METAPHYSICA

MOŽE LI DVOJNIK DA UBIJE?


MOŽE LI DVOJNIK DA UBIJE?

Uredniku ‘San’-a.

Gospodine,

Jednoga jutra 1867. godine istočna Evropa je bila preneražena vestima najstravičnijeg opisa. Knez Mihailo Obrenović, vladar Srbije, njegova tetka, kneginja Katarina ili Katinka i njena kćer ubijeni su usred dana, nadomak Beograda, u vlastitom vrtu, a ubica ili ubice su ostali nepoznati. Knez je pogođen s više metaka – hitaca, pa je njegovo telo zapravo bilo iskasapljeno; kneginja je ubijena na licu mesta, smrskane glave, a za njenu mladu ćerku, mada još uvek živu, nije bilo nade da će preživeti. Okolnosti su suviše skorašnje da bi bile zaboravljene, ali u tom delu sveta, u to vreme, slučaj je doveo do delirijumskog uzbuđenja.

U zemljama pod austrijskom vlašću i onima pod nepouzdanim protektoratom Turske, od Bukurešta do Trsta, nijedna plemićka porodica se nije osećala sigurnom. U tim polu-istočnjačkim zemljama svaki Monteki je imao svog Kapuletija, pa su kružile glasine da su to krvavo zlodelo počinili Karađorđevići, potomci „Crnog Đorđa”, kako je obično nazivan u tim krajevima. Nekoliko nedužnih osoba je bilo, kako je to uobičajeno u ovakvim slučajevima, uhapšeno, a prave ubice su izmakle pravdi. Mladi rođak žrtve, veoma omiljene u narodu, još dete, izvučen zbog toga iz škole u Parizu, bio je svečano doveden u Beograd i proglašen za gospodara Srbije. U metežu političkih previranja beogradska tragedija je zaboravljena od svih osim od jedne stare srpske ugledne žene koja je bila privržena porodici Obrenović, koja se, poput Rahele, nije mirila sa smrću njene dece. Posle ustoličenja mladog Obrenovića, nećaka ubijenog kneza, prodala je svoju imovinu i iščezla, ali tek pošto se svečano zaklela na grobovima žrtvi da će osvetiti njihovu smrt.

Pisac ove istinite priče je proveo nekoliko dana u Beogradu, nekih tri meseca pre nego što je užasno zlodelo počinjeno i upoznao kneginju Katinku. Ona je bila susretljivo, umilno i nemarno stvorenje u svom domu; van kuće je bila prava Parižanka po svojim manirima i obrazovanju. Kako su skoro sve ličnosti koje će se pojaviti u ovoj istinitoj priči još uvek žive, pristojnost zahteva da ne pominjem njihova imena i navodim samo inicijale.

Stara srpska gospođa je retko izlazila iz kuće, odlazila je jedino da povremeno poseti kneginju. Čučeći na gomili jastuka i ćilima, odevena u živopisnu narodnu nošnju, ona je delovala kao kumejska sibila u dane spokojnog odmora. Kružile su čudne priče o njenom okultnom znanju, u uzbudljivom pripovedanju među gostima okupljenim oko ognjišta skromne krčme. Našu debelu, neudatu gospodarevu tetku je već neko vreme uznemiravao nespokojni vampir, gotovo je upokojivši, pa kad su se pokušaji isterivanja duhova crkvenih ljudi pokazali beskorisnim, žrtvu je srećno oslobodila gospođa P…, koja je oterala nasrtljivog duha samo mu zapretivši pesnicom i izgrdivši ga na njegovom jeziku. Upravo sam  u Beogradu po prvi put saznala tu veoma zanimljivu filološku činjenicu, naime, da  utvare imaju vlastiti jezik.  Starica, koju ću zvati gospođa P…, uvek je išla u pratnji druge jedne ličnosti koja će biti glavni lik u našoj stravičnoj priči. Bila je to mlada cigančica, odnekud iz Rumunije, stara oko četrnaest godina. Gde je rođena i ko je bila, čini se da je tako malo znala koliko i bilo ko drugi. Rečeno mi je da je jednoga dana donela družina Cigana čergara i ostavila je u staričinom dvorištu, pa je od toga trenutka postala njen ukućanin. Dobila je nadimak „spavačica”, pošto se priča da je imala tu moć da zaspi praktično ma gde da se nalazila i da glasno prepričava šta sanja. Devojčino pagansko ime bilo je Frosja.

