METAPHYSICA

NÖFRET 


Egipat, godina 1280. p.n.e., Srednje Carstvo…

Kada je umro Amenofis III, prestolonaslednik je postao njegov maloletni sin  Amenofis IV, kojeg su do punoletstva zamenjivali Teja – crna eminencija dvora – i Horenheb, zapovednik vojske i Tejin ljubavnik. Ovi namesnici Egipta bili su poznati po intrigama, ali i po aspiracijama na egipatski presto.

Međutim, po tradiciji Egipta, kada je Amenofis IV stekao punoletstvo, trebalo je da se oženi i sedne na presto. Mladom faraonu je, dakle, trebalo naći ženu. Odluka je pala da to bude princeza iz vazalne države Mitani, jer su se po tradiciji svi faraoni ženili belim ženama iz te male države.

Tada je za Mitani, uz karavan sa bogatim poklonima, poslata velika delegacija da  iz kraljevske kuće isprosi žena za Amenofisa IV. Nakon četiri meseca je pao dogovor kojim je isprošena prelepa šesnaestogodišnja princeza po imenu Tadukhepu. Međutim, pre nego što je došla u Tebu, vest o njenoj čudesnoj lepoti munjevito se proširila Egiptom i od tada će je svi zauvek zvati Nöfret, ili „Lepotica koja dolazi“, kod nas poznatija kao Nefertiti.

Kad je Nefertiti konačno stigla u Tebu, ceremonija venčanja je obavljena, a  slavlje je, u čitavom Egiptu, trajalo punih mesec dana. Međutim, niko se nije nadao da će se ovaj mladi i prelepi par smrtno zaljubiti jedno u drugo. Tragove te ljubavi, kakva se čita samo u knjigama, našli smo na slikama i bas-reljefima u Egiptu.

Tako na jednoj slici-mozaiku vidimo ovaj bračni par kako zaljubljeno sedi na prestolu, a oko nogu im se igraju deca. Faraon Amenofis IV i Nefertiti su imali šest kćeri, ali su za nas važne samo dve – Meritaton i Beketaton.

Na drugoj slici vidimo kako ovaj par šeta zagrljen duž zidina i gleda zalazak sunca.

Na trećem frizu vidimo ih kako stoje na mostiću i sa njega razdraganom narodu, koji ih je obožavao,  bacaju pokolone.

Bila je to neverovatna ljubav, kakva se retko sreće u istoriji čovečanstva. Onda je Amenofis dao da se za njegovu Nefertiti iskleše basnoslovni sarkofag, koji su faraoni gradili još za života, i na njemu je uklesana samo jedna reč: Kija, što na koptskom jeziku znači Ljubimica! Iza toga je Amenofis napisao jednu pesmu za Nefertiti, a koju će, 1650 godina kasnije, ukrasti Jevreji i pripisati je Solomonu. Pošto su Amenofis i Nefertiti  prvi u istoriju čovečanstva uneli ružu kao simbol vere u ljubav, neće biti slučajno što „Pesma nad pesmama“ sadrži baš te reči:

„…Lepa li si, mila moja, lepa li si,

kao ruža saronska…“

Saron je, naime, mesto u Egiptu. Potom su Amenofis IV i Nefertiti preduzeli najgrandiozniji poduhvat ikad viđen u istoriji Egipta. Amenofis je odlučio da za Nefertiti podigne najveći grad na svetu, čije gigantsko neimarstvo je započelo relativno daleko od Tebe.

Grad je podizan deset godina, a u poslovima su učestvovali najčuveniji  svetski majstori, umetnici i klesari. Amenofis ga je nazvao Akhentaton, što u prevodu znači „Grad Sunca“. Prostirao se na površini od deset kilometara, sa savršenom urbanom gradnjom i bezbrojnim fontanama, perivojima, alejama cveća i ukrasima u kamenu.

Kad je završen, Amenofis i Nefertiti su se preselili u Akhentaton i proglasili ga za prestonicu Egipta. Grad je mogao da primi preko milion ljudi i tako naseljen bio je zaista svetska prestonica.

Ovo neimarstvo i ime grada nisu slučajno nastali, jer, kao što ćemo videti, bio je to uvod u jednu do danas nerazrešenu misteriju. Naime, Amenofis i Nefertiti su učinili nešto što niko pre njih nije učinio u istoriji čovečanstva, a što će ih odvesti na gubilište.

