METAPHYSICA

Mudrost Egipta


Priča o Egipćanima, Religija drevnih Egipćana, Ptah-Hotep i Ke’gemini, “Knjiga mrtvih”,
Mudrost Hermesa Trismegista, Egipatska magija, Knjiga Tota
Brajan Braun
(Uskoro u našem izdanju)

UVOD

U drevna vremena su zemlju koja se danas zove Egipat ljudi što su živeli u tom delu Afrike zvali “Kam,” sa značenjem „crn“ ili „taman“, a odnosilo se na tamnu boju blatnog tla u toj zemlji. Hebreji su ga zvali “Khám” ili “Ham”, i u Bibliji se Egipćani zovu „Sinovi Hama“ ili „Deca Hama“.

Taj narod imao je božanstvo zvano „Ptah“, kome su podigli hram – „He-Ka-ptah“ ili Kuća “Ka” – “Ptaha.” To ime, u početku oganičeno na Memfis, postepeno se proširilo i na druge delove Doline Nila, i vremenom su narodi koji su s tim ljudima bili u dodiru celu zemlju nazvali “HeKaptah”.

Grci su promenili to ime u “Aiguptos”, a Rimljani u “Aegyptus,” pa smo iz tih imena dobili njegov današnji oblik -“Egipat”.

Kojoj rasi pripadaju Egipćani? O tome profesor Džems Bristid (James Breasted) u svojoj knjizi  “History of Egypt” („Istorija Egipta“) piše sledeće:

“Na današnjoj goloj i vetrovima brisanoj pustinjskoj visoravni, kroz koju je Nil probio svoje korito, živela je nekad jedna rasa ljudi. Obilne kiše, danas tamo nepoznate, činile su ovo područje plodnim. Geološke promene, koje su uzrokovale da u toj zemlji skoro više nema kiša, čime su je ostavile bez vegetacije i učinile je najvećim delom nemogućom za život, desile su se mnogo hiljada godina pre početka egipatske civilizacije koju ćemo proučiti; ali ta preistorijska rasa, koja je pre pomenutih geoloških promena naseljavala tu visoravan, ostavila je za sobom, kao jedini spomen svog postojanja, ogroman broj grubih kremenih oruđa, raštrkanih po površini današnje pustinje, nastale ogolenjem tla.

Ti ljudi paleolitoskog doba bili su prvi stanovnici Egipta o kojima išta znamo. Oni se ne mogu ni na koji način povezati sa istorijskom ili preistorijskom civilizacijom Egipćana, a njihovo proučavanje je isključivo u domenu geologa i antropologa. Preci naroda kojim ćemo se mi pozabaviti bili su povezani sa Libijcima, ili severnoafrikancima, s jedne strane, a s druge sa narodima istočne Afrike, u današnje vreme zvanim Gala (Galla), Somali, Bega i drugim plemenima.

Invazija azijskih semitskih naroda u Dolinu Nila ostavila je svoj jasno prepoznatljiv  suštinski karakter na jeziku tamošnjeg afričkog naroda. Najraniji nama dostupni slojevi jezika jasno otkrivaju to složeno poreklo. Mada i dalje obojen svojim afričkim poreklom, taj jezik je po strukturi semitski. On je, štaviše, dovršen proizvod u svojim naranijim sačuvanim primerima; ali fuzija Libijaca i Istočnoafrikanca sa narodima Doline Nila nastavila se dugo u istorijska vremena, i u slučaju Libijaca može se pratiti u drevnim istorijskim dokumentima tokom tri hiljade godina ili još duže.

Semitska imigracija iz Azije, čiji primeri se mogu naći i u istorijskom periodu, desila se u epohi koja je daleko iza našeg najdaljeg istorijskog horizonta. Nikad nećemo moći odrediti kad se ona desila, niti sa sigurnošću reći kojim kanalima, mada je najverovatnija ruta ona duž koje možemo pratiti sličan dotok iz arabijskih pustinja u istorijskim vremenima, preko suecke prevlake, kojom je i muhamdeanska invazija prešla u tu zemlju.