Nekih osamnaest meseci pošto su vesti o ubistvu stigle u Italiju, gde sam se u to vreme nalazila, putovala sam kroz Banat vlastitim kolima, iznajmljujući konja kad god mi je bio potreban. Na putu sam srela jednog starog Francuza, naučnika, koji je putovao sam poput mene, ali s tom razlikom što sam, dok je on bio pešak, ja gospodarila drumom s visine prestola od suvog sena truckavih kola. Otkrila sam ga jednog lepog jutra kako drema u divljini grmlja i cveća i umalo ga nisam pregazila, zanesena posmatranjem okolnih veličanstvenih prizora. Poznanstvo je brzo sklopljeno, nije bila potrebna velika ceremonija uzajamnog predstavljanja. Čula sam da se njegovo ime pominje u krugovima koje je zanimao mesmerizam, pa sam znala da je on uticajan stručnjak Dipoteove škole.

„Otkrio sam,” primetio je tokom razgovora, pošto sam podelila s njim svoje slamnato sedište, „jednog od najčudesnijih subjekata u ovoj ljupkoj Tebaidi. Imam večeras dogovoren sastanak s porodicom. Oni nastoje da razreše misteriju ubistva pomoću vidovitosti devojke… ona je sjajna!”

„Ko je ona?” upitala sam.

Rumunska Ciganka. Ona je odrasla, čini se, u porodici srpskog kneza, koji više ne vlada zato što je veoma tajanstveno ubi… Hej! Pazi, Đavole, stropoštaćeš nas u provaliju!» viknuo je užurbano, zgrabio nesmotreno od mene uzde i naglo zaustavio konja.

„Ne misliš na kneza Obrenovića?” upitala sam zaprepašćena.

„Da, mislim. Baš na njega. Večeras treba da budem tamo, u nadi da ću zaključiti nizove seansi konačno razvivši najdivniju manifestaciju skrivenih moći ljudskog duha; možete doći sa mnom. Predstaviću vas. Uz to mi možete biti od pomoći kao prevodilac, jer oni ne govore francuski.”

Kako sam bila ubeđena da, ako je somnambul bila Frosja, ostatak porodice mora biti gospođa P…, spremno sam prihvatila. U suton smo bili podno planine kojom se pelo do Starog zamka, kako je Francuz zvao to mesto. Sasvim je odgovaralo tom poetičnom nazivu. U dnu jedne senovite osame nalazila se grubo tesana klupa, pa kad smo zastali na ulazu tog vilajeta i Francuz se galantno pobrinuo za mog konja na mostu sumnjivog izgleda koji je vodio preko vode do ulazne kapije, ugledala sam visoku priliku kako polako ustaje sa klupe i dolazi put nas.

Bila je to moja stara prijateljica, gospođa P…, koja je bila bleđa i tajanstvenija nego ikada. Nije bila iznenađena kada me je videla, već me je samo pozdravila na srpski način, trostrukim poljupcem u oba obraza, uzela me za ruku i povela pravo do gnezda ispod tužne vrbe. Polu oslonjenu na mali tepih prostrt preko gajtan trave, naslonjenu leđima na zid, prepoznala sam Frosju.

Bila je odevena u vlašku narodnu nošnju, sa nekom vrstom prozirnog turbana pomešanog sa raznim zlatnim kovanicama i vrpcama na glavi, u beloj košulji prosečenih rukava i šarenim podsuknjama. Obrazi su joj bili samrtno beli, oči zatvorene, a lice joj je imalo onaj kameni izgled, nalik Sfingi, koji karakteriše na tako osoben način vidovitog somnambula zapalog u trans. Da nije bilo nadimanja njenih grudi, ukrašenih niskama dukata i đerdana koji su jedva čujno zveckali pri svakom udisaju, čovek bi mogao pomisliti da je mrtva, jer joj je lice bilo beživotno kao kod leša. Francuz me je obavestio da je uspavao baš dok smo prilazili kući i da je ona sada bila kao kada je ostavio prethodne noći; onda je on počeo da posluje oko subjekta, kako je zvao Frosju. Ne obraćajući više pažnju na nas, protresao joj je ruku i onda je, načinivši nekoliko brzih pokreta, ispružio i ukrutio. Ruka, čvrsta kao čelik, ostala je u tom položaju. Onda je skupio sve njene prste osim jednog – srednjeg prsta – koji je uperio prema zvezdi Danici, koja je sijala na dubokom plavom nebu. Onda se okrenuo i prošao s desna na levo, prebacujući ovamo neke od svojih fluida, uklanjajući ih na drugom mestu; bavio se svojim nevidljivim ali moćnim fluidima, poput slikara koji četkicom vuče poslednje poteze na slici.

Starica, koja ga je nemo posmatrala, brade naslonjene na dlan, spustila mu je tanku, koščatu šaku na ruku i zaustavila ga, dok se on pripremao da započne uobičajene hipnotičke radnje.

