METAPHYSICA

MORAL I DOGMA, Albert Pajk – u susret delu


U republici se govor u velikoj meri takođe zloupotrebljava; ako je upotreba govora uzvišena, njegova zloupotreba je najmrskija mana. „Retorika“, kaže Platon, „veština je upravljanja umovima ljudi.“ Ali u demokratiji je uobičajeno da se misao skriva u rečima, prekriva se, pa se brbljaju gluposti. Odsjaj i sjaj intelektualnih mehura, kao onih od sapunice, pogrešno se smatraju odrazom pameti genija. Bezvredni pirit pogrešno se smatra zlatom. Čak i intelekt podržava intelektualno žongliranje, balansiranje mislima, kao kad žongler balansira alkama svog lanca. U svakom kongresu postoji neiscrpni tok brbljanja i stranačka bučna podlost u diskusijama, sve dok moć govora, kao privilegija čoveka i veliki božji dar, ne postane ništa više od kreštanja papagaja ili majmuna. Prost govornik, bez obzira na to koliko je tečan u govoru, lišen je dela u danu odluke.

Postoje muškarci brbljivi kao žene i isto toliko vešti u baratanju jezikom: čuda od govornika, a nikakvi stvaraoci. Previše pričanja, kao i previše razmišljanja, ubija moć delanja. U ljudskoj prirodi misao postaje savršena tek kad je usklađena sa delom. Tišina je majka obema. Trubač nije najhrabriji među hrabrima. Čelik, a ne mesing, pobeđuje. Stvaraoci velikih dela su vrlo spori i nepažljivi u govoru. Postoje ljudi koji su rođeni i stvoreni za izdaju. Patriotizam je njihova roba, a njihov kapital je govor. Ali nijedan uzvišeni duh ne može da moli kao Pavle i bude nepošten prema sebi kao Juda.

Varalice isuviše često vladaju u republikama. Čini se da su oni uvek u manjini; njeni čuvari su samoimenovani, a nepravedni napreduju više od pravednih. Despot, kao rika lava u noći, guši buku jezika i govora, kao pravo slobodnog čoveka stečeno rođenjem, i ono postaje tričarija porobljenih.

Sasvim je tačno da republike samo ponekad i slučajno biraju najmudrije, ili čak manje sposobne među nesposobnima, da upravljaju njome i donose zakone. Ako bi genije, naoružan znanjem i pameću, preuzeo uzde, narod bi ga poštovao; ako bi sam sebe skromno predložio za vlast, odmah bi bio udaren u lice, čak i kada je država u velikim mukama, agonijama i nesrećama, a on neprocenjiv za njen spas. Uporedite ga sa razmetljivcima i površnima, uobraženima, neznalicama i drskima, varalicama i šarlatanima, i rezultat ni u jednom trenutku neće biti neizvestan. Presude zakonodavca i naroda su poput presuda porote – samo su ponekad i slučajno ispravne.

Službe, istina, obasipaju poput nebeske kiše, kako pravedne tako i nepravedne. Rimski auguri[1], koji su imali običaj da se svakom smeju u lice sa prostom vulgarnošću, i sami su bili zagolicani sopstvenim lukavstvom; ali nije potreban nijedan augur da zavede narod. On sam sebe spremno obmanjuje. Pustite republiku da nastane kako okolnosti odrede i neće proći mnogo pre nego što uzdigne imbecilnost na visoke položaje; i, uz površne izgovore, kada se izduva u saopštenjima, napašće sva svetilišta. Tada će nastati najnemoralnija partnerstva, čak i protiv vere u pravo, i najnečasnija imenovanja će biti stalno činjena, iako svako od takvih imenovanja ne samo da predstavlja nezasluženu uslugu, već može da natera stotine poštenih obraza da pocrvene zbog nepravde.

Zemlja je ozbiljno uzdrmana kada su ovakvi ljudi dovedeni u udobne fotelje, a trebalo bi da sede na mračnoj galeriji. Svaki žig počasti tada je ukraden iz trezora zasluga.

Ipak, ulazak u javnu službu i napredak u njoj utiče na prava pojedinca i nacije. Nepravda u poklonjenoj ili uskraćenoj službi ne treba da bude tolerisana u demokratskoj zajednici, već bi svaki, i najmanji trag takvog ponašanja, trebalo da bude ravan izdaji. Nije uopšte istina da su svi građani jednaki i da imaju iste mogućnosti pri kucanju na vrata javnih kancelarija. Kada neki čovek predstavi sebe i iznese svoj stav, on ima pravo da teži ka vrhu odmah, ako pokaže da je podoban za takav početak – da je sposobniji od drugih koji se nude za isti položaj. Dolazak do tog mesta može da valjano obezbedi samo kroz vrata zasluga. I kada bilo ko pokuša da dobije, ili čak i dobije, tako visok položaj, posebno ako je nepoštenim ili sumnjivim načinima došao do cilja, i ako se kasnije ispostavi da je bio čist promašaj – tome bi trebalo odmah skinuti glavu. Takav čovek je gori od svih državnih neprijatelja.

