METAPHYSICA

Na pravdi Boga


Na pravdi Boga

Nekad davno, ali ne baš toliko davno jer su pamtili naši pradedovi i prepričavali potomstvu, bio jedan nesrećnik, sluga božji, po imenu Musa. Ako si nekom čoveku mogao zameriti na kakvoj mani, njemu, vala, nisi. On beše radan i preko svake mere čestit da je među njegovim meštanima, pa i znatno dalje, kolala izreka: „Čestit kao Musa.“ Mogao si da mu poveriš celokupnu imovinu na čuvanje, on bi ti je vratio neokrnjenu. Nikad mu nije zaigralo oko na nečasnu priliku. Jednom je išao sa jaranima i pokraj puta ugledao uvezanu bošču. Nijedan drugi to nije ugledao nego on. Saže ti se Musa i dohvati bošču. Na njoj je bila privezana cedulja sa ispisanom ćitabom: Alija, Halilov, a beše puna dukata. Alija je važio za lokalnog pustahiju i svi su ga mrzeli. Jarani navališe na Musu da podele dukate među sobom, pa kud koji, ali on ni da čuje.

„Nećeš ih valjda vraćati onom durdubaku!“, ubeđivahu ga.

„Tuđ je novac težak teret na duši. Bog me iskušava. Neću valjda pokleknuti zbog ove bošče?“

I vrati novac Aliji, koji ga je, za neverovati, bogato nagradio i još je dodao:

„Musa, ti si jedini čestit čovek kojeg znam. Alah će biti milostiv prema tebi.“

Musa je imao hanumu Džemilu i petoro derladi. Radio je on kao crv, ali nekako nije imao sreće. Čega god se poduhvatio, išlo je neko vreme, a onda, sasvim neobjašnjivo, propadalo. Stoga je Musa stalno bio na ivici gladi. Kad mu je jednom vatra prožderala dućan i magazu, ode on kod hodže i upita ga šta da radi. Hodža mu odgovori:

„Čini halal i ne boj se ničeg.“

„Činim halal, al’ deca mi gladuju, a žena me povazdan prekoreva.“

„Vrši namaz pet puta na dan i biće nafake, ne brini.“

„Vršim namaz pet puta na dan, ali nema nafake i deca mi gladuju.“

„Ne grdi Boga, Musa, nego radi što ti se kaže i ne beri brigu. A plaćaš li zećat uredno?“

„Jašta da plaćam, kako ne bih.“

„Tad ništa ne brini, Bog će te pogledati. Kaže se: Blagodat je samo u Alahovoj ruci, On je daruje kome hoće. A Alah je neizmerno dobar i zna sve.“

Ode Musa kući rasterećene duše. Posle nekog vremena najamničkog rada, pošto je prištedeo malo novca, otpoče ti on novi posao. Otvorio je dućan životnih potrepština na meru. I, da vidiš, krenulo Musi. Prođe godina, a Musa otvori i magazu. Stade mu se uvećavati imanje, derlad mu sita i zadovoljna, ni hanuma više ne zanoveta. No, Musa se nije dao uzneti u sitosti. Ostade čestit i blagorodan kakav je uvek bio. Vršio je svoje verske dužnosti, uredno plaćao zećat i davao milostinju ubogima. Prijatelji i susedi su ga posećivali, a on im je kazivao ajete iz Kur’ana i savetovao ih da budu bogougodni. Činilo se da ga je Alah pogledao. Živeo je život kakav čovek poželeti može.

Ali jednog dana udari kijamet. Sruči se kiša kao da će zatreti sav život na Zemlji. Potom udari poplava i odnese Musi dućan i magazu, kao i svu imovinu koju je vredno sticao. Ostade ti on ubogi prosjak. I niko u naselju ne postrada, samo on.