Mada je semitski jezik, koji su doseljenici doneli sa sobom, ostavio neizbrisiv trag na starom narodu Doline Nila, nomadski pustinjski život, koji su osvajači ostavili za sobom, očito nije bio tako uticajan, te religija Egipta, taj element života koji uvek dobija pečat svoje sredine, ne pokazuje tragove pustinjskog života. Veze koje se mogu opaziti u jeziku potvrđeni su u slučaju Libijaca, po sačuvanim proizvodima arhajske civilizacije u Dolini Nila, kao što je neka od rane keramike, vrlo slična onoj koji još uvek prave libijski Kabili (Kabyles). I slike ranih Puntita (Puntites), ili somalijskog naroda, na egipatskim spomenicima upadljivo liče na same Egipćane. Ispitivanje tela iskopanih iz arhajskih grobalja u Dolini Nila, za koje smo se nadali da može dati dalje dokaze za rešenje ovog problema, proizvelo je, međutim, takvo neslaganje među antropolozima da je istoričaru nemoguće dobiti jasne rezultate iz njihovih istraživanja. Zaključak do koga su nekad došli neki istoričari, da su Egipćani afričkog crnačkog porekla, u naše vreme je pobijen i očito ukazuje da, u najboljem slučaju, možda imaju izvesku primesu crnačke krvi, uz druge etničke elemente već spomenute.“

EGIPATSKA RELIGIJA

Ako bismo hteli da okarakterišemo egipatsku religiju u nekoliko reči, mogli bismo je nazvati, bilo kao sistem ili kao kult, skoro monarhičnim politeizmom u teokratskoj formi. Egipatski politeizam nije bio čisto monarhičan, jer je bilo više božanskih dinastija; i jedino po pomalo proizvoljnoj doktrini, naime da su svi glavni bogovi bili zapravo isti pod različitim imenima, mogao se održavati privid monarhije. Ali ta religija bila je nesumnjivo teokratska u najstriktnijem smislu reči. Sāmo božanstvo vladalo je preko svog sina, apsolutnog kralja, svoje inkarnacije i predstavnika na zemlji. Sveštenstvo Amona, ojačano svojom pobedom nad jeretikom i neizmernim bogatstvom koje je darežljivost uspešnih osvajača sipala u krilo tog sveštenstva, postiglo je ogromnu moć u državi, a kad su, posle mnogo vremna, njegovi pripadnici sveli kralja na slabo oruđe u njihovim rukama, i uspeli naposletku da uzurpiraju sam presto, teokratija je samo promenila svoju formu, ali ne i suštinu. Mesto kralja-prvosveštenika zauzeo je prvosveštenik-kralj. Ali čak je i ta promena bila kratkotrajna. Jednoj drugoj sili, kojoj kraljevi novog carstva nisu bili ništa manje skloni, vojsci (sastavljenoj većinom od iznajmljenih stranih trupa), sveštenički prinčevi se nisu mogli odupreti. Morali su da  napuste zemlju i uspostave novo svešteničko kraljevstvo u Etiopiji. Ipak, i vladavina  kraljeva koje je na vlast dovela ta vojna revolucija, bila je čisto teokratska.

