj struci, već se radi o načinu na koji će očvrsnuti kičmu kako bi postali odani i vredni poverenja, delovali brzo i koncentrisali svoje moći da urade pravu stvar – „odnesu poruku Garsiji“.

General Garsija je pokojan, ali postoje druge Garsije.

Nijednom čoveku, uključenom u projekat sa većim brojem učesnika, nije strano osećanje užasa zbog imbecilnosti prosečnog čoveka – nesposobnosti ili nespremnosti da se koncentriše na posao i obavi ga. Po svoj prilici u svemu caruju nemar, budalasta nepažnja, aljkava osrednjost i rad preko volje; niko ne uspeva, osim ako silom ili milom ne natera ili podmiti druge da mu pomognu, a može biti da Bog u svojoj dobroti izvede čudo i pošalje mu u pomoć anđela svetla. Čitaoče, isprobaj sledeče. Sediš, recimo, u svojoj kancelariji, a šest službenika ti je na dohvat ruke. Pozovi bilo kog od njih i reci mu: „Molim te, pogledaj u enciklopediji sve o Koređovom[4] životu i načini mi kratku belešku o tome.“

Da li će službenik mirno reći: „Da, gospodine“, i otići da izvrši zadatak?

Ne za tvog života, veruj mi. Tupo će te gledati i postaviti najmanje jedno od sledećih pitanja:

Ko je bio taj tip?

U kojoj enciklopediji?

A gde je ta enciklopedija?

Jeste li me zato zaposlili?

Da niste mislili na Bizmarka?

Šta fali da Čarli to uradi?

Jel umro?

Mora li to odmah?

Da vam donesem knjigu pa da sami potražite?

Za šta vam to treba?

Po svoj prilici, službenik će, pošto mu odgovorite na idiotsko pitanje, zatim mu objasnite kako da pronađe informaciju i zašto vam je ona potrebna, otići i povući još jednog kolegu sa sobom da mu pomogne da pronađe Garsiju – a zatim će se vratiti i saopštiti vam da takav ne postoji. Istina, mogao bih i da izgubim opkladu, ali statistika pokazuje da neću. Ako imaš pameti, nećeš se truditi da objašnjavaš „pomoćniku“ da Koređovo ime u originalnom sadržaju treba tražiti pod „C“ a ne pod „K“, nego ćeš se slatko nasmejati, reći: „Nije bitno“ i otići da sam potražiš ono što ti treba.

Ova nesposobnost da se samostalno obavi posao, ovakav nedostatak osećaja za ispravno, slabost volje, odsustvo radnog elana, upravo su činioci zbog kojih će socijalizam dugo trajati. Ako ljudi ne žele da rade sami za sebe, šta da se očekuje od njih kad moraju da rade za druge? Izgleda da je neophodan šef s korbačem u ruci; naime, mnoge šljakere u radu i redu drži jedino strah da će dobiti šut kartu.

Dajte oglas za stenografa, i devet od deset prijavljenih neće znati da sriču, neće znati gde treba da stave tačku i zarez – niti će misliti da je to potrebno.

Da li bi neko takav mogao da napiše pismo Garsiji?

„Vidite li onog knjigovođu?“, upitao me je jednom nadzornik u velikoj fabrici.

„Vidim, i šta s njim?“

„Dobar je u svojoj struci, ali kad bih ga poslao u grad da obavi neki posao, moglo bi se desiti da ga završi kako treba, ali isto bi tako mogao da svrati u bilo koju kafanu i da, dok stigne do glavne ulice, zaboravi za šta sam ga uopšte poslao.“

Da li bi takvom čoveku moglo da se poveri da prenese poruku Garsiji?

Nedavno smo čuli mnoštvo srceparajućih izraza saosećanja s „podjarmljenim građaninom što u teškim uslovima rinta za bednu nadnicu“ i s „beskućnikom lutalicom koji traži pošten posao“, a često ih prate ružne reči na račun ljudi na vlasti.

Ni slovcem nije spomenut poslodavac koji je ostario pre vremena jer je beznadno pokušavao da privoli prljave ništarije da dobro obave posao, niti njegov dugotrajan strpljiv rad u kome su mu zaposleni „pomagali“ tako što su, čim bi im okrenuo leđa, dizali sve četiri u vis.  Postoji jedan konstantan proces raščišćavanja u svakoj prodavnici i fabrici. Poslodavac stalno otpušta „šljakere“ koji dokazuju da su nesposobni da zadovolje potrebe posla, i angažuje nove ljude.  Bez obzira na to kakva su vremena, ovakva selekcija se nastavlja; jedino ako su godine teške a posla ima malo, odabir je strožiji – ali uvek i zauvek, nekompetentni i bezvredni otpadaju.

To je opstanak najspremnijih. Lični interes nagoni svakog gazdu da zadrži najbolje – one koji mogu da prenesu poruku Garsiji.

Poznajem jednog čoveka zaista neobičnih osobina, koji nije kadar da vodi svoju firmu, a pri tom je potpuno neupotrebljiv bilo kome drugom jer ga stalno muče sulude sumnje da ga šef ugnjetava ili, pak, namerava da to uradi. On ne može da izdaje naređenja, a neće ni da ih prima. Kad biste njemu dali da prenese poruku Garsiji, najverovatnije bi odgovorio: „Odnesi je sam“. U ovom trenutku taj čovek tumara ulicama grada u potrazi za poslom dok mu vetar probija ofucani kaput. Niko od onih koji ga znaju ne usuđuje se da ga zaposli jer je glavni podstrekač nezadovoljstva. Nemoguće je uticati na njega, a jedino što može da razume je kad ga neko dobro šutne u zadnjicu.