„Kuku meni, nesrećnom! Zar sam ti toliko mrzak, Bože, da me ovako kažnjavaš?! Reci, čime sam se ogrešio o tvoju volju da me snalaze gorčina i jad? Živim bogougodan život, što savetujem i drugima, radim čestito pomoću svojih deset prstiju, idem pravim putem, ali ti okrećeš svoje lice od mene. Deca mi gladuju, ženu mi skrhaše nevolje, bez krova smo nad glavom, ne smeši nam se srećna budućnost – pokaži svoju milost, svemoćni Bože, i zaštiti nas!“

Bog se nije odazvao na Musine molbe. Dođoše susedi i prijatelji da mu pruže utehu. Svako je doneo po neko uzdarje da se nađe u nevolji. Pošto su ostali bez ičega, preseliše se kod Džemilinih sirotih roditelja. Da zlo bude veće, Musa zapade i u dugove jer je trebalo platiti robu bezdušnim trgovcima.

Ode Musa opet kod hodže po savet. Ovaj mu ponovi sve kao prošli put. Kad mu se Musa požalio da je zapao u dugove, našao se tu neki čovek pa mu reče:

„Posudi novac od Isaka Hajimovog, te se tako spasavaj.“

„Aman, čoveče, šta to zboriš, ako boga znaš? Pa da mi praunuci otplaćuju dug! Radije bih posudio novac od Alije, nego od Isaka. Čije ti je to naukovanje?“, upita ga ljutito i ode.

Da bi otplatio dug, stavi se Musa u službu najbogatijem trgovcu, kome je najviše dugovao, i ovaj ga uze u zaštitu. Išao je Musa s karavanom u daleke zemlje i tako otplaćivao dug. Preticalo je nešto da i njegovi preživljavaju. Posle dve godine službovanja, Musa otplati dugove, a pošto je bio štedljiv, ostade mu nešto novca da započne samostalan posao. Ode ti on kod šeika, pokloni mu se, pa prozbori:

„O, gospodaru, pošteno sam te služio dve godine, otplatio sam dugove, pa bih želeo da započnem samostalan posao. Došao sam da te zamolim za blagoslov.“

„Svi smo mi sluge Alahove, niko nije svoj gospodar. Kako on naumi tako će biti. Neka je sevap, Musa, tvojoj želji. Čestit si čovek i ja ću te nagraditi za vernost u službi. Uzmi der ovaj tovar svile, pa neka ti posao krene berićetno. Kaže se da je sreća u lakoj ruci. Ja ti je od srca pružam. Zbogom ostao.“

Tako se Musa poduhvatio novog posla. Trgovao je isprva s jednim magarećim tovarom, ali tokom vremena, marljivim i čestitim trudom, zaradi on omalenu karavanu. Od toga, za nepunih godinu dana, nastade zavidna karavana, te on zadobije ugled ravan šeikovom. I ne otvrdnu Musi srce, kakvo je obično u trgovaca. Beše širokogrud i darežljiv kao atabegovi od davnina. Hanuma mu se opravi, a decu dade na školovanje. Imanje stade iznova da mu se uvećava, ali se on nije dao uzneti u sitosti. Ostade čestit i blagorodan kakav je uvek bio. Vršio je svoje verske dužnosti, uredno plaćao zećat i davao milostinju ubogima. Prijatelji i susedi su ga posećivali, a on im je kazivao ajete iz Kur’ana i savetovao ih da budu bogougodni. Činilo se da ga je Alah pogledao. Živeo je život kakav čovek poželeti može.

Ali jednog zlosrećnog dana razbojnici mu poharaše karavanu, a njega odvedoše u ropstvo. Zatražiše takvu cenu za njegov otkup da je Džemila morala da proda svu imovinu Hajimovom Isaku kako bi mu spasla glavu. I opet Musa postade golja, a njegova deca siročad. Džemila se razbole i pade u krevet, bez nade da će se opraviti.

