METAPHYSICA

Opšti uzroci antisemitizma


Opšti uzroci antisemitizma

Tako stav kao što je antisemitizam, prisutan u svim zemljama i svim vremenima, pre i posle hrišćanske ere, u Aleksandriji, Rimu i Antiohiji, u Arabiji i Persiji, u srednjovekovnoj i modernoj Evropi – rečju, u svim delovima sveta gde ima ili je bilo Jevreja – takav stav, po meni, nije mogao poteći iz pukog hira ili mašte, već mora da je posledica dubokih i ozbiljnih uzroka.

Da bi se istorija antisemitizma učinila potpunom, sa svim manifestacijama tog osećanja i svim njegovim fazama i modifikacijama, mora se zaći u istoriju Izraela od njegovog rasejanja, ili, bolje reći, od početka njegove ekspanzije van granica Palestine.

Gde god da su se Jevreji naselili, nakon što su prestali da budu narod koji brani svoju slobodu i nezavisnost, primećuje se i razvoj antisemitizma – ili pre anti-judaizma, jer antisemitizam je neprikladna reč, koja je nastala tek u našem vremenu,[1] u kome postoji težnja da se proširi sukob između Jevreja i hrišćana tako što mu se pridaje neka filozofija, ili pre neki metafizički nego materijalni razlog. Da je to neprijateljstvo, odnosno ta odbojnost prema Jevrejima ispoljena samo u jednom vremenu ili samo u jednoj zemlji, bilo bi lako objasniti lokalne uzroke tog osećanja; ali tu rasu mrze svi narodi među kojima je ikad živela. A pošto su neprijatelji Jevreja pripadali raznim rasama, živeli daleko jedni od drugih, imali različite zakone i bili vođeni suprotnim principima, te pošto nisu imali iste običaje i razlikovali se duhom jedni od drugih, pa tako nisu mogli da sude slično ni o čemu – onda mora biti da su opšti uzroci antisemitizma bili uvek u samom Izraelu, a ne u njegovim neprijateljima.

Ovo ne znači da je pravda bila uvek na strani progonitelja Izraela, niti da oni nisu zalazili u sve one krajnosti koje rađa mržnja; prosto hoću da kažem da su Jevreji bili sami, bar delimično, uzrok svojih nedača.

S obzirom na jednodušnost antisemitskih manifestacija, teško da je njihov uzrok, kako se često misli, verski rat; na neprijateljstvo prema Jevrejima ne sme se gledati kao na borbu politeizma protiv monoteizma, ili na borbu Trojstva protiv Jahvea. Mnogobožački, kao i hrišćanski narodi, nisu se borili protiv učenja o jednom Bogu – već protiv Jevreja.

Zbog kakvih je vrlina ili poroka Jevrejin tako opšte omražen? Zašto su ga na sličan način zlostavljali i mrzeli i Aleksandrijci i Rimljani, i Persijanci i Arapi, i Turci i hrišćanski narodi? Zato što je svuda, sve do dana današnjeg, Jevrejin bio nedruštveno biće.

Zašto je bio nedruštven? Zato što je bio isključiv, a njegova isključivost bila je kako politička tako i verska; bolje reći, on se čvrsto držao svog političkog i verskog kulta, svog zakona.

Kroz čitavu istoriju vidimo da se pokoreni narodi potčinjavaju zakonima osvajača, mada mogu da čuvaju svoju sopstvenu veru i verovanja. Jevrejima je to bilo lako jer je kod njih postojala granica između verskih učenja, koje je došlo od bogova, i građanskih zakona, proisteklih iz zakonodavstva, koji su se mogli modifikovati prema okolnostima a da reformatori time ne navuku na sebe teološku anatemu ili mržnju; ono što je čovek napravio, čovek je mogao i poništiti. Tako su se pokoreni narodi, ako su se bunili protiv osvajača, bunili samo zbog patriotizma te ih je pokretala  isključivo želja da opet povrate svoju zemlju i svoju slobodu. Po strani od tih nacionalnih ustanaka, oni su retko odbijali da se podvrgnu opštim zakonima; ako su se bunili, to je bilo protiv naročitih uredbi koje bi ih stavljale u podređen položaj u odnosu na dominantan narod; u istoriji rimskih osvajanja vidimo da su pokoreni narodi spremno prihvatali rimske zakone.