Preko noći, Amenofis je zatvorio sve hramove u Egiptu, raspustio sveštenstvo, ukinuo stare bogove, a uveo kult boga Atona, što nije bila dotadašnja vera u Sunce, već u njegovu energiju! Na to je de facto ukazivala i poznata „Himna Atonu“, koja je u celosti sačuvana i koju je napisao Amenofis lično. Potom je on promenio svoje ime u Ehnaton, što u prevodu znači „Miljenik boga Sunca“, zbog čega će u istoriji ostati upamćen kao „faraon jeretik“.

Međutim, ukinuti drevne bogove, koji su vladali Egiptom hiljadama godina, bilo je ravno samoubistvu. Iako je Ehnaton imao sledbenike (jedan od njih će biti Mojsije), sveštenstvo i narod su bili zapanjeni ovim preokretom i njihov otpor faraonovim reformama bio je strahovit. Sveštenstvo je u čitavom Egiptu podbunjivalo narod, unoseći u njega defetizam i sujeverne strahove, što je bio plodan teren za Teju i Horenheba, koji su čekali svoju priliku.

Dakle, raspušteno sveštenstvo je bacalo prokletstvo na faraona i pozivalo narod na otpor i pobunu tako da je Ehnaton praktično imao vlast samo u Akhentatonu. To je doprinelo da se mnoge udaljene provincije otcepe od carstva i strovale u anarhiju, u koju je pobunjeno sveštenstvo guralo čitav Egipat.

Narod, sujeveran i izbezumljen, počeo je da napušta Akhentaton, da bi, na kraju, čitav grad ostao pust, izuzev slugu i kraljevske porodice, koji su, uz Teju i Horenheba, ostali u dvoru.

Zašto su Ehnaton i Nefertiti ovo uradili?

To, koliko znamo, nije bila verska reforma i povodom ovog pitanja najveći svetski eksperti napisali su silne studije i izneli nebrojeno hipoteza. Međutim, svi se slažu da je iza svega toga stajala Nefertiti, koja je imala presudan uticaj na Ehnatona. Ovo tim pre što se u državi Mitani, gde je Nefertiti odrasla, poštovao kult Sunca. Uz to i Sinuhe Egipćanin, koji nam je ostavio zapise o životu Ehnatona i Nefertiti, piše da oni nikad nisu verovali u tu naivnu i lažljivu religiju Egipta, pa ju je zato i Beketaton od malih nogu ismevala.

Sve u svemu, Ehnaton i Nefertiti su ovim postupkom navukli na sebe  neshvatljivu mržnju naroda i sveštenstva, što će se završiti krajnje fatalno, jer je to bio položaj iz kojeg nije postojao izlaz.

I u tom ekvilibrijumu Ehnaton se iznenada razboleo od neizlečive bolesti, koja se tad zvala „Vodena bolest“. Po njenom opisu i simptomima, danas znamo da tu bolest izaziva virus koji živi u mulju Nila, poznat kao Protosophe salnacia. Po istoričarima, ovome su kumovali Teja i Horenheb, koji su, putem hrane, taj virus podmetnuli Ehnatonu. Bolest je progresivna, telo se deformiše, a um zapada u stupor i konvulzije.

Nedugo potom Ehnaton je umro, ali se mesto njegove sahrane ne zna ni danas.

I to je bio početak kraja. Po tradiciji Egipta, da bi opstala na prestolu Nefertiti je, u roku od devedeset dana, morala da nađe dostojnog i plemenitog muža – a takav nije  postojao u pustom Akhentatonu. Stoga je ona pala u krajnje očajanje.

Beketaton se odmah po smrti oca vratila u Tebu. Sudbina ostalih kćeri se ne zna, dok je samo Meritaton, krhka i nežna, do kraja ostala uz majku.

Rok je polako isticao, a Teja i Horenheb su sad već otvoreno likovali. Kako se osećala Nefertiti? Zna se da je ona sa Meritaton prešla iz palate u severni, pusti deo  grada, sa par slugu i jednim vajarem. Taj vajar će načiniti bistu Nefertiti u boji, koja se danas nalazi u Berlinskom muzeju. Po njoj smo saznali kako je izgledala najveća kraljica u istoriji Egipta. Bila je nezemaljski lepa, a njen lik će se, u potonjim  vremenima, crtati i izlivati širom sveta u milionima primeraka.