„Čekaj”, prošaptala je, “dok zvezda ne zađe i ne navrši se deveti sat. Vurdalaki lutaju naokolo pa bi mogli da oslabe uticaj.”

„Šta ona to priča?” upitao je hipnotizer, uznemiren njenim mešanjem.

Objasnila sam mu da je starica strahovala zbog štetnih uticaja Vurdalakija.

„Vurdalaki! Šta je to – Vurdalaki?” uzviknuo je Francuz. „Zadovoljimo se hrišćanskim duhovima, ako se oni udostoje da nas pohode, i ne gubimo vreme na Vurdalake!”

Pogledala sam gospođu. Ona je postala samrtno bleda i obrve su joj se neumoljivo sastavile iznad blistavih crnih očiju.

„Reci mu da se ne šali u ovo doba noći!” uzviknula je. „On ne poznaje ovu zemlju. Čak ni sveta crkva ne bi mogla da nas zaštiti ako bi se Vurdalaki digli. Šta je ovo?” gurnula je nogom snop biljaka koje je sakupio hipnotizer i ostavio tu u travi. Pokupila ih je i zabrinuto pregledala sadržaj snopa, posle čega je sve to bacila u vodu.

„To ne sme ovde da ostane”, dodala je odlučno. „To su biljke sv. Jovana i mogle bi privući duhove lutalice.”

U međuvremenu je pala noć i mesec je osvetlio pejsaž bledom, sablasnom svetlošću. Noći su u Banatu gotovo isto tako lepe kao na Istoku, a Francuz je morao da izvede eksperiment pod vedrim nebom, pošto je sveštenik iz crkve zabranio da se to obavi u kuli, koja je služila kao parohijski dvor, iz straha da se sveto područje ne ispuni jeretičkim zlodusima hipnotizera koje, primetio je sveštenik, ne bi mogao posle da istera zato što su stranci.

Stari gospodin je skinuo svoju putnu jaknu, zasukao rukave na košulji, pa onda, zauzevši teatralan položaj, započeo uobičajeni postupak hipnoze.

Pod drhtavim prstima fluid je zračio kao da blješti u suton. Frosja je bila okrenuta licem prema mesecu, tako da je svaka kretnja devojke u transu mogla da se razazna kao na dnevnom svetlu. Ubrzo su joj se na čelu javile graške znoja i lagano se slivale niz njeno bledo lice, iskreći se pod mesečinom. Onda se ona pokrenula i stala tiho da zapeva melodiju čije je reči gospođa, brižno nadnesena nad omamljenom devojkom, žudno slušala nastojeći da uhvati svaki slog. Sa svojim tankim prstima na usnama i gotovo iskolačenih očiju, stara gospođa je i sama delovala kao da se pretvorila u kip pun pažnje. Grupa je bila izvanredna i žalila sam što nisam bila slikar. Ono što je usledilo bilo je dostojno najbolje scene iz Magbeta. S jedne strane ona, vitka devojka, bleda poput mrtvaca, koja se uvijala, vođena nevidljivim fluidom, oko njega koji je u tom času bio njen svemoćni gospodar; s druge strane stara gospodarica, koja je, goreći u svom neutaživom osvetničkom žaru, stajala iščekujući da ime kneževog ubice bude konačno izgovoreno. Francuz kao da se i sam preobrazio; seda kosa mu se naježila a njegova krupna nezgrapna prilika kao da je porasla u tih nekoliko minuta. Sva teatralnost je sad iščezla; ostao je samo hipnotizer, svestan svoje odgovornosti, ali nesvestan mogućih rezultata, motrio je i brižno iščekivao. Najednom se Frosja, kao da je podigla neka natprirodna sila, uspravila iz svog prislonjenog položaja i stala uspravno pred nas, jednako nepokretna i mirna, čekajući da je magnetski fluid usmeri. Francuz je bez reči uzeo staričinu ruku, stavio je u ruku somnambula i naložio joj da stupi u vezu s gospođom.

„Šta vidiš, kćeri moja?” tiho je prošaptala stara dama. „Može li tvoj duh pronaći ubice?”

„Traži i motri!”, odlučno je naredio hipnotizer, upiljen u lice subjekta.

„Krenula sam… idem”, tiho je prošaptala Frosja, čiji glas kao da nije dopirao iz nje, već iz okolne atmosfere.

U tom trenutku se desilo nešto tako čudno da sumnjam da sam u stanju to da opišem. Pojavila se svetleća para koja je tesno obuhvatila devojčino telo. Isprva debljine jednog inča, postepeno se širila i, prikupivši se, najednom kao da se sva odvojila od tela i sama zgusnula u neku vrstu polu-čvrste pare, koja je vrlo brzo poprimila oblik same somnambule. Trepereći iznad površine tla, prilika se kolebala dve ili tri sekunde, a onda kliznula bešumno prema reci. Iščezla je poput magle, rastočivši se na mesečini koja kao da je svu apsorbovala.