Ali sve ovo karakteriše samo formu egipatske religije. Ako tragamo za idejom-vodiljom, sadržanoj u svim njenim mitovima i simbolima, i u svim njenim institucijama i ceremonijama, nju bi najbolje sadržala reč „život“. Znak života (ankh) je najsvetiji i najčešće korišćen od svih njenih simbola. Bogovi ga nose u rukama, prinose ih usnama svojih obožavatelja, i liju ga obilato po glavama svojih miljenika. Jer oni zapravo daju život, sad svetlošću koja, njihovom voljom, stalno pobeđuje sile tame, sad redovnim vraćanjem životvornih voda, ili pak tajanstvenim delovanjima u središtu zemlje. I otuda oni polažu pravo na svojinu zakonitog kralja. On, sin sunca, bio je živi zalog da ti blagoslovi neće prestati. Njegovo krunisanje bilo je poljoprovredni praznik, početak žetve; njegova najveća briga bila je da proširi vode Nila kanalima što dalje po poljima. Otuda i njihov veliki strah od smrti i večne tame, te napori i žrtve koje su prinosili da obezbede večno postojanje, bilo u plodnoj zemlji Ozirisa, ili kao sledbenici boga svetlosti, i na taj način, kako se kaže, „steknu krunu života.“

Sasvim obuzet tim idejama, mada njegovo versko razmišljanje nije bilo statično, Egipćanin se držao postojećeg stanja stvari; nije napuštao ono staro. Mogao je s njim povezivati različite ideje; ali sveti tekstovi, koje je mrmljao u ptolomejskoj eri, bili su često isti oni koje su njegovi preci izgovarali kod oltara i grobova više od trideset vekova ranije. Priroda tla, koje ga je rodilo i hranilo, utisnula je osoben pečat na njegovu religiju. Štaviše, njegova religija postajala mu je sve više jedina stvar od najveće važnosti. Bogatstva, plodove svog rada i svu veštinu koju je proizvela njegova izuzetna civilizacija on je trošio na gradnju i ukrašavanje svojih grobnica i hramova; oni Amonovi u Tebi postali su postepeno najveći na svetu. Skoro sva njegova književnost, čak i ona kojoj svrha nije bila verska, prožeta je verskim duhom.

Mnoge od vrlina koje olako smatramo monopolom hrišćanske kulture javljaju se kao ideal tih starih Egipćana. Brugš (Brugsch) kaže da to objavljuju hiljade glasova iz grobnica Egipta. Jedan natpis iz gornjeg Egipta kaže: “Voleo je svog oca, poštovao svoju majku, voleo svoju braću, i nikad nije izašao iz kuće zlovoljan. Nikad nije stavljao velikog čoveka iznad malog.“ Drugi glasi: “Bio sam mudar čovek, moja duša je volela Boga. Bio sam brat velikim ljudima, otac poniznima i nikad smutljivac.” Jedan natpis u Saisu, o svešteniku koji je živeo u tužnim danima Kambiza, glasi, “Poštovao sam svog oca, cenio svoju majku, voleo svoju braću. Našao sam grobove za nepokopane mrtve. Podučavao sam malu decu. Brinuo sam o siročadi kao o sopstvenoj deci. Jer velike nesreće sručile su se na Egipt u moje vreme, i na ovom gradu Saisu.“

Govoreći o drevnim knjigama egipatske mudrosti – “Ptah-Hotepu” i “Ke-Gemniu,” dr Batiskomb Gan (Battiscombe Gunn) kaže: “Nijedna najstarija knjiga bilo koje druge zemlje ne približava se ovim dvema u starini. Da ih uporedimo, prebacimo se, u mašti, u period kad je živeo Ptah-hotep, to jest u oko 3550 p.H., pod kraljem Isôsijem i pogledajmo na budućnost.“

“Vavilonjani nesumnjivo ispoljavaju književne talente, ali oni svom dalekom potomstvu, kroz 45 vekova, neće ostaviti ništa vredno da se nazove knjigom. Trinaest vekova će proći dok Hamurabi, kralj Vavilona, ne ispiše zakonik koji će se tad naći. Tek kroz dve hiljade godina će Mojsije pisati o postanku stvari, a Vede biti uređene u svoj današnji oblik. Dve i po hiljade godina će proći dok veliki kralj Jerusalima ne uredi mnoge poslovice i napiše knjige koje tako mnogo liče, po formi i stulu, Ptah-hotepu; dok izvor i vrh evropske literature ne napiše svoje svetske epove. Jer vremenski raspon između Solomona i nas, koliko god veliki izgledao, nije toliki kao raspon između Solomona i Ptah-hotepa.”