Rok od devedeset dana je isticao. Nefertiti je tad imala 37 godina i bila je u punom cvatu svoje lepote. Međutim, pala je u najcrnji očaj, jer ova hrabra i izuzetno inteligentna žena (Sinuhe) nije imala nikakav izlaz. Možemo samo da zamislimo u kakvom položaju se nalazila. Usamljena, protiv čitavog sveta, Nefertiti je sa svojom  kćeri Meritaton provodila besane noći u avetinjski pustom Akhentatonu, osluškujući nesnosnu tišinu i zureći u tminu punu senki i uhoda. Znamenja nisu bila nimalo dobra, jer ovo nije bio njen narod, ovo nije bila njena zemlja, i ovde nisu bili njeni snovi…

Stoga se, u grču, Nefertiti odlučila na potpuno beznadan korak… Jedva je našla jednog odanog slugu, kome je poverila ličnu poruku – kraće pismo roditeljima u Mitani, u kom ih je preklinjala da joj hitno pošalju nekog princa za muža. Međutim,  ovaj korak je bio čista samoobmana jer je konjaniku trebalo tri meseca jahanja da bi stigao do te zemlje i još toliko da bi se vratio natrag.

Dve hiljade godina docnije, na samom izlazu iz Egipta prema Arabiji (Jom suf), arheolozi su, u jednoj manjoj i suvoj pećini, pronašli skeletne ostatke konja i konjanika, koji je u ruci još uvek držao pismo (papirus). Očigledno da Teja i Horenheb nisu sedeli skrštenih ruku, nego su za glasnikom poslali ubice. Nisu se potrudili ni da mu uzmu pismo, toliko su bili sigurni u uspeh svog poduhvata. Na kraju pisma stajao je samo potpis:

Damunancu… (Kraljica…)

I to je bio kraj ove strašne drame.

Iz istorije znamo da je posle Ehnatona na presto seo Tutankamon, dete faraon, kojeg su namesnici, Teja i Horenheb, zamenjivali do punoletstva. Posle ustoličenja Tutankamon nije dugo živeo. Kad su arheolozi pronašli njegovu mumiju, i svo zlato koje se nalazilo u grobu, videli su da je ubijen u snu, maljem, jer su na njegovoj glavi, u kranijalnom delu, pronašli veliku rupu.

Šta se na kraju desilo sa Nefertiti? Oko ovog pitanja napisano je mnoštvo studija i knjiga, iznete su brojne hipoteze, koje se sve mogu svesti na jednu – da ona nije uspela u svom naumu, te je ubijena sa velikom mržnjom i sahranjena na nekom nedostojnom mestu. Njen grob do danas nije pronađen.

Ali to nije kraj priče.

Neočekivano, u XVIII veku, u Kairu je zabeležena prodaja kraljevskog prstena sa Nefertitine ruke i prazan sarkofag, na kome je pisalo Kija. Kupac i prodavac nikada nisu identifikovani.

Po Filipu Vandenbergu (Nefertiti), najverovatnije je da su, nakon isteka od devedeset dana, Nefertiti i Meritaton smaknute, a potom sahranjene – ali ne u tradicionalnoj Dolini Kraljica, već negde u pustinji, bez ikakvog grobnog obeležja. Pljačkaši grobova, kojih je uvek bilo, izgleda da su našli taj usamljeni Nefertitin grob, u kome su samo prsten i sarkofag nešto vredeli, dok su mumije ostavili. Prsten i kovčeg su prodali, ali se njihov posednik do danas nije oglasio.

A onda, 1960. godine, arheolozi su pronašli Akhentaton. Po njima, taj grad je rušen s takvom mržnjom da su njegovo kamenje, lomljeno u najsitnije delove, gnevni rušioci razbacali kilometrima unaokolo. Iz tog razloga na scenu su morali da stupe moćni kompjuteri kako bi svaki kamen bio obeležen i postavljen na svoje mesto.

Rekonstrukcija Akhentatona je trajala punih deset godina da bi, na kraju, svetu zastao dah kad je video lepotu i veličanstvenost ovog grada.

Od tog trenutka potraga za Nefertitom započela je svom žestinom i do danas nije prestala. Kad je, pak, Filip Vandenberg, kasnih sedamdesetih godina, napisao svoju studiju o Nefertiti, svetska javnost se uzburkala, a onda se na sceni pojavio i jedan zagonetni multimilijarder, koji je pokrenuo najveću potragu u istoriji u kojoj je učestvovalo više od sto hiljada ljudi.

U Egipat je doneta najmoćnija tehnologija sveta, u okviru koje su bili rovokopači i ekskavatori. Prekopano je na milione tona peska, pretražen je svaki pedalj zemlje, od Luksora do Doline Kraljica, ali od Nefertiti nije bilo ni traga.

Zašto je ova žena toliko dirnula čovečanstvo? Kakvu tajnu su ona i Ehnaton posedovali? Šta su ustvari hteli? San im se nije ostvario, a njihova sudbina je bila tragična.