Nije tako i sa jevrejskim narodom. U stvari, kako je to primetio Spinoza,[2] “zakoni koje je Bog otkrio Mojsiju bili su ništa drugo do zakoni za specijalno vladanje Jevreja.” Mojsije,[3] prorok i zakonodavac, pridao je isti autoritet svojim sudskim i vladalačkim odredbama, kao i svojim verskim propisima, to jest otkrivenju. Jahve ne samo da je rekao Jevrejima, “Veruj u jednog Boga i ne služi idolima”, već im je propisao i pravila higijene i morala; ne samo da je označio teritoriju gde treba prinositi žrtve, već je odredio i način na koji tom teritorijom treba vladati. Svaki od tih zakona, bilo poljoprivredni, građanski, profilaktički, teološki ili moralni, proisticao je iz istog autorteta, tako da su oni formirali celinu, rigorozni sistem od kog se ništa nije moglo oduzeti zbog straha od svetogrđa.

Jevreji su u stvari živeli pod vlašću jednog gospodara, Jahvea, koji ne samo da nije mogao da se pobedi, nego nije mogao čak ni da se napadne, i koji je znao samo za jednu stvar – zakon, to jest zbirku zakona i dekreta koje je nekad izvoleo dati Mosjiju, kao zakon božanski i izvrstan, sačinjen da vodi one koji ga poštuju u večno blaženstvo; savršen zakon koji je primio samo jevrejski narod.

Sa takvom idejom o svojoj Tori, Jevrejin nije mogao da prihvati zakone stranih naroda; nije mogao ni da pomišlja da im se potčini; nije mogao da ostavi božanske, večne, dobre i pravične zakone da bi se potčinio ljudskim zakonima, nužno nesavršenim i kvarljivim. Tako su Jevreji, gde god da su osnovali kolonije, i u koju god zemlju da su bili deportovani, insistirali ne samo da im se dozvoli da slede svoju religiju, već i da budu izuzeti od običaja naroda među kojima žive, i da imaju privilegiju da se vladaju po sopstvenim zakonima.

U Rimu, Aleksandriji, Antiohiji, Kirenaici, bila im je dozvoljena puna sloboda u tom pogledu. Nisu pozivani na sudove u sobotu;[4] čak im je dopuštano da imaju sopstvene sudove, te nisu bili pod jurisdikcijom carskih zakona; kad se delilo žito subotom, za njih je čuvano do narednog dana,[5] mogli su da budu članovi senata, a istovremeno izuzeti od svih običaja suprotnih njihovoj religiji;[6] uživali su potpunu samoupravu, kao u Aleksandriji; imali su sopstvene poglavare, sopstveni senat, svog etnarha, i nisu bili podložni opštinskim vlastima.

Svuda su hteli da ostanu Jevreji, i svuda im je davana privilegija da osnuju državu u državi. Tim privilegijama i izuzecima, npr. od poreza, uskoro bi se izdizali iznad prosečnog stanja građana u opštinama u kojima su živeli; imali su bolje prilike za trgovinu i gomilanje bogatstva, čime su izazivali ljubomoru i mržnju.

Tako je privrženost Izraela svom zakonu bila jedan od prvih uzroka njegove nepopularnosti, bilo zbog zakonskih koristi i prednosti koje su lako izazivale zavist, ili zato što se Izreal ponosio izvrsnošću svoje Tore čime je smatrao da je iznad i izvan drugih naroda.

Ipak, da su se Izraelci držali čistog mojsijanstva, mogli su, nesumnjivo, u nekom vremenu svoje istorije tako modifikovati to mojsijanstvo da zadrže samo verske i metafizičke propise; da nisu imali druge svete knjige osim Biblije možda su mogli da se stope s ranom crkvom, čiji su prvi sledbenici bili iz redova sadukeja, esena i jevrejskih prozelita. Jedna stvar je sprečila tu fuziju i održala Jevreje kao narod; bio je to uspon Talmuda, autoriteta i vlasti učenjaka koji su podučavali jednoj fiktivnoj tradiciji. Politika tih učenjaka, o kojima ćemo kasnije više govoriti, učinila je Jevreje sumornim bićima, nedruštvenim i oholim, za koje je Spinoza, poznavajuči ih dobro, rekao: “Uopšte ne iznenađuje što su i posle tolikih godina rasejanja sačuvali identitet bez sopstvene vlasti; oni su se svojim spoljašnjim obredima, koji su suprotni obredima drugih naroda, kao i znakom obrezanja, izolovali od sveta do te mere da su navukli na sebe mržnju celog čovečanstva.”[7]