Zavapi Musa prema nebu, bije se šakama u grudi i zapomaže:

„Opet me kažnjavaš, o Bože presilni, i bacaš moju čestitost u prašinu da je gazi marva! Ko god me poznaje kaže: Od Muse nema čestitijeg. Šta sam ti zgrešio, Bože, da od svega što preduzmem niče samo čemer i jad? Kaže se: Alah je milostiv, premilostiv!, samo ja se nisam osvedočio u tvoju milost. Zašto okrećeš svoje lice od mene, sluge svog poniznog?! Sve sam činio da se uveća slava tvog imena, a ti me živog sabijaš u zemlju. Zašto, Bože, zašto?! Smiluj se na slugu svog, od koga je i crv veći.“

Bog se nije odazvao na Musine molbe. Dođoše ponovo susedi i prijatelji da mu pruže utehu. Svako je doneo po neko uzdarje da se nađe u nevolji. Pošto su ostali bez ičega, preseliše se po drugi put kod Džemilinih sirotih roditelja.

Ode Musa kod hodže, a on mu ponovi sve isto kao i ranije.

„Alaha ti, hodža, čije mi to naukovanje zboriš, tvoje ili božje?“

„Ne govori grdosti, Musa! Evo ti, tako piše u Kur’anu časnom. Alahovo je to naukovanje, jašta.“

Pođe Musa kući i sve premišlja šta mu valja činiti, jer ovako više ne ide – propade načisto. Premišljao je tako nekoliko dana, premišljao i najzad smislio.

Jedne noći, za vreme uštapa, ode do obližnjeg jezera, gde su se okupljali meleci i većali o tome ko je od ljudi po Alahovoj volji šta zaslužio, pa su se pred zoru, na lestvicama od mesečevih zraka, penjali na nebo. Musa se sakri u grmu i sačeka pogodan trenutak. Kad su meleci krenuli natrag, on šmugnu za poslednjim te se dohvati lestvica. Melek ga primeti i ne malo se začudi:

„O, čestiti Musa, zar ti je duša toliko lagana da se možeš penjati lestvicama od mesečevih zraka?!“

Kad su se domogli neba, meleci se razmileše na sve strane, a kad se Musa popeo uz lestvice, stade pogledom da traži Boga. Primeti ga gde sedi na blistavom tronu od dragulja u nemerljivom sjaju svoje slave. Musi klecnuše kolena od straha i on smesta naumi da se vrati natrag. Stade da prekoreva sebe zbog ohole drskosti da poziva Boga na odgovornost i u duši mu postade teško. U tom trenutku začuje blagorečiv glas:

„Silna je vera u tvom srcu, čestiti Musa, čim si mogao da se uspneš na nebo zajedno sa melecima. Tu sposobnost nemaju obični ljudi. Ne boj se stoga, već priđi mome tronu da te blagoslovim.“

Musa priđe prestolu sveta pogledom upravljenim nadole, jer nije mogao da gleda zaslepljujući sjaj Alahove slave, pa se prući koliko je dug ostavši sasvim bez glasa.

„Bliži se kraj tvojim mukama, Musa. Stavio sam ti veru na kušnju zato što želim da te uzvisim do najveće slave. Od sada će te krasiti mirtin venac a zadobićeš i veliki ugled među ljudima. Nisi se uzneo u sili kad si bio ravan šeicima, a nisi hulio Boga kad si se ponizio do prosjačenja da prehraniš decu. Ispoljio si vrline pravog vernika. Vidiš onu zvezdu, Musa?“, i pokaza mu najsjajniju zvezdu u jatu Plejada. „Ona će ti osvetliti put – sledi je!“

U narednom trenutku svet utonu u neprozirnu tamu – nestadoše nebesa, jata zvezda, božji tron, a Musa oseti kako pada u bezdan. Kad se prenuo iz smutnje duha, primetio je da leži na obali jezera, na istom onom mestu odakle je posmatrao meleke. Njih međutim više nije bilo i on se zapita da li sve to beše san ili java? Pogleda u pravcu neba i potraži jato Plejada. Jedna zvezda se isticala posebnim sjajem i on pođe za njom…

Otada je Musi krenulo u životu. Uvećalo mu se imanje, Džemila se opravila, a deca završavala škole. Više ga nisu pohodile nedaće. Musinim susedima i prijateljima beše drago što je najčestitijem od ljudi stigla zaslužena božja nagrada, dok je on duboko u srcu krio svoju tajnu.

Zlatousti, pripovetka iz knjige Nebeska tkalja