Iznenada, međutim, 2006. godine, u grobnici Setija I pronađena je mumija jedne žene, očigledno tu bačena na brzinu, pre 3300 godina, bez insignija, bez oznaka i bez nakita. Imala je samo prekrštene ruke na grudima – znak da je to bila osoba kraljevskog roda. DNK analizom utvrđeno je da se radi o devojci dobi od 17 do 19 godina, iz Nefertitine epohe.

S obzirom na ovakvu vrstu sahrane, i u tuđoj grobnici (?!), sasvim je izvesno da je to bila ili Meritaton ili Beketaton, ćerka koju nisu sahranili uz Nefertiti. Na tom mestu se, pre 3300 godina, odigrao zločin, koji je po svojim osobenostima ukazivao na Teju i Horenheba. Bogatu grobnicu ovih urotnika arheolozi su otkrili u prošlom stoleću. U njoj se nalazila i Tejina bista u boji, po kojoj znamo kako je izgledala ova mračna žena.

Otada je u Kairskom muzeju bar sedam puta izvršen pravi atentat na Tejinu bistu, ali, igrom slučaja, napadači nijednom nisu uspeli da je unište. Očigledno je neko pokušao da namiri račune od pre tri hiljade godina. Zanimljivo je da je u toj glavi od fajansa, na  Tejin zahtev, umetnik ugradio krunu neprocenjive vrednosti, što je bio znak da je ona, makar u smrti, želela da poseduje presto koji joj nikada nije pripadao, jer je bila samo konkubina Amenofisa III.

Naravno, svi likovi, slike i bas-reljefi Ehnatona i Nefertiti posvuda u Egiptu su  bili izgrebani i uništeni sa takvom mržnjom kakvu arheolozi nigde nisu sreli.

Gde su, dakle, ostaci mumije Ehnatona i Nefertiti? Sveštenici su se očigledno potrudili da ovo dvoje nesrećnih ljudi zauvek nestane sa lica sveta. Sam Tutankamon, koji ih je nasledio, bio je zapravo kopile jedne sluškinje. Njega je nasledio Ramzes II, koji je otvorio hramove i vratio stare bogove, dok je sledbenike kulta Atona progonio. Tragove tog progona vidimo i u bekstvu Mojsija iz Egipta, koji je iz njega izneo monoteizam. Ovaj monoteizam su, međutim, prvi u istoriju uneli Ehnaton i Nefertiti.

Taj kult i dalje živi u čovečanstvu prikriven iza lika Isusa Hrista, što znači da su Ehnaton i Nefertiti posejali veru koja će nadživeti sve epohe.

Postavlja se pitanje: zašto su oni to učinili? Pouzdano znamo da se Ehnaton i Nefertiti nisu bavili religijom, što u mnogome produbljuje tajnu o kojoj je reč. Da bi se uradilo tako nešto u starom Egiptu, ili bilo kojoj drugoj civilizaciji, bila je potrebna velika hrabrost, ali i razlog zašto se to čini.

Da oni time nisu pokušali da vaspostave neki prastari san o zemaljskom carstvu  slobode, a što su učinili još samo templari u svom vremenu?

Nefertiti je, pak, bila prava kraljica po rođenju i, nesumnjivo, najveća kraljica u istoriji Egipta. Otmenog držanja, bele puti, visoka, nezemaljski lepa posedovala je i izuzetnu inteligenciju. Na nju je ličila njena najstarija ćerka Beketaton: visprena, dominantna i krajnje oportuna. Međutim, u njenim očima su se ogledali samo praznina i smrt, kako to navodi Sinuhe Egipćanin.

Ova mračna tajna do danas nije rešena, pa se postavlja pitanje, nisu li Ehnaton i Nefertiti sledili nečiji san ili ideju koji su začeti davno pre njih? Kao što su, recimo, bile ideje faraona Amazisa I(Ahmose).

Postoji i teorija da su Nefertiti i Meritaton ipak uspele da se izvuku iz Akhentatona i prebegnu u Mitani, ali je ovo malo verovatno budući da se svi raspoloživi dokazi protive takvom gledištu.  Tako, na primer, Nefertitin kraljevski prsten i sarkofag kazuju drugačije, jer, bez obzira na veliku mržnju sveštenika, balzamovanje i sahrana su morali da uslede s obzirom na jaku tradiciju prema mrtvima koju su negovali Egipćani.

Za Nefertiti se, međutim, još traga, a njena bista u Berlinu i njene oči kao da zagonetno gledaju u neko buduće vreme i govore:

„Sledite moj trag…“