METAPHYSICA

O MODERNOM OBRAZOVNOM SISTEMU – izvod iz knjige Ključ teozofije


Teo. Kakav je istinski smisao današnjeg obrazovanja? Da li je to kultivisanje i razvijanje uma u pravilnom smeru ili podučavanje siromašnih i nesrećnih kako da nose hrabro teret svog života (koji im je nametnula njihova karma); jačanje njihove volje ili ulivanje ljubavi prema susedima i osećanjima međusobne zavisnosti i bratstva; kao i da li se tako gradi karakter potreban u svakodnevnom životu? Ništa od svega toga, a opet, ovo su nesumnjivo plodovi istinskog obrazovanja. Niko to ne poriče. Svi vaši prosvetni radnici to priznaju i govore lepe reči na tu temu. Ali kakav je praktičan rezultat njihovog rada? Svaki mladić, ne, svako iz mlađe generacije će odgovoriti: “Smisao modernog obrazovanja je proći ispite”, sistem koji još uvek nije pobudio nikakvo istinsko takmičenje među njima, već je, naprotiv, stvorio ljubomoru, zavist, skoro mržnju u mlađim ljudima i tako ih osposobio jedino za život divlje sebičnosti i borbe za čast, bogatstvo i položaj, umesto za život pun ljubaznih osećanja prema okolini.

Sag. Moram priznati da ste u pravu.

Teo. I šta predstavljaju ti ispiti – strahotu današnjeg dečaštva i mladosti? Oni su jednostavno metod klasifikacije kojim se tabelarno vrednuje vaše školovanje. Drugim rečima, oni su praktična primena modernog naučnog metoda na genus homo, tj. intelekt. Današnja “nauka” uči da je intelekt posledica mehaničke interakcije tvari mozga, iz čega logično sledi da bi moderno obrazovanje trebalo da bude skoro potpuno mehaničko – neka vrsta automatske mašine koja proizvodi intelekt na tone. I malo iskustva iz tih ispita je dovoljno da pokaže kako je dalje obrazovanje koje oni stvaraju jednostavno trening fizičke memorije, i, pre ili kasnije, sve vaše škole će spasti na taj nivo. Što se tiče bilo kakvog stvarnog, pravog kultivisanja mišljenja i sposobnosti razumevanja, ono je jednostavno nemoguće sve dok se sve vrednuje rezultatima sa testova takmičarskih ispita. Opet, školsko podučavanje je od najvećeg značaja u formiranju karaktera, posebno njegovog moralnog dela. Sada, od početka pa do kraja vaš moderni sistem je zasnovan na, tzv., naučnim otkrićima: “borba za opstanak” i “samo najjači ostaju”. Svaki čovek je to osetio kroz praktični primer i iskustvo, kao i kroz direktno učenje s obzirom na to da je za njega nemoguće da iz svog uma izbriše ideju da je “sopstvo”, niže, personalno, životinjsko, jedini i konačan cilj života. I tu imate glavni izvor svake bede, zločina i bezdušne sebičnosti za koju priznajete da postoji kao i ja. Sebičnost je, kao što uvek ponavljam, prokletstvo čovečanstva i vrlo plodonosan uzrok svih kasnijih zala i zločina u ovom životu; a upravo su vaše škole rasadnici takve sebičnosti.

Sag. Lako je govoriti tako uopšteno, ali bih želeo da mi kažete nekoliko činjenica i način kako to mogu da prevaziđem.

Teo. Dobro, pokušaću da vas zadovoljim. Postoje tri važnije podele školstva; osnovne, srednje i javne škole, koje se na skali kreću od najgrublje komercijalnosti do idealističke klasičnosti, sa dosta permutacija i kombinacija. Praktična komercijalna škola predstavlja modernu stranu, a stare i ortodoksne klasične škole polažu važnost samo na svoj veliki ugled. Ovde jasno vidimo kako je naučno i materijalno dopunjeno ortodoksnim i klasičnim. Razlog tome ne treba dugo  tražiti. Predmet komercijalnog obrazovanja su tako funte, šilinzi i peniji, sumum bonum XIX veka. Stoga, energija koje stvaraju molekuli mozga i pristalice ovog sistema su skoncentrisane na jednu tačku i predstavljaju organizovanu armiju obrazovanih i spekulativnih intelekata manjine ljudi koja je istrenirana protiv one gomile u neznanju, onih primitivnih masa koje su proklete u svakom smislu; na taj način se ovi školovani pojedinci kasnije povampire i postanu teret intelektualno zaostalih, koristeći ih po svojoj volji i ne misleći da tako na svojoj braći počinjavaju zločin.