Posmatrala sam prizor s budnom pažnjom. Tajanstveni postupak, poznat na Istoku kao prizivanje scin-leka, odvijao se pred mojim očima. Sumnji nije bilo mesta, a Dipote je bio u pravu kada je tvrdio da je hipnoza svesna magija drevnih ljudi, a spiritualizam nesvesni uticaj iste te magije na izvesne organizme.

Čim je prozračni dvojnik ispario kroz devojčine pore, gospođa je, brzim pokretom ruke koja joj je ostala slobodna, izvukla ispod ogrtača nešto što nam je zaličilo na mali bodež i hitro ga privila na devojačke grudi. Akcija je bila tako brza da je hipnotizer obuzet svojim poslom, kako mi je posle rekao, nije zapazio. Proteklo je nekoliko minuta u mukloj tišini. Delovali smo kao grupa okamenjenih ljudi. Iznenada je potresan i prodoran krik provalio iz devojčinih začaranih usta, ona se povila napred i, zgrabivši bodež iz krila stala njim da mlati oko sebe, kroz vazduh, kao da proganja zamišljene neprijatelje. Na usta su joj izbili pena i pomamni uzvici, a ja sam kroz te disonantne zvuke razabrala, više puta, dva poznata hrišćanska muška imena. Hipnotizer je bio toliko prestrašen da je izgubio svaku kontrolu nad sobom i, umesto da povuče fluid, on ga je još dolio u devojku.

„Pazi!” uzviknula sam. „Stani! Ubićeš je, ili će ona ubiti tebe!”

Ali Francuz je nesmotreno pokrenuo suptilne sile prirode nad kojima nije imao vlast. Pomamno se vrteći, devojka mu je zadala udarac koji bi ga ubio da ga nije izbegao odskočivši u stranu, zadobivši samo oštru ogrebotinu po desnoj ruci. Sirotog čoveka je uhvatila panika. Popevši se na zid iznad nje, izuzetno spretno za čoveka njegovog gabarita, opkoračio ga je i, sabravši ostatke svojih voljnih moći, usmerio u njenom pravcu niz prenosa. Kod drugog, devojka je ispustila oružje i ostala nepokretna.

„Šta te je spopalo?”, promuklo je uzviknuo hipnotizer na francuskom, sedeći poput kakve čudovišne noćne guke na zidu. „Odgovori mi, naređujem ti!”

„Ja sam uradila… što mi je ona… koju ste naredili da slušam… zapovedila,” odgovorila je devojka na francuskom, na moje čuđenje.

„Šta ti je stara veštica naredila?”, upitao je on prekinuvši je.

„Da ih nađem… koji ubili… da ih ubijem… uradila to… i nema ih više… Osvećen!… Osvećen! Oni su…”

Trijumfalan uzvik, glasan krik paklene radosti, prasnuo je vazduhom i izazvao uzvratno zavijanje razbuđenih pasa iz obližnjih sela, poput neprestanog odjeka gospođinog krika.

„Osvećena sam! Osećam to. Znam. Srce mi kaže da čudovišta više nisu živa.” Pala je zadihana na tlo, povukavši pri padu i devojku koja se prepustila kao vreća vune.

„Nadam se da moj subjekt nije napravila druga nedela noćas. Ona je opasan koliko je i divan  subject”, rekao je Francuz. Otišli smo. Tri dana kasnije bila sam u T…, sedela u trpezariji restorana čekajući na obed. Uspela sam da se domognem novina i prve reči koje sam pročitala bile su:

BEČ, 186.. Dve tajanstvene smrti.

Prošle večeri, u 9:45, kada je P… bio na odlasku, dva člana njegove pratnje najednom su se prestravile, kao da su ugledali groznu utvaru. Vrištali su, teturali se i trčali po sobi i podizali ruke kao da pariraju udarce kakvog nevidljivog oružja. Nisu se obazirali na ljutita pitanja kneza i pratnje, već su pali na pod uvijajući se i izdahnuli u silovitom ropcu. Njihova tela nisu odavala utisak moždanog udara, niti je bilo ikakvih spoljnih tragova ili rana, ali, što priču čini vrednom divljenja, po koži su imali brojna tamna mesta i pruge, kao da su im naneseni ubodi i rezovi bez ikakvog oštećenja površinske kože. Autopsija je otkrila da je ispod svakog od tih tajanstvenih masnica postojala naslaga zgrušane krvi. Ovo je izazvalo pravu pometnju, a lekari nisu bili u stanju da reše misteriju.

Pripovetka iz knjige SABLASNE PRIČE, H. P. Blavacke