METAPHYSICA

O doživljaju vremena


Mlad čovek se ponaša veoma ležerno prema životu zato što ima privid da je gospodar vremena, pa ako ne obavi posao danas, učiniće to sutra, ili neki drugi dan, svejedno. Međutim, dok se okrene oko sebe, protekne silno vreme i on sa čuđenjem primeti da živi u nekom drugom svetu u kome su se odnosi potpuno promenili. I kad već bude kasno, shvati da se sa protokom vremena promenila struktura stvari i na njoj zasnovani odnosi.

Znači, čovek u mladosti ima zabludu da mu je vreme uvek pri ruci, da ga ima izobilno, čak i u neograničenoj meri. Takvu opsenu mu stvara recepcija vremena s obzirom na činjenicu da ga čitav ljudski rod doživljava kao neprestani sadašnji trenutak. Obmanjuje nas privid da boravimo u večnoj sadašnjosti pa stoga ne osećamo da ona može biti ičim omeđena. Jer naš doživljaj sveta, duševni procesi, odnosi sa drugima, odvijaju se uvek u sadašnjem trenutku, a ne u prošlosti ili budućnosti. I mi se u njemu protežemo kao vazduh u prostoru, bez ikakvih prepreka, što proizvodi opsenu o nemerljivom komoditetu. Ipak, sadašnji trenutak neosetno prelazi u prošlost a sa njim i sve naše obavljene radnje. U zreloj dobi, kad preuzmemo odgovornost za sopstveni život, te radnje nam presudno uslovljavaju dalji tok stvari. Ako smo pametno koristili vreme radeći na oplemenjivanju sopstvenog karaktera, razvoja sposobnosti, širenja svesti, samospoznaji, negovanju prijateljskih i društvenih odnosa, brizi prema bližnjem, itd., naša prošlost će biti kao divno negovan voćnjak koji će u budućnosti davati jedre plodove; međutim, ako smo dangubili, prepuštali se zabavama i lenstvovanju, razvijali egoizam i uskogrudost, te radnje postaju naša petrifikovana stvarnost, ili jalovina duha koja nam donosi teskobnu budućnost.

Nemamo sa čime da uporedimo vreme našeg postojanja. Ono je, po svojoj prirodi, jedinstveno i neponovljivo. Kada bi na imaginarnom video bimu kosmosa paralelno tekla priča našeg života, sa potencijalima svih trenutaka koji su nepovratno protekli a da mi sa njima ništa valjano nismo učinili, kao i trenutaka i mogućnosti koji nam stoje na raspolaganju, imali bismo idealni primer na osnovu koga bismo mogli da odmeravamo plus i minus našeg životnog učinka. Međutim, tako nešto ne postoji, usled čega vreme u zrelijoj dobi našeg života dobija obrazinu grozomornog čudovišta.

Kad bismo načinili časovnik srodan peščanom, koji bi prikazivao apsolutno vreme našeg života, s tim što bi, iz sume peska sadržane u gornjoj posudi, u uskom grlu sadašnjeg trenutka umesto vremena proticale nepovratno propuštene prilike, koje bi se u donjoj posudi isteklog života pretvarale u korov gde se legu zmije otrovnice, škorpije, pacovi i ostala otrovna stvorenja, koja oličavaju žalosno stanje našeg duha, možda bismo se drugačije postavljali prema životu.

Jer vreme nije nikakva apstrakcija. Svaki titraj duše je trenutak vremena, što znači da je ono samo jedno od formi duše. Iako se većina naših delatnosti odvija na stranputici bića, na slepom koloseku smisla, ipak osnovni pravac kretanja duše, idealno posmatrano, vodi ka potpunom oduhovljenju, čiji krajnji cilj je obogotvorenje. Stoga se najodgovorniji vid pedagoškog odgoja dece sastoji u tome da im razvijemo svest o dragocenosti vremena i njegovoj pravoj prirodi. Ako od malena izgrade svest o svrsishodnosti vremena, i sa tim usklade svoje radnje, dobićemo mlade naraštaje bogolikih ljudi.

Ipak, u prozaičnijem smislu gledano na zemaljsko bitisanje i sve ono što uobičajno potpada pod izrazom „životni uspeh“, svaki trenutak vremena sadrži u sebi priliku, ali i nepriliku, zgodu i nezgodu, sreću i nesreću, dobro i loše. Za priliku moramo da se osposobimo, kao i da uložimo trud, napregnemo volju, motivišemo saradnike, itd, dok u nepriliku, to se podrazumeva, upadamo nespremni, tj. veoma lakomisleno. Među njima postoji misteriozna simbioza, naime kad jedna progresira, druga se povlači, i obrnuto.

Ko god se ozbiljnije bavio šahom zna da je tempo jedan od ključnih elemenata igre. Ako povučemo rđav potez, zapadamo u problemsku situaciju a vreme nam se umrsi kao klupko konca. S druge strane, dobar potez nam daje tempo, odnosno oslobađa skalu mogućnosti koja nas čini uspešnim. Iz ovog primera se takođe vidi da su naši postupci i vreme u neraskidivoj vezi. Ako su nam postupci smisleni, vreme će postati naš rajski vrt, međutim ukoliko su nam postupci nesuvisli, vreme će postati besplodna pustara u kojoj ćemo duhovno i telesno venuti.

Večno sadašnji trenutak nas uljuljkuje u samozaboravu. Nismo toga svesni u mladosti, a u poznoj dobi, kad sagledamo skriveno lice vremena, ono nam ništa ne znači. Ako se nismo izgradili za pravovremenost, propustićemo brojne prilike, iz čega možemo zaključiti da je pravovremenost zapravo spremnost za svaki oblik izazova. Praktičan čovek ubira plodove svoje spremnosti i stiče moćne pozicije u društvu, dok se bogostremitelj, na višoj oktavi postojanja, oslobađa slojeva zemaljskih omotača hrleći ka potpunom oduhovljenju. Iz jednog i drugog primera sagledavamo da između pravovremenosti i spremnosti stoji znak jednakosti.

Iz Pejzaža neba