Kada se neko potvrdi u revnosnom obavljanju službe, svi ostali bi trebalo da budu ponosni i da mu priznaju prednost. Kada se, međutim, moć unapređenja zloupotrebi, bilo da to učine prosti službenici, zakonodavstvo ili izvršna vlast, nepravedne odluke moraju naterati sudiju da se odmah trgne. To nije samo krupna, već i voljna kratkovidost, sa namerom da se ne razotkrije zasluženo. Ako neko dobro, dugo i pošteno prosuđuje, neće propustiti da razluči zasluge genija i kvalifikacije; oči i uši štampe i javnosti treba da ukore i osude nepravdu, gde god da ona podigne svoju užasnu glavu.

„Alate radnicima!“ Samo taj princip će spasti republiku od uništenja, bilo od građanskog rata ili od propadanja. One teže ka propasti, a mi, kao ljudi, moramo da učinimo sve da to sprečimo. Ako pokušaju da upravljaju svojim najslabijim kapacitetima, neizbežno će skliznuti u ambis udesetostručenom brzinom; nikada nije postojala republika koja nije sledila taj kobni put.

Koliko god da su očigledne i opasne mane demokratske vladavine, a njene posledice bile sudbonosne i neizbežne, potreban nam je samo jedan pogled na vladavinu Tiberija, Nerona i Kaligule, ili Heliogabala i Karakale, Domicijana i Komoda, kako bismo shvatili da je razlika između slobode i despotizma široka koliko i razlika između neba i pakla. Svirepost, pokvarenost i ludilo tirana su neverovatni. Neka onaj koji se žali na sav vrcav humor i nedoslednosti slobodnog čoveka pročita Plinijev opis Domicijana. Ako veliki čovek u republici ne može da zadobije vlast bez spuštanja na niske udarce, cvileće prosjačenje i neizmernu upotrebu laži, neka ostane u senci i neka koristi olovku. Tacit i Juvenal nisu imali vlast. Neka istorija i satira kazne pretendente, kao što su raspeli despota. Osveta uma je strašna i pravična.

Neka masonerija u slobodnoj državi upotrebi olovku i štamparsku presu protiv demagogije, a u despotizmu protiv tirana. Istorija nudi primere i ohrabrenje. Celokupna istorija od četiri hiljade godina krcata je kršenjima prava i patnjama naroda. Svaki period nosi sa sobom sve proteste koji su bili mogući. Pod Cezarom nije bilo pobuna, ali ih je bilo pod Juvenalom. Narastanje ozlojeđenosti smenjuju Grasi. Pod Cezarom postoji egzil u Sijeni, a tamo je i pisac Anala. Onako mračno kako su vladali Neroni, takvima ih treba i prikazati. Gravure su blede; brazde treba zaliti koncentratom proze, koja ih nagriza.

Despoti su neka vrsta pomoći misliocima. Govor okovanih je užasan. Pisac udvostručuje i utrostručuje oštrinu svog stila kada gospodar nametne podanicima tišinu. Tada iz nje izvire određena tajanstvena punoća, koja cedi misli i zamrzava ih u bronzi. Pritisak u istoriji stvara svest istoričara. Granitna čvrstina nekih proslavljenih proznih tekstova samo je kondenzovani proizvod podstaknut tiranijama. Tiranija primorava pisca da skraćuje dijametar pisanja, ali da uvećava žestinu. Ciceronov period blizak je Veresu, ali gubi oštrinu sa Kaligulom.

Demagog je prethodnik despota. Jedan se rađa iz bedara drugog. Čovek koji se bedno ulaguje onima koji imaju položaj za darivanje, izdaće ih kao Iskariot i prikazaće bedan i ništavan poraz. Neka Junije išiba ljude koliko zaslužuju, a istorija neka ih žigoše kao besmrtno sramotne, jer njihov uticaj se završava u ruševinama. Republika koristi i uvažava plitke, površne i nedostojne, one „koji se klanjaju nad ostacima obećane službe“ i na kraju liju krvave suze zbog svojih kobnih grešaka. Plod takve vrhovne gluposti je propast. Neka plemenitost širokih srca, kondenzovana u pravednosti i istini, udari ovakva stvorenja kao grom! Ako ne možete da uradite ništa više, možete ih barem kazniti svojim glasanjem i odstraniti javnom osudom.

Istina je da, kao što je car apsolutista, oni imaju u svojim rukama mogućnost da biraju najbolje za javne službe. Istina je da osnivači dinastije obično tako i rade, i kada su monarhije na vrhuncu, zavaravanjem i plitkošću više ne napreduju i ne dobijaju moć, kao što se to dešava u republikama. Ne blebeću svi u parlamentu kraljevine, kao što to rade u kongresu demokratije. Nesposobni se tamo ne uočavaju celog života.

Ali dinastije ubrzano opadaju i nestaju. Na svom kraju, one se smanjuju do imbecilnosti, a glupi i lakomisleni članovi kongresa ipak su intelektualne perjanice većine kraljeva. Veliki ljudi, kao Julije Cezar, Karlo Veliki, Kromvel, Napoleon, vladali su pravilno. Oni su najmudriji i najjači. Nesposobni i imbecili, koji su ih nasledili, uzurpatori su koje strah čini surovim. Nakon Julija Cezara došli su Karakala i Galba; posle Karla Velikog ludak Karlo VI. Tako je nestala saracenska dinastija; Kapeti, Stjuarti, Burboni; poslednji je stvorio Bombu, Domicijanovog majmuna.

[1] Proroci. (Prim. prev.)