Dr Volis Badž (Wallis Budge) ovako sumira egipatski karakter: “Dobra opšta ideja o prosečnom Egipćaninu može se steći iz spomenika i spisa koji su doprli do nas. Pre svega, on je bio vrlo religiozan čovek. Obožavao je Boga i svoje deifikovane pretke, prinosio žrtve umrlima i molio se bar dvaput dnevno, tj. ujutro i naveče. Verovao je u vaskrsenje mrtvih kroz Ozirisa, u večni život, i bio sasvim ubeđen da one koji vode pravedne živote na zemlji Oziris na nebu nagrađuje srećom, a da se poročni na zemlji kažnjavaju uništenjem u budućem svetu. Njegovo duboko usađeno interesovanje za religiju imalo je vrlo praktičan cilj, naime vaskrsenje njegovog duha-tela i buduću sreću njegove duše na nebu. Savest mu je bila dobro razvijena i činila da se on bez pogovora pokorava verskim, moralnim i građanskim zakonima; kršenje bilo kojeg od njih on je ispaštao ne kajanjem, za koje nema reči u njegovom jeziku, već žrtvama. U svim verskim stvarima bio je vrlo konzervativan, a njegov konzervatizam ga je vodio tome da se istovremeno drži verovanja koja su ne samo nedosledna, već nekad i sasvim protivurečna. U stvarnosti su njegove verske knjige bile pune zastarelih verovanja, od kojih su mnoge protivurečile njegovoj verskoj praksi. Imao je živ osećaj za humor i bilo mu je lako ugoditi. Voleo je jelo i piće, muziku i ples, praznike i procesije, i svakakve svetkovine, i dobro se provodio kad god je mogao. Živi su stalno podsticani da jedu, piju i provode se. Moral mu je bio najviše vrste, te je u potpunosti razumeo svoje dužnosti prema bližnjem. Bio je ljubazan i human, hranio je gladne, pojio žedne, pozajmljivao čamac brodolomcu, štitio udovice i siročad, i hranio gladne životinje pustinje. Voleo je svoje selo i svoj dom, i radovao se kad ga ’je voleo njegov otac, kad ga je hvalila majka, i voleli njegovi braća i sestre’. Bio je dobar radnik, o čemu svedoče porezi koje su od njega cedili poreznici i sveštenici u svim vremenima. Bio je vrlo praznoveran, zbog čega su ga lako varali čarobnjaci i vračevi, koji su ga snabdevali svakakvim činima, bajanjima i amajlijama. Nije se žestio i nije voleo vojnu službu i rat. Njegova ideja o nebu sastojala se o tome da ima domaće ognjište u nekom plodnom području, sa vodenim tokovima i obilnom žetvom pšenice, ječma, voća, itd., gde bi živeo dokon život okružen svima onima koje je znao i voleo na zemlji. Nije imao želje da širi granice Egipta, osim zbog plena koji donosi vojni pohod; nikad nije težio da širi blagoslove egipatske civlizacije po drugim zemljima,  niti je uživao u bilo kakvim misionirskim delatnostima. Verski je bio vrlo tolerantan. Bio je zadovoljan time da služi Bogu i faraonu, a iznad svega je želeo da mu se dozvoli da obrađuje svoju zemlju i na miru obavlja svoj posao na vlastiti način.

Uticaj njegovih verovanja i religije, kao i književnosti, umetnosti i zanata na civilizaciju drugih zemalja skoro je neizmeran. U jednom od najmanje poznatih perioda ljudske istorije on je proglašavao besmrtnost ljudske duše i njegova zemlja je s pravom nazvana zemlja besmrtnosti.”