Čovekov cilj na zemlji je, govorili su ti učenjaci, znanje i poštovanje zakona, a on se ne može sasvim poštovati ako se ne odrekne poslušnost svemu drugom. Jevrejin koji je sledio te propise izolovao se od ostatka čovečanstva; ušančio bi se iza ograda koje su oko Tore podigli Jezdra i prvi pisari,[8] a kasnije fariseji i talmudisti, Jezdrini naslednici, reformatori prvobitnog mojsijanstva i neprijatelji proroka. On se izolovao ne samo odbijanjem da se potčini običajima koji povezuju stanovnike zemalja u kojima živi, već i izbegavanjem svakog opštenja sa tim ljudima. Svojoj nedruštvenosti Jevrejin je dodao i isključivost.

Sa zakonom, ali bez Izraela da ga sprovede u praksu, svet ne bi mogao postojati, Bog bi ga vratio u ništavilo; isto tako, na svetu neće biti sreće dok se on ne dovede pod opštu vlast tog zakona, to jest pod vlast Jevreja. Tako je Bog izabrao jevrejski narod kao poverenika svoje volje; on je jedini narod sa kojim je Božanstvo sklopilo zavet – on je izbor Gospodnji. Kad je zmija kušala Evu, kaže Talmud, ona ju je pokvarila svojim otrovom. Izrael se, primivši otkrivenje sa Sinaja, izbavio od zla; ostalo čovečanstvo se nije moglo izbaviti. Tako, ako svaki narod ima svog čuvara i svoje  zaštitničko sazvezđe, Izrael stoji pred samim okom Jahvea; on je omiljeni sin Večnoga i poseduje isključivo pravo na njegovu ljubav, na njegovu blagonaklonost, na njegovu naročitu zaštitu, a drugi ljudi su postavljeni ispod Hebreja; oni pukom milošću imaju pravo na božansku pažnju, jer samo duše Jevreja potiću od prvog čoveka. Bogatstvo, koje je došlo narodima, u stvari pripada Izraelu, te otud čujemo kako i sam Isus odgovara Grkinji: “Ne uzima se od dece hleb da se baca psima.”[9] Zbog te vere u svoju predodređenost, u svoju izabranost, razvio se kod Jevreja neizmeran ponos. Zbog njega su gledali na pagane s prezirom, često i s mržnjom, kad su se na versko osećanje nadovezivali i patriotski obziri.

Kad je jevrejska nacionalnost bila ugrožena, fariseji su, pod Jovanom Hirkanom, proglasili nečistim tlo stranih naroda, kao i svako opštenje između Jevreja i Grka. Kasnije su, na jednom sinodu, samaiti zagovarali potpuno odvajanje Jevreja od neznabožaca i napisali jedan skup propisa, nazvan Osamnaest zakona, koji je naposletku usvojen uprkos protivljenja hilelita. Kao rezultat toga, jevrejska nedruštvenost počinje da privlači pažnju koncila Antioha Sideta; za njih se kaže da su toliko posebni da se “uporno zatvaraju u sopstveni rod i izbegavaju svaku komunikaciju sa paganima, kao i da nastoje da tu komunikaciju čine sve težom, ako ne i nemogućom.”[10] A  prvosveštenik Menelaj optužuje pred Antiohom Epifanom zakon “koji uči mržnji prema ljudskom rodu, zabranjuje da se sedne za sto stranaca i da se prema njima ispolji dobra volja.”

Da su ti propisi izgubili svoj autoritet kad je uzrok koji ih je proizveo i, na neki način, opravdavao, nestao, zlo ne bi bilo veliko. Ali vidimo da se oni opet javljaju u Talmudu, i da ga autoritet učenjaka opet sankcioniše. Nakon što je spor između sadukeja i fariseja okončan u korist ovih poslednjih, ti propisi su postali deo zakona, vaspitavali su se na njima i dopineli da isključivost Jevreja postane enormna.