Svakako mi je jasno da nekoga čiji je moral tako uvrnut treba žaliti koliko i fizički obogaljenog čoveka, ali hajde u tom sažaljenju da pustimo koju suzu i za čovekom koji se bespoštedno trudi da rukovodi velikim preduzećem, čije se radno vreme ne završava posle osmočasovnog dirinčenja i koji ubrzano stari boreći se protiv nemara, nezainteresovanosti, površnosti, gluposti i bezdušne nezahvalnosti ljudi, koji bi, da im nije dotične kompanije, bili gladni i bez krova nad glavom.

Da li sam preterao? Možda, ali kad ceo svet počne da hodočasti po sirotinjskim četvrtima, osetim potrebu da progovorim u ime uspešnog čoveka, koji, uprkos ogromnih teškoća, rukovodi radom drugih, i, pošto je uspeo, shvata da od toga ima samo četiri gola zida da među njima prespava i krpe kojima će se pokriti.

Nosio sam kante s ručkom i radio za nadnicu, a bio sam i poslodavac; znam da obe strane imaju svoju priču. U sirotinji nema ničega samog po sebi lepog – rite nisu nikakva preporuka; isto tako, nisu ni sve gazde pohlepne i tirani, baš kao što ni svi siromasi nisu sveci.

Ja sam na strani čoveka koji pošteno radi svoj posao i kad je „gazda“ odsutan, kao i  kad je tu, na strani čoveka koji kad dobije pismo za Garsiju, mirno primi poruku, bez glupih pitanja i prikrivene namere da ga baci u najbližu kanalizaciju, ili da uradi bilo šta drugo osim da ga isporuči, koji nikad ne zasluži otkaz, niti štrajkuje radi povećanja plate. Razvoj ljudskog društva zapravo je duga i gorljiva potraga za takvim osobama. Takav čovek će dobiti sve što poželi; njegova sorta je veoma retka, a nijedan poslodavac ne može dozvoliti sebi da ga pusti da ode. Taj je tražen u svakom gradu, varoši i selu, u svakoj kancelariji, prodavnici, skladištu i fabrici. Svet vapi za takvima: on je potreban, preko potreban – čovek koji može da odnese poruku Garsiji.

Kraj

Endru Samers Roven

Pukovnik Endru Samers Roven rođen je 1857. godine u Gep Milsu u Virdžiniji. Diplomirao je na Vest Pointu 1881. godine. Uoči špansko-američkog rata[5] služio je u više graničnih postaja i kao vojni obaveštajac u Latinskoj Americi. Posebno se zanimao za Kubu, o kojoj je napisao i knjigu. S obzirom na sve veće tenzije između Sjedinjenih Američkih Država i Španije oko Kube, američki predsednik Vilijem Mekinli smatrao je da bi bilo korisno uspostaviti vezu s kubanskim pobunjenicima, potencijalnim dragocenim saveznicima u slučaju izbijanja rata sa Španijom. Mekinli je zatražio od pukovnika Artura Vagnera da izabere oficira koji će moći da uspostavi kontakt sa Garsijinim pobunjenicima. Vagner je predložio Rovena, koji je zatim preko Jamajke otputovao za Kubu. Roven se sastao sa Garsijom u planinama u pokrajini Orijente i uspostavio vezu. Od Garsije, voljnog da sarađuje s Amerikancima u sukobima sa Špancima, prikupljao je informacije. Zatim se vratio u Sjedinjene Države i dobio komandu nad trupama „imunih“, afričko-američkim snagama tobože imunim na tropske bolesti koje postoje na Kubi. Posle učešća u špansko-američkom ratu, Roven je službovao na Filipinima i kasarnama u Fort Rajliju u američkoj saveznoj državi Kanzas, Vest Pointu u Kentakiju i Amerikan Lejku u Vašingtonu. Penzionisan je 1909. godine.

Više od dvadeset godina kasnije, Roven je za izuzetnu hrabrost u akciji povezivanja s operacijama na Kubi, maja 1898. bio predložen za „Krst za istaknute zasluge“.

Preminuo je 1943. u Prezidiju, San Francisko. Sahranjen je na nacionalnom groblju „Arlington“.

[1] Filistar (hebr. Plischthi) ćifta, čovek ograničenog duha, malograđanin; izraz je nastao po Filistejcima, ratobornom nesemitskom narodu u jugozapadnoj Palestini, koji je dugo ratovao sa Izrailjcima (prim. prev)

[2] Hindustan je jedan od popularnih naziva za jug Azije, oblast koja zahvata delove Indije, Bangladeša i Pakistana; uglavnom se odnosi na indijsku teritoriju (prim. prev)

[3] Perihel je tačka u kojoj je planeta najbliža Suncu, a Mars, ionako prvi do Sunca, prosto bukti u toj poziciji (prim. prev)

[4] Italijanski slikar Antonio Alegri da Koređo (Antonio Allegri da Correggio, 1489–1534), (prim. prev).

[5] Špansko-američki rat izbio je 1898. između Sjedinjenih Američkih Država i Španije. Povod je bio neršen status Kube, u kojoj se tada vodio rat za nezavisnost od Španije, a glavni uzrok bila je namera SAD da se nametnu kao velika svetska sila. Rat je zvanično okončan potpisivanjem mirovnog sporazuma u Parizu, kojim je Kuba stekla nezavisnost, iako pod de facto američkim protektoratom, a Filipini, Guam i Portoriko postali su deo SAD (prim. prev).