Direktna posledica ovakvog obrazovanja je tržište koje je preplavljeno mašinama što prave novac, bezdušnim sebičnim ljudima – životinjama – koji su najbrižljivije osposobljavani da pljačkaju svoje bližnje, da iskorišćavaju njihovo neznanje i da uvek budu teret svojoj mlađoj braći!

Sag. Dobro, ali to ne možete da tvrdite o našim važnim javnim školama, ni po koju cenu?

Teo. Ne sasvim, to je istina. Ali mada se forma razlikuje, pokretački duh je isti bez obzira da li Iton ili Harou proizvode naučnike ili božanstva i teologe.

Sag. Vi naravno ne mislite da Iton i Harou nazovete “komercijalnima”?

Teo. Ne. Klasični sistem je sigurno iznad svega prvo vredan poštovanja i danas sačinjava ipak neko dobro. To još uvek ostaju naše najbolje javne škole, ne samo po intelektualnom nego i po socijalnom obrazovanju koje se tamo stiče. Zato je od primarne važnosti da razmažena deca aristokrata i bogatih roditelja idu u takve škole kako bi se upoznali sa ostatkom svoje braće po novcu i krvi. Ali, na nesreću, postoji jako takmičenje čak i pri samom ulasku u takve škole jer se broj onih koji imaju novaca povećava, a i siromašni ali pametni učenici nastoje da uđu u njih uz bogate stipendije, bilo od tih škola ili od univerziteta.

Sag. Prema ovom gledištu, bogatiji “glupani” moraju da se potrude čak i više od svojih siromašnijih prijatelja?

Teo. Na neki način je tako. Ali, istini za volju, oni koji su verni paroli “najjači opstaju” ne praktikuju to verovanje jer je ceo njihov napor usmeren ka tome da ono što je prirodno nesposobno učine sposobnim. Tako, podmićivanjem velikim novcem oni sebi pribavljaju najbolje učitelje kako bi mehanizovali svoj prirodan spori rast u neku profesiju koju na taj način bez razloga preopterećuju.

Sag. A čemu vi to pripisujete?

Teo. Sve to nastaje usled štetnog i ubitačnog sistema koji odbacuje ono što je dobro, ne obazirući se na prirodne sklonosti i talente mladih ljudi. Jadni mali kandidat dolazi u taj napredni raj učenja, skoro direktno iz dečjeg zabavišta, u žrvanj pripremnih škola za sinove džentlmena. Tamo ga trenutno oblikuju radnici materijalno – intelektualne industrije i kljukaju ga latinskim, francuskim i grčkim naukama, datumima i tabelama, tako da se njegov eventualni urođeni genij brzo ugasi pomoću levka koji Karlajl naziva “mrtvim rečima”.

Sag. Ali sigurno ga tamo uče još nečem osim “mrtvih reči?

Teo. Ne baš. Što se tiče istorije, on će dobiti tek toliko znanja o svojoj naciji koje će ga opremiti oklopom predrasuda protiv svih drugih naroda, i tako ga gurnuti u tok hronične nacionalne mržnje i žeđi za krvlju.

Sag. Koje su još vaše primedbe?

Teo. Mogu da dodam tome površno poznavanje tzv. biblijskih činjenica, iz kojih je svaka pamet isključena. To je jednostavno lekcija iz pamćenja, gde je “zašto” učitelja postalo “zašto” okolnosti, a ne razuma.

Sag. Šta biste vi onda učinili?

Teo. Kad bismo imali novca, osnovali bismo škole koje bi bile nešto drugo od običnog čitanja i pisanja do iznemoglosti. Decu bi prvo trebalo učiti samopouzdanju, ljubavi prema svim ljudima, altruizmu, nemom milosrđu, a iznad svega, da uče i razmišljaju sami za sebe. Mi bismo reducirali čisto mehanički rad memorije na apsolutni minimum, i posvetili vreme razvoju i otkrivanju unutrašnjih čula, sposobnosti i uspavanih kapaciteta. Trudili bismo se da se prema svakom detetu ophodimo kao prema jedinki i da je obrazujemo tako kako bi se njene moći razvile na najharmoničniji i najravnomerniji način, čime bi njihove posebne sklonosti došle do punog izražaja. Stvarali bismo slobodne ljude, slobodne intelektualno, moralno, bez predrasuda po svim pitanjima, i iznad svega, nesebične. I mi verujemo da se dosta od ovoga, ako ne i sve, može postići odgovarajućim i istinski obrazovanjem