Još jedan strah, strah od zagađenja, odvajao je Jevreje od sveta i činio njihovu izdvojenost još strožijom. Fariseji su bili krajnje kruti u tom pogledu; po njima su biblijski propisi bili nedovoljni da se čovek spase od greha. Pošto je žrtvene posude zagađivao i najmanji nečisti dodir, oni su smatrali da i njih same zagađuje dodir sa strancima. Iz tog straha rođena su bezbrojna pravila o  svakodnevnom životu: pravila o odevanju, stanovanju, hrani – sva s ciljem da se Izraelci zaštite od zagađenja i svetogrđa; sva ta pravila mogla su se sasvim poštovati u nekoj nezavisnoj državi ili gradu, ali ih je bilo nemoguće nametnuti u stranim zemljama, jer bi Jevreji, da bi ih striktno poštovali, morali da beže od društva pagana i žive izolovano, kao neprijatelji svoje sredine.

Fariseji i rabiniti išli su i dalje od toga. Nezadovoljni samo očuvanjem tela, težili su da spasu i dušu. Iskustvo im je pokazalo da ono što se uvozi iz helenskog i rimskog sveta ugrožava to što smatraju svojom verom. Imena helenističkih prvosveštenika – Jason, Menelaj itd., podsećala su rabinite na vremena kad je grčki genije, pridobijajući jedan deo Izraela, njega zamalo i osvojio. Znali su da je sadukejska stranka, prijateljski nastrojena prema Grcima, utrla put hrišćanstvu, koliko i Aleksandrijci i svi oni koji su tvrdili da “su obavezne samo zakonske odredbe jasno objavljene u Mojsijevom zakonu, dok se sva druga pravila, proizašla iz lokalnih tradicija, ili su kasnije nastala, ne moraju striktno poštovati.[11] Pod grčkim uticajem su nastale knjige i proročanstva koja su pripremala ljude za Mesiju. Helenistički Jevreji, Filon i Aristobul, pseudo-Fokilid i pseudo-Longin, autori Sibilskih proročanstava i pseudo-orfici – svi ti naslednici proroka i nastavljači njihovog rada vodili su čovečanstvo Hristu. Može se reći da bi pravo mojsijanstvo, koje su pročistili i uvećali Isaija, Jeremija i Jezekilj, a proširili i uopštili judeo-helenisti, dovelo Izrael do hrišćanstva da nije bilo jezdraizma, farisejstva i talmudizma, koji su držali jevrejsku masu vezanom za striktne propise i uske obredne prakse.

Da bi sačuvali božji narod od zlih uticaja, učenjaci su uzdizali svoj zakon iznad svega ostalog. Objavljivali su da Izraelcu ne priliči nikakvo učenje osim učenja zakona, a pošto je čitav ljudski vek jedva dostatan da se nauči i zađe u sve suptilnosti i svu kazuistiku tog zakona, zabranjivali su učenje profanih nauka i stranih jezika. “Oni među nama koji uče više jezika ne cene se,” rekao je Josif;[12] uskoro se i prezir smatrao nedovoljnim, pa su takvi ekskomunicirani. Ali ni ta izopštenja nisu bila dovoljna rabinitima. Iako lišen Platona, zar nije Jevrejin i dalje imao Bibliju, zar nije mogao da sluša glas prorokā? A pošto se ta knjiga nije mogla zabraniti, omalovažena je i potčinjena Talmudu; učenjaci su objavili: “Zakon je voda, a Mišna je vino.” Čitanje Biblije smatralo se manje blagotvornim, manje korisnim po spasenje nego čitanje Mišne.

Ali rabiniti nisu mogli jednim udarcem da ubiju jevrejsku radoznalost; za to su bili potrebni vekovi. Tek u XIV veku, posle Ibn Ezre, Rabi Behaja, Majmonida, Bedaresa, Josifa Kaspija, Levija Ben Gersona, Mojsija Narbonskog i mnogih drugih, svih pravih sinova Filona i Aleksandrijaca, koji su težili da verifikuju judaizam stranom filozofijom, nakon što je Asera Ben Jehiel naveo skupštinu rabina u Barseloni da ekskomunicira one koji su učili profane nauke; tek nakon što se rabi Salem, iz Monpeljea, žalio dominikancima na Moreh Nebukhim, i ta knjiga, najviši izraz Majmonidovih ideja, bila spaljena – tek su, nakon svega toga, rabini najzad trijumfovali.[13]

Postigli su svoj cilj. Odsekli su Izrael od zajednice naroda; učinili su od njega mračnog samotnjaka, bundžiju protiv svih zakona, kome je stran svaki osećaj bratstva, zatvorenog prema svim lepim, plemenitim i velikodušnim idejama; napravili su od njega mali i bedan narod, ustajao od izolacije, ogrubeo usled uskog obrazovanja, demoralisan i iskvaren neopravdanim ponosom.[14]

S tom transformacijom jevrejskog duha i pobedom sektaških učenjaka poklapa se i početak zvaničnog progona. Do te epohe bilo je samo izliva lokalne mržnje, ali ne i sistematskog zlostavljanja. S trijumfom rabinita nastala su i geta. Počinju progonstva i masakri. Jevreji žele da žive odvojeno i ispred njih se stavlja crta; gnušaju se duha naroda među kojima žive, a ti narodi ih zbog toga progone. Jevreji spaljuju Morehtheir, ali se spaljuje i Talmud, pa i oni s njim.[15]

Kao da se već sve steklo da se Jevreji sasvim odvoje od sveta i da postanu predmet užasavanja i gnušanja. Ali tim uzrocima mora se dodati još jedan – neukrotivi i žilavi patriotizam Izraela.

Naravno, svaki narod je bio privržen zemlji svog rođenja. Pokoreni, bijeni od strane osvajača, proterani ili odvedeni u ropstvo, ostajali su verni slatkim uspomenama na svoj opljačkani grad ili zemlju koju su izgubili. Ali niko drugi nije imao patriotski žar Jevreja. Grci, čiji bi grad bio razoren, mogli su negde drugde opet da sagrade ognjište koje su njihovi preci blagoslovili; Rimljani, koji su išli u progonstvo, nosili su sa sobom svoje penate; Atina ili Rim nisu imali nikave sličnosti sa mističnom otadžbinom kakav je bio Jerusalim.

Jerusalim je bio čuvar Tabernakula koji je primio božansku reč; bio je to grad jedinog Hrama, jedino mesto na svetu gde se Bogu moglo delotvorno služiti i prinositi mu žrtve. Tek mnogo kasnije su kuće molitve podignute i po drugim gradovima Judeje, Grčke ili Italije; ali po tim kućama su se Jevreji ograničavali na čitanje zakona i teološke rasprave; slava Jahveova mogla se spoznati samo u Jerusalimu, izabranom svetilištu. Kad je u Aleksandriji izgrađen judaistički hram, bio je smatran jeretičkim; zapravo, obredi vršeni u njemu nisu imali smisla, jer ih nije valjalo obavljati nigde drugde do u pravom hramu; tako je sv. Hrizostom, po rasejanju Jevreja i razaranju njihovog grada, s pravom rekao: “Jevreji prinose žrtve po celom svetu, osim tamo gde je žrtva dopuštena i validna, to jest u Jerusalimu.”

Svi Jevreji iz perioda rasejanja slali su u Jerusalim porez od jedne didrahme za održavanje hrama; jednom u životu su išli u sveti grad, kao kasnije Muhamedanci u Meku; posle smrti su odnošeni u Palestinu, iz čijih su luka sanduci s njihovim telima dalje prenoseni na kamilama.

Bilo je to zato što će samo u Jerusalimu, u zemlji koju je Bog dao njihovim precima, njihova tela vaskrsnuti. Tu će se oni koji su verovali u Jahvea, poštovali njegov zakon i njegovu reč, probuditi na zvuk poslednje trube i pojaviti pred svojim Gospodom. Samo tu su se mogli dići u određeni čas; svaka druga zemlja, osim te koju spira žuti Jordan, bila je zla zemlja, uprljana idolopoklonstvom, bez Boga.

Kad je ta otadžbina umrla, kad su neprijatelji rasuli Izrael po celom svetu, nakon što je Hram nestao u plamenu, i kad su neznabošci zauzeli najsvetije tlo – plač za prošlim danima postao je večan u duši Jevreja. Sve je prošlo; nisu se više mogli nadati da će gledati kako na dan pomirenja crni jarac nosi njihove grehe u pustinju, ni da će videti jagnje zaklano za pashalnu noć, ni da će prineti svoje žrtve na oltar; a bez Jerusalima za života nisu tamo mogli biti odneti ni posle smrti.

Bog nije trebalo da napusti svoju decu, razmišljali su pobožni; nastajale su legende kako bi utešile prognanike. Po njima, kod grobova Jevreja koji umru u progonstvu Jahve otvara duge pećine kroz koje se njihova tela kotrljaju sve do Palestine; naprotiv, pagani koji umru kod svetih brda uklanjaju se iz izabrane zemlje, jer su nedostojni da ostanu tamo gde će doći do vaskrsenja.

Ali te legende im nisu bile dovoljne. Nisu išli u Jerusalim samo kao pokajnički hodočasnici; plačući pred razvaljenim zidovima, mnogi od njih su bili toliko izluđeni osećajem krivice da su, grleći tlo i jecajući, puštali da ih izgaze konji; nisu mogli da veruju da ih je napustio Bog, da ih je napustio sveti grad; s Judom Levitom su vikali: “Sionu, jesi li zaboravio svoju nesrećnu decu koja stenje u ropstvu?”

Oni su očekivali da njihov Gospod svojom moćnom desnicom podigne pale zidove; nadali su se da će ih neki prorok, neki izabranik, vratiti u obečanu zemlju; i koliko su puta, tokom vekova, napuštali svoje kuće, svoja bogatstva – oni, koje optužuju da su previše vezani za svetski poredak – da bi sledili nekog lažnog Mesiju koji bi ih zaveo obećanjima o tom tako žuđenom povratku! Seren, Mojsije Kritski, Alroj privukli su hiljade onih koji su bile masakrirani iščekujući taj srećan dan.

Kod talmudista su ta osećanja narodnog entuzijazma, tog mističnog heroizma bila donekle transformisna. Oni su učili obnovi jevrejskog carstva; da bi se Jerusalim mogao opet roditi iz svojih ruševina, hteli su da sačuvaju narod Izraela čistim, da ih spreće da se mešaju sa drugim ljudima, da im utuve ideju da su oni svugde u progonstvu, među neprijateljima koji ih drže zarobljenim. Govorili su svojim učenicima: “Ne obrađujte strane zemlje, uskoro ćete obrađivati sopstvenu; ne vežite se ni za kakvu zemlju, jer ćete tako izneveriti uspomenu na svoju rodnu grudu; ne potčinjavajte se nijednom kralju, jer vi nemate gospodara do Gospoda Svete Zemlje, Jahvea; ne raspršujte se među narodima, jer ćete izgubiti svoje spasenje i nećete videti svetlost dana vaskrsenja; ostanite onakvi kakvi ste napustili svoj dom; doći će čas kad ćete opet videti brda svojih predaka, a ta brda će biti središte sveta, koji će biti u vašoj vlasti.”

Tako su sva ta kompleksna osećanja, koja su u staro vreme služila da se izgradi hegemonija Izraela, da se očuva njegov karakter kao nacije, da se razvije duboka i snažna originalnost, sve one vrline i poroci koji su mu davali duh i držanje neophodno da se očuva jedan narod; koji su ga osposobili da postigne veličinu i da kasnije brani svoju nezavisnost očajničkom, zadivljujućom hrabrošću – sve to se, nakon što su Jevreji izgubili svoju državu, iskombinovalo da ih zatvori u najpotpuniju, apsolutnu izolaciju.

Po mišljenju nekih njihovih apologeta, ta izolacija je i njihova snaga. Ako se time misli da su Jevreji zahvaljujći njoj opstali, onda je to tačno; ali ako se razmotre uslovi pod kojima su Jevreji sačuvali svoj identitet kao narod, onda je očito da je ta izolacija njihova slabost i da su opstali do modernih vremena samo kao rasa parija, progonjenih i često mučenički postradalih. Štaviše, oni svoju iznenađujuću istrajnost ne duguju samo svojoj izdvojenosti. Veliku zaslugu za to ima i njihova izvanredna solidarnost, nastala usled trpljenja velikih nedača, i uzajamna pomoć; čak i danas, kad učestvuju u javnom životu nekih zemalja, napustivši svoje sektaške dogme, sama ta solidarnost ih sprečava da se rastoče i nestanu kao narod, dajući im izvesne prednosti na koje oni nipošto nisu ravnodušni.

Ta težnja ka svetskim dobrima, koja je značajna crta hebrejskog karaktera, nije bez uticaja na ponašanje Jevreja, naročito otkako su napustili Palestinu; usmeravajući ih na izvesne načine ponašanja, sve do isključenja svih drugih, ta osobina njihovog karaktera navukla je na njih silan animozitet. Duša Jevrejina je dvostruka: ona je i mistična i pozitivistička. Njegov misticizam potekao je od teofanija pustinje do metafizičkog sanjanja kabale; njegov pozitivizam, ili pre njegov racionalizam, manifestuje se u Pričama propovednikovim kao i u zakonskim odredbama rabina i dogmatskim sporovima teologa. A ako misticizam vodi do jednog Filona ili jednog Spinoze, racionalizam vodi do zelenaša, merioca zlata i stvara pohlepnog trgovca. Istina je da se nekad ta dva stanja duha nalaze u ravnoteži, ali Izraelac, kako se to dešavalo u srednjem veku, može da pocepa svoj život na dva dela – jedan posvećen meditaciji o Apsolutnom, a drugi biznisu.

Ovde ne može biti u pitanju jevrejska ljubav prema zlatu. Mada je ona kod pripadnika te rase možda tako abnormalna da je postala skoro jedini motiv njihovog delovanja, mada je možda stvorila nasilan i iritantan antisemitizam, ona se ne može svrstati u opšte uzroke antisemitizma. Ona je, naprotiv, bila posledica tih uzroka, a videćemo da su zapravo isključivost, istrajni patriotizam i ponos Izraelaca doveli do toga da ih celi svet omrzne kao zelenaše.

U stvari, ni uzroci koje smo upravo pomenuli, ako i jesu opšti, nisu jedini. Ja ih zovem opštim jer zavise od jednog konstantnog elementa – Jevrejina. Ali Jevrejin je samo jedan od faktora antisemitizma; on ga izaziva svojim prisustvom, ali ga ne određuje samo on. Narodi među kojima su Izraelci živeli, njihovi maniri, njihovi običaji, njihova religija, filozofija čak i naroda usred kojih se Izrael razvio, određuju naročiti karakter antisemitizma, koji se menja zavisno od vremena i prostora.

[1] Devetnaestom veku. Tekst datira iz 1894. godine. (Nap. prev.)

[2] Tractatus theologico-politicus.

[3] Kad kazem “Mojsije pripisao”, time ne mislim da je sam Mojsije razradio sve zakone koji mu se pripisuju, već to kažem prosto zato što se smatra da ih je on revidirao.

[4] Cod. Theod., knjiga II, naslov III, §2. Cod. Just., knjiga I, naslov IX, §2.

[5] Filon, Legat. ad Cai.

[6] Dig., knjiga I, naslov III, §3. (Odluke Septimija Severa i Karakale)

[7] Spinoza, Tractatus theologico-politicus.

[8] Dibre Sopherim.

[9] Marko, VII, 27.

[10] Derembourg, Geographie de la Palestine.

[11] Graetz, Histoire des Juits, b. II, p. 469.

[12] Ant. Jud., XX, 9.

[13] Jevrejska misao je imala još nekolicinu svetlih umova u XV i XVI veku. Ali oni među Jevrejima koji su išta stvarali uglavnom su učestvovali u borbi između filozofije i religije, i nisu imali uticaja na svoje savernike; to što ih je bilo ne negira to kakav su duh rabini utuvljivali masama. Uz to, u tom periodu sreću se samo nevažni komentatori, lekari i prevodioci; nikakav veliki um se ne pojavljuje među njima. Tek se kod Spinoze nalazi Jevrejin zaista sposoban za uzvišene ideje; a dobro se zna kako je sinagoga tretirala Spinozu.

[14]Insolentia Judaeorum“, o kojoj govore Agobar, Amolon i polemičari Srednjeg veka, znači upravo oholost Jevreja, koji sebe smatraju izabranim narodom. Taj izraz nema značenje koje su mu nametnuli moderni antisemiti, koji su, može se reći, slabi istoričari.

[15] Verovatno će neko navesti rimske zakone, kao i uredbe Vizigota i Koncilā; ali skoro sve te mere proizašle su uglavnom iz jevrejskog prozelitizma. Tek su u 13. veku Jevreji bili radikalno i zvanično odvojeni od hrišćana, getoima, simbolima nečasnosti (kao što su šeširi i sl.). V. Ulysse Robert, Les Signes d’infamie au Moyen Age. (Paris, 1891.)

Prevod: Aleksandar